Sveštenička služba reči, naša propovednička dužnost
Spasitelj: „Idite i načinite sve narode mojim učenicima… učeći ih da drže sve što sam vam naložio“ (Mt 28, 19–20).
„Bićete moji svedoci kako u Jerusalimu tako i po svoj Judeji i Samariji, i sve do kraja zemlje“ (Dap 1, 8).
„Pavle mi je izabrano oruđe – da iznese moje ime pred mnogobošce, i kraljeve, i sinove Izrailjeve“ (Dap 9, 15).
Predmet propovedi: „Učeći ih da drže sve što sam vam naložio“, a ne što propovednik ili ko drugi uči i zapoveda. Pastva ima prava da ne sluša naše „mudrolije“, pogotovo kada oseti da mi u stvari nemamo šta da im kažemo.
Apostol: Kvalifikacija – Da bude svedok vaskrsenja. Prilikom izbora Judinog naslednika u apostolskom saboru postaviše apostoli sledeće pravilo: „Treba dakle sa nama zajedno da bude svedok njegovog vaskrsenja… za sve vreme otkako je Gospod Isus došao k nama i otišao od nas – počevši od Jovanova krštenja pa do dana kada bi uznet od nas“ (Dap 1, 21-22). To znači: da ima lično iskustvo o Gospodu Hristu. Uzmite za primer Markovo jevanđelje kao Petrovo kazivanje u prvom licu jednine, ili Matejevo kazivanje o svome zvanju, ili Pavlovo autobiografsko kazivanje u svima prilikama, ili Jovanovo ono: „Što smo čuli, što smo videli svojim očima, što posmatramo i što naše ruke opipaše“, pa opet „Što smo videli i čuli, to i vama objavljujemo“ (1Jov 1, 1 i 1, 3).
Apostol Toma mora da je govorio: „Ja, brate, bejah skeptik, pa se desi sa mnom tako i tako.“
Kleopa: „Ja ga poznah tek kada nam blagoslovi hleb“ i tako dalje.
Hrišćanstvo je nastalo njihovim propovedanjem. Apostol Pavle u svojoj Poslanici Rimljanima kaže: „Svako, ko prizove ime Gospodnje, biće spasen“. I onda nastavlja, sa: Jeste! To je tačno, ali: „Kako će, dakle, prizvati onoga u koga nisu poverovali?“ – prvo;
„A kako će verovati u onoga za koga nisu čuli“ – drugo;
„Kako će pak čuti bez propovednika“ – treće;
„I kako će propovedati, ako nisu poslani“ – poslednje, no, istovremeno ovo je po važnosti prvo.
Mi: Ako je Hrišćanstvo nastalo od propovedanja, od sistematskog učenja neznabožaca, da li je nelogično držati da stvari mogu uzeti jedan obrnuti pravac, ući u jedan negativan proces razhristijanizacije i vraćanja u neznaboštvo? To bi u nekrologu glasilo: Spasili bi se da su verovali; nisu verovali, jer nisu Boga nikada upoznali; nisu Ga upoznali, jer nije bilo propovednika, a ukoliko je nekakvih i bilo – nisu bili pozvani!
Šta za nas znači biti pozvan?
Formalno, odgovor na ovo pitanje je vrlo jednostavan: u diplomi bogoslovije obično stoji kako je taj i taj svršeni bogoslov kvalifikovan za dve stvari: za svešteničku službu i za vršenje veroučiteljske dužnosti. Tome dodaj još i rukopoloženje, sa davanjem trostruke blagodati za saradnju sa episkopom u učenju, upravljanju i sveštenodejstvovanju.
Gotova je stvar – poslan!
No, ima i slučajeva, o kojima govori apostol Pavle, gde je blagodat „primljena naprazno“: „Opominjemo vas da ne primite naprazno blagodat Božiju“ (2Kor 6, 1). Isto tako i Sveti apostol Jakov veli da i pobožnost ponekad „ništa ne vredi“ (Jak 1, 26). Pa, onda, i znanje Svetoga pisma i teologije, bez ljubavi može da bude uzaludno, jer „Znanje nadima, a ljubav naziđuje“ (1 Kor 8, 1). Savremenici Spasiteljevi su znali Sveto pismo, ali mu nisu razumeli smisao, niti prepoznali Mesiju o kome ono govori u svakoj knjizi.
Poslan je onaj koji je kvalifikovan u apostolskom smislu i koji može reći da ima neko lično iskustvo u svome susretu sa Hristom; koji može reći: „Moj je život uzeo takav i takav pravac, jer sam poverovao u Hrista. Ja bih inače činio to i to. Moje je iskustvo sa Hristom i ovom naukom i verom što ja vama propovedam ovo i ono. Ja sam došao do ubeđenja da je ovo Božija stvar, Božija nauka, Božija sila – ovo je moje iskustvo o realnosti naše zajedničke vere.
Na drugom mestu, poslan je onaj ne koji donekle zna bogootvorene istine , već onaj koji ih neprestano uči, studira, ispituje, produbljuje i proširuje svoje ograničeno znanje ovih. „Svršeni bogoslov“ stoji daleko iza nesvršenog, onoga koji oseća svoju mizeriju i stalno nastoji da uči, usavršava i dopunjuje svoju nespremu. Ko može reći: „Ono što ja znam, to je ne samo dovoljno, već predstavlja i vrhunac, koji bi trebali da slede svi drugi sveštenici“. Niko! Sveti Kirilo Aleksandrijski posle Efeskog sabora, u ime Sabora, piše imperatoru Teodosiju II: „U tajnu Hristovu mogu proniknuti samo oni koji su savršeno predani proučavanju Svetoga pisma, pa i oni čak vide samo kao pomoću ogledala – u zagonetki“ (1Kor 13, 12). Na trećem mestu, znajući da se Sveto pismo može razumeti samo pomoću istoga Duha koji je i inspirisao njegov postanak, poslan propovednik mora imati otvorene blagodatne kanale, tako da bi zrak istoga Duha mogao da osvetli i oblagodati i njegovu dušu, naročito njegov um i govorničku moć, da bi mogao „s velikom silom“ (Mk 13, 26) govoriti Božiju reč Božijem narodu. Kao što pred čitanjem Jevanđelja molimo Gospoda „da u srcima našim zasvetli čista svetlost Tvoga bogopoznanja, i otvori oči našeg uma da bismo shvatili tvoje jevanđeljske objave“, tako i besednik mora da zna da bez molitve i bez blagodati odozgo nema uspeha, pošto se već pripremio svojim naporom, a načisto je da su mu namere čiste pred Bogom kada stupa pred narod Božiji, da se svesrdno pomoli Bogu.
Ne mogu da se molim Bogu ako se osećam kao kukavica i prevarant koji se nije uopšte spremao, ni čitao, ni mislio, ni Sveto pismo i učenje Crkve konsultovao, već kao lenjivac tražim sada od Boga da On čini neko čudo i da mene, lenjivog slugu, upotrebi za svoga svedoka. Tačno je da Božija blagodat ukrepljuje slabog i nemoćnog za velika Božija dela, no Bog još ne daje svoju pomoć pre nego što ja upotrebim ono što mi je već dao. Ja mogu da se osećam poslan samo posle poštenoga truda oko moje besede, čitanja, razmišljanja, moljenja pre toga dana. I kada se pomolim kratko u sebi, u času izlaska pred narod, imam osećaj i odvažnost da govorim u ime Božije, u ime Njegove Crkve. Tada znam da sam na Božijem poslu i da me on neće ostaviti, ni mene, ni moje slušaoce, za vreme moje besede. Za mene je ovaj trenutak u značenju „biti poslan“ od najveće važnosti. Ako to ne osećam u času izlaska, osećam se ne kao pastir, već kao lupež koji „prelazi s druge strane“ (Jn 10, 1).
U tome duhu se jasno izražava i Poslanica istočnih patrijaraha iz 1723. godine, jedna od vrlo važnih formulacija naše pravoslavne vere, koja veli: „Budući da je jasno da Sveto pismo sadrži dubinu i visinu misli, stoga su potrebni ljudi iskusni i Bogom prosvećeni, da ga proučavaju radi istinskoga razumevanja, radi poznanja onoga što je pravilno i saglasno sa celim Svetim pismom, kao i njegovim autorom Duhom Svetim… No, nije moguće svima da postignu to što Sveti Duh otkriva. Pazi! Ne što je otkrio, već što i danas otkrivasamo onima koji su savršeni u mudrosti i svetosti.“
U toj Poslanici, kada se govori o Svetom pismu, upotrebljen je jedan izraz koji bi mi sveštenici trebalo da imamo na umu kada se pripremamo za besedu (a još više kada se ne pripremamo): „I jeretičko sujetno mudrovanje prihvata Sveto pismo, samo ga naopako tumači, služeći se dvosmislenim rečima i slično smišljenim izrazima i prepredenostima ljudske mudrosti, slivajući ujedno ono što se ne sme mešati i igrajući se kao deca stvarima koje ne smeju da budu predmet za zbijanje šale.“
Samo jeretici to, navodno, čine. No, mene progoni misao da se i mi nekad, kao neka duhovno nerazvijena deca, vaistinu igramo sa najozbiljnijim i najsvetijim stvarima i pravimo šale sa onim što ne sme da bude predmet za zbijanje šale. Svako površno i olako stajanje za propovedaonicom je upravo to – izigravanje. Pri tom, razume se, zaboravljamo da Sveto pismo upozorava da se „Bog ne da ismejavati“ (Gal 6, 7) ili kako je to Bakotić preveo: „Nema s Bogom šale“.
Ne mogu izaći pred narod Božiji da propovedam Božiju reč, sem ako sam ili poslan, ili ih varam da jesam, iako intimno znam da nisam, jer se nisam ni molio kao Isaija: „Evo mene, mene pošlji“ (Is 6, 8).
Prorok Isaija je slušao reči Božije i onda odgovorio na pitanje Božije: „Koga ću poslati? I ko će nam ići“. Ti i ja smo u položaju koji je sličan u časovima ozbiljnog studiranja Reči Božije. U molitvi čovek govori Bogu. U čitanju Svetoga pisma Bog govori čoveku. Nemam šta da kažem kad po meni On ništa i ne poručuje! Kako ću poručivati kada se nisam stavio u položaj da Ga čujem, da saznam Njegove reči i poruke?! Slušam ljude, čitam šta ljudi vele, zato i govorim ljudsko. Međutim, ljudi koji razgovaraju sa Bogom, u oba pravca, oni iznose iz svoje riznice Božije, oni misle jevanđeljski i govore u tom duhu. I narod to rado sluša. Ljudskoga je sit i presit. Božijega je gladan i žedan. Mi bismo morali da imamo u vidu da ista gnevna osuda sveštenika i proroka (to jest propovednika onoga vremena) o kojoj čitamo kod proroka Isaije, Osije, Jezekilja i Amosa, ima da padne i na nas, kao i na svakoga koji treba da bude istinski „sluga reči“, a on, umesto toga, biva sličan prorocima za koje Gospod kaže: „I proroci njezini mažu je nevaljalim krečom, viđaju taštinu i gataju im laž govoreći: tako reče Gospod, Gospod – a Gospod ne reče“ (Jez 22, 28).
„Izgibe moj narod, jer je bez znanja; kad si ti odbacio znanje, i ja ću tebe odbaciti da mi ne vršiš službe svešteničke; kad si zaboravio Boga svojega, i ja ću zaboraviti sinove tvoje“ (Os 4, 6).
Nije li beseda obavezni deo Svete Liturgije?
Imao sam priliku da čujem da je neko kazivao protestantima: „Liturgija je kompletna i bez besede, jer nje nema u Služebniku.“
Znam sveštenike koji nikada nisu propovedali, a znam jednoga sveštenika, vrlo revnosnog paroha, koji je tužen od svoje sabraće da „uvodi protestantske običaje, držeći svake nedelje besedu“. Da li je to tako?
Nije i ne dao Bog! U jednom od najranijih liturgičkih spisa, u Justinovoj Apologiji, zabeleženo je i ovo: „Koliko god vremena imamo, mi čitamo pisma Apostola i proročke spise, a tada kad čitač završi, tada predstojatelj nama govori, učeći nas da i mi imitiramo divne one stvari koje smo pre toga čuli. Tada svi ustajemo i molimo se… izmenjamo celiv ljubavi. Tada se donosi hleb, vino i voda.“
Znači ima mesta i to u dubokoj tradiciji. Ta tradicija je i formalno formulisana u jednoj kanonskoj odredbi Peto-šestog Vaseljenskog sabora: „Onima koji su na čelu crkava treba svaki dan, a osobito na Dan Gospodnji, da poučavaju sveštenstvo i narod blagočestiju i pravoj veri, izabirajući iz Božanskoga Pisma misli i rasuđivanja o istini, i držeći se u tome već ustanovljenih granica i predanja bogonosnih otaca… Jer kada narod naukom rečenih otaca pozna što je dobro i čemu treba težiti… on onda upravlja na bolje svoj život, niti pada u nevolju neznanja… te radi na svome spasenju zbog straha od predstojećih kazni“ (Kanon 19).
Ovde je dat predmet, pravac i obaveza propovedanja. Doduše, ovo je kazano za episkope. Kako je sa nama, sveštenicima? Odgovor je: mi smo asistenti episkopovi. Pošto je Crkva veća i eparhije veće nego nekada u doba vaseljenskih sabora, episkop vrši svoju obavezu propovedanja svemu narodu preko nas gde god sam ne može toga dana da stigne. Mi smo produženje njegovog domašaja. Zato je naša glavna crkvena vrlina poslušnost. Tim više mi moramo paziti kako besedimo, jer ako to ne činimo savesno i adekvatno, episkop može da nam oduzme ovlašćenje da to činimo, pa makar da smo i sedam bogoslovija završili!
Neznanje Reči Božije – uzrok svih zala
U svojoj Omiliji IX na Poslanicu Kološanima Sveti Jovan Zlatousti veli: „Čujte vi koji živite u svetu i koji imate ženu i decu, kako vas Sveti Pavle upućuje na čitanje Svetoga pisma i to da ne bude olako, ni ma kako, već sa mnogo revnosti… Ako vas tuga snađe, zaronite u njih [knjige Svetog pisma] kao u kutiju sa medicinom, jer uzrok svih zala je neznanje Svetoga pisma“.
Kako mi i naš narod stojimo u tom pogledu? Neka svako odgovori na ovo pitanje. Neka svako postavi pitanje: „Šta da činim, ljudi i braćo?“ Da čini što nije činio, da veruje što nije verovao i da se upozna sa svojim Spasiteljem koga do sada nije u stvari ni poznao, niti ime Njegovo prizivao, a bez prizivanja Njegovog imena nema spasenja!
Mi stojimo pred Bogom u potrebi spasenja isto tako kao i oni koji nas slušaju. Razlika je možda između nas i njih u tome što ćemo se mi spasiti ako propovedamo kao istinski poslanici Božiji. Njihovo pak spasenje zavisi kako oni slušaju i da li slušaju poruke koje im preko naše nedostojnosti šalje isti Bog, koji nama kaže: „Ako li ti opomeneš bezbožnika da se vrati sa svoga puta, on će poginuti za svoje bezakonje, a ti ćeš sačuvati dušu svoju“ (Jez 33, 9).
Mi spasavamo svoju dušu ako propovedamo, bez obzira da li naši vernici slušaju ili ne. Razume se, kako za propovedanje, tako i za slušanje, potrebna je Božja blagodat. Bog je daje, a mi kanale kroz koje dolazi blagodat treba da držimo otvorene i čiste. Tako ćemo se možda iskupiti, ali ako propovedanje zanemarujemo, ili vršimo nemarno, sigurno ćemo biti osuđeni.