Anđeosko probijanje zida i vremenske opne između večnosti i našeg sveta je trenutak kada je Reč postala telo, a tišina progovorila. U tajni Blagovesti, vidimo kako se nebo saginje ka zemlji, ne iznad njega, nego u njega, u telo, u krv, u srce jedne devojke. To nije trijumf sile, nego pobeda smirenja. Nije osvajanje, nego susret. Nije objava moći, već otkrovenje ljubavi. Reč Božija ne dolazi u oluji, već u šapatu. Ne preko grmljavine, već preko ženskog pristanka.
Blagovesti su metafizička osa na kojoj se obrće istorija spasenja. Trenutak u kojem devojačko srce postaje kapija kroz koju Bog ulazi u svet. Devičanski prostor postaje presto, utroba hram, a slovo život. Blagovesti su trenutak u kome žensko „evo me“ postaje brana svakom zlu, a slobodno pristajanje jedne devojke otvara vrata Logosu da uđe u istoriju. Presveta Bogorodica je i „smirena sluškinja“, i kosmička Prvosveštenica. Ona u ime svih izgovara pristanak pred Tajnom. Nova Eva, koja ne beži od Boga, već ga prima, ne preko znanja, već preko ljubavi. Ne preko sile, već preko blagosti.
Evo sluškinje Gospodnje… (Lk 1, 38)
U ovoj jednostavnoj rečenici krije se najveća revolucija hrišćanske antropologije, sloboda kao temelj odnosa čoveka sa Bogom. U jednom trenutku istorije, Bog se povukao pred slobodom jedne devojke. On, Svemogući, čeka. Ona, smirena, pristaje. I tek tada večnost počinje da pulsira u vremenu. U tom trenutku, Marija je Crkva, ona je Liturgija, ona je Zemlja koja daje plod. Njen pristanak nije jednokratan čin, već stalni oblik postojanja. Kao što će se Logos stalno davati u Evharistiji, tako se i Ona stalno daje u neka mi bude. Ta reč je suština svakog molitvenog života, svakog podviga, svakog istinskog susreta sa Bogom.
Sveti Maksim Ispovednik piše da je sloboda čoveka slika Božija u njemu, i da je oboženje moguće samo ako je čovek u potpunosti slobodan da ga prihvati. Ta sloboda dobija svoju punoću u Marijinom „neka mi bude po reči Tvojoj“. Ona postaje paradigma celokupnog ljudskog poverenja, prihvatanja i saglasnosti sa voljom Božijom, ne iz straha, već iz ljubavi. Jer Ona je punoća čovečnosti, ne zbog svoje čistote, nego zbog svoje punoće ljubavi, vere, i tišine. U Njoj ništa nije prazno. Sve je odziv. Sve je molitva.
Zato nije slučajno što se Blagovesti u ikonografiji postavljaju na Carskim dverima. U Hilandaru, zlatna ikona iz 1616. godine, delo monaha Đorđa Mitrofanovića, prikazuje Djevu kako drži vreteno, predući Nebesku odeću za Logosa. Ona nije domaćica, ona je Tajnovidac, Ženstvenost koja rađa smisao. Njena glava je naklonjena, ali nije ponižena. U njoj je dostojanstvo neba. Njeno telo je u blagom kontrapostu, ne da bi prikazalo pokret, već da bi najavilo pokornost kroz lepotu. Njen hiton je plav, boja mistike i dubina, a maforion boje vina kao slutnje žrtve. Ona je slika onoga što će Crkva postati, sveta utroba koja prima Reč, rađa Život, i hrani svet.
U liturgijskoj svesti, Blagovesti su prvi eho Pashe. I kao što se Pasha zbiva u tajanstvenoj noći, tako i Blagovesti počinju u trenutku unutrašnje tišine. Po rečima Svetog Grigorija Palame, anđeo nije samo doneo vest, on je ušao u um i srce Djeve, jer je u njoj već bilo mesta za Boga. Marija je saučesnik, Bog je darodavac.
I tu se otkriva najdublja antropologija hrišćanstva da čovek nije pozvan samo da bude stvorenje, već saradnik. A Bogorodica je prva koja je to postala u punoći. Blagovesti su praznik ženske snage, vere i slobode i u sebi nose ženstvenost koja se pojavljuje kao duhovna moć. Njena snaga je u krotkosti, Njena veličina u tišini, Njena vlast u ljubavi.
I kao što je tada jedna mlada žena, bez ikakve zemaljske moći, prihvatila da kroz njeno telo i srce prođe večnost, tako i danas, u vremenima manipulacije i nepravde, mlade žene stoje na prvoj liniji otpora, ne zato što žele da vladaju, već zato što ne pristaju na laž. U srcu studentskih protesta, u očima devojaka koje drže transparente, u glasovima koji mirno, ali istrajno zahtevaju pravdu, prepoznajemo isti onaj krik tišine koji je nekada izgovorio: neka mi bude. Žrtva nije uvek krv. Žrtva je prisustvo. Žrtva je ostanak.
Biti tu gde je nepravda, a ne uzmaknuti. Kao i Bogorodičino da, koje se nije čulo u horovima anđela, već unutar srca, i kao što je Ona prihvatila da u sebi ponese svet, tako i one, danas, u sebi nose obećanje da će svet biti drugačiji. Ispod svake uzdignute pesnice, stoji srce koje se drži. Ispod svake devojke koja prkosi kordonu, stoji vekovima zaboravljena, ali sada probuđena, ženska blagovest, da se istina ne rađa u sili, nego u ljubavi koja ne pristaje na laž. U tome je neprekinuta nit od Nazareta do bulevara naših gradova. U obećanom i izborenom. U telu žene stanuje početak spasenja.
