Анђеоско пробијање зида и временске опне између вечности и нашег света је тренутак када је Реч постала тело, а тишина проговорила. У тајни Благовести, видимо како се небо сагиње ка земљи, не изнад њега, него у њега, у тело, у крв, у срце једне девојке. То није тријумф силе, него победа смирења. Није освајање, него сусрет. Није објава моћи, већ откровење љубави. Реч Божија не долази у олуји, већ у шапату. Не преко грмљавине, већ преко женског пристанка.
Благовести су метафизичка оса на којој се обрће историја спасења. Тренутак у којем девојачко срце постаје капија кроз коју Бог улази у свет. Девичански простор постаје престо, утроба храм, а слово живот. Благовести су тренутак у коме женско „ево ме“ постаје брана сваком злу, а слободно пристајање једне девојке отвара врата Логосу да уђе у историју. Пресвета Богородица је и „смирена слушкиња“, и космичка Првосвештеница. Она у име свих изговара пристанак пред Тајном. Нова Ева, која не бежи од Бога, већ га прима, не преко знања, већ преко љубави. Не преко силе, већ преко благости.
Ево слушкиње Господње… (Лк 1, 38)
У овој једноставној реченици крије се највећа револуција хришћанске антропологије, слобода као темељ односа човека са Богом. У једном тренутку историје, Бог се повукао пред слободом једне девојке. Он, Свемогући, чека. Она, смирена, пристаје. И тек тада вечност почиње да пулсира у времену. У том тренутку, Марија је Црква, она је Литургија, она је Земља која даје плод. Њен пристанак није једнократан чин, већ стални облик постојања. Као што ће се Логос стално давати у Евхаристији, тако се и Она стално даје у нека ми буде. Та реч је суштина сваког молитвеног живота, сваког подвига, сваког истинског сусрета са Богом.
Свети Максим Исповедник пише да је слобода човека слика Божија у њему, и да је обожење могуће само ако је човек у потпуности слободан да га прихвати. Та слобода добија своју пуноћу у Маријином „нека ми буде по речи Твојој“. Она постаје парадигма целокупног људског поверења, прихватања и сагласности са вољом Божијом, не из страха, већ из љубави. Јер Она је пуноћа човечности, не због своје чистоте, него због своје пуноће љубави, вере, и тишине. У Њој ништа није празно. Све је одзив. Све је молитва.
Зато није случајно што се Благовести у иконографији постављају на Царским дверима. У Хиландару, златна икона из 1616. године, дело монаха Ђорђа Митрофановића, приказује Дjеву како држи вретено, предући Небеску одећу за Логоса. Она није домаћица, она је Тајновидац, Женственост која рађа смисао. Њена глава је наклоњена, али није понижена. У њој је достојанство неба. Њено тело је у благом контрапосту, не да би приказало покрет, већ да би најавило покорност кроз лепоту. Њен хитон је плав, боја мистике и дубина, а мафорион боје вина као слутње жртве. Она је слика онога што ће Црква постати, света утроба која прима Реч, рађа Живот, и храни свет.
У литургијској свести, Благовести су први ехо Пасхе. И као што се Пасха збива у тајанственој ноћи, тако и Благовести почињу у тренутку унутрашње тишине. По речима Светог Григорија Паламе, анђео није само донео вест, он је ушао у ум и срце Дjеве, јер је у њој већ било места за Бога. Марија је саучесник, Бог је дародавац.
И ту се открива најдубља антропологија хришћанства да човек није позван само да буде створење, већ сарадник. А Богородица је прва која је то постала у пуноћи. Благовести су празник женске снаге, вере и слободе и у себи носе женственост која се појављује као духовна моћ. Њена снага је у кроткости, Њена величина у тишини, Њена власт у љубави.
И као што је тада једна млада жена, без икакве земаљске моћи, прихватила да кроз њено тело и срце прође вечност, тако и данас, у временима манипулације и неправде, младе жене стоје на првој линији отпора, не зато што желе да владају, већ зато што не пристају на лаж. У срцу студентских протеста, у очима девојака које држе транспаренте, у гласовима који мирно, али истрајно захтевају правду, препознајемо исти онај крик тишине који је некада изговорио: нека ми буде. Жртва није увек крв. Жртва је присуство. Жртва је останак.
Бити ту где је неправда, а не узмакнути. Као и Богородичино да, које се није чуло у хоровима анђела, већ унутар срца, и као што је Она прихватила да у себи понесе свет, тако и оне, данас, у себи носе обећање да ће свет бити другачији. Испод сваке уздигнуте песнице, стоји срце које се држи. Испод сваке девојке која пркоси кордону, стоји вековима заборављена, али сада пробуђена, женска благовест, да се истина не рађа у сили, него у љубави која не пристаје на лаж. У томе је непрекинута нит од Назарета до булевара наших градова. У обећаном и избореном. У телу жене станује почетак спасења.
