Rene Magrit, Ovo nije lula, 1928–1929.
Apsurd je u mnogo većoj meri stvar konteksta, negoli teksta. Apsurdni kontekst ima snagu da obesmisli i najslovesniji tekst. I ne samo da ga obesmisli, već i da ga kontekstualizuje tako da njegovu slovesnost ponudi kao sopstveno opravdanje. Takođe, u apsurdnom kontekstu mnogo toga savršeno apsurdnog se može učiniti posve smislenim. Istorija političke prakse daje obilje primera; uzvišenost parole i cilja, ideje ili zastave pod kojom se borba vodi i pozicija u apsurdnom kontekstu zadobija i čuva, veoma često je obrnuto proporcionalna niskosti stvarnih motiva i konačnih rezultata. Sa druge strane, besmislene fraze, simboli i iracionalne konstrukcije i ciljevi veoma lako postaju osnov na kome se gradi identitet i praksa naroda, država, klasa… I verskih zajednica.
U apsurdnom kontekstu je razlika između istine i laži često, gotovo po pravilu, irelevantna. Računa se samo volja, a to, u takvom kontekstu, znači moć.
Autor teksta Međupravoslavni sukobi iz naše perspektive u jednom je u pravu. Naime, sasvim je sigurno, u osnovi ukrajinske crkvene krize stoje politički razlozi. No, samo u tome je u pravu. Sve drugo, sva interpretacija, predstavlja niz paušalnih ocena i emotivnih sudova koji ovaj tekst, pisan, verujem, sa namerom da bude kritički i otrežnjujući prikaz situacije, u konačnom pretvara, biću direktan, u politikantski pamflet.
Politikantski?
Da, to ozbiljno mislim; jer politikantska je naša (da citiram autora) politička realnost koja se vrti (ili bolje: spinuje) između dva, naizgled suprotstavljena, pristupa politici, jednog koji se uobičajeno predstavlja kao tradicionalistički, nacionalistički ili mitomanski, te drugog, koji se predstavlja kao realistički ili pragmatistički.
Ipak, ova suprotnost je hibridna, i njena jedina funkcija je da održava apsurdni sistem u okviru kojega je sve spin ili podložno spinu. Tako, srpski pragmatisti ne samo da nisu imuni na mitomaniju i nacionalizam, već su mu rado i često pribegavali i pribegavaju. To je sasvim razumljivo, jer je, sa druge strane, mitomanija samo provereno pragmatično sredstvo za akumulaciju političke moći kada god ponestane stvarnog materijalnog osnova.
Pokušaću da ukratko opišem osobine ovog dvojednog političkog diskursa. Najpre, osnovno načelo je da mi treba da se bavimo sobom, to jest našom perspektivom, jer smo ugroženi, kao što smo, valjda, oduvek i bili. Naglašavanje ugroženosti za cilj ima da suspenduje mogućnost svake rasprave i preispitivanja; kada smo ugroženi, ne smemo postavljati besmislena pitanja poput: ko smo to mi u čije ime nam sve ovo poručujete, zašto nam govorite kako smo svi ugroženi kada vi delujete posve neugroženo, i tome slično. Dakle, ukratko, argumenti ne postoje, niti su potrebni, računaju se samo omamljujući efekti. U konačnom, budući da je pozicija druge strane osporena emotivno (strahom, usled ugroženosti), nema potrebe osporavati je racionalno; dovoljno je samo pristati na prezir onih koji tako ne misle.
Zašto o svemu ovome govorim?
Zato što su sve osobine ovog diskursa prisutne u tekstu Međupravoslavni sukobi iz naše perspektive.
Najpre, argumentacija. U tekstu nema argumenata, što je razumljivo, ako se uzme u obzir da nema ni činjenica; iako je osnovna namera autora jasna, premda je zbog toga ne manje sporna, tekst je, umesto činjenica, prepun neobrazloženih apriornih sudova i, sledstveno tome, kontradiktornosti. Ovde skrećem pažnju da podatak nije isto što i činjenica.
Krenimo redom. Teza o tome da su patrijarsi na Bosforu otvoreno podržavali Sultana u njegovim ratovima sa Rusima itd. sa, za jednog teologa neoprostivom, lakoćom svodi na apsurd svu kompleksnu problematiku povezanu sa ustrojstvom i političkom istorijom Osmanske imperije (jednina Sultan!) i mestom koje je u njoj imala Pravoslavna crkva. U tom smislu, u pitanju je samo maliciozna opaska.
Problem paralelne jerarhije jeste akutni problem pravoslavlja, ali povlačenje paralele sa situacijom u Makedoniji počev od 2002. (a ne 2004) i sadašnjom u Ukrajini, ponovo, ne stoji, jer u Makedoniji nije bilo kanonske jerarhije, i to gotovo 40 godina, dok ona u Ukrajini u kontinuitetu postoji. Uzimajući u obzir činjenicu da su pregovori u vezi sa makedonskim crkvenim pitanjem trajali gotovo od kraja Drugog svetskog rata, potezi Srpske patrijaršije koji se tiču uspostavljanja kanonskog poretka se možda mogu problematizovati, ali svakako ne kao nekakvo licemerje, jer to u ovom kontekstu ne znači ništa. Takođe, ako se uzme u obzir da je Niški sporazum bio potpisan maja 2002, licemerje, ukoliko je umesno o tome govoriti, treba tražiti na drugoj strani.
Teza o tome da su odluke dva glavna prestola u ovoj igri prestola koje se tiču crkvene discipline u potpunosti instrumentalizovane u svrhe aktuelnog sukoba takođe ne stoji. Naime, odluka Vaseljenske patrijaršije da dopusti drugi brak kliricima svakako nije trojanski konj za prijem svih ruskih i inih popova, koji bi se oženili po drugi put, a koji bi preveli svoje parohijane. Svako ko elementarno poznaje kako funkcioniše organizacija parohije spram eparhijskih ustanova, nezavisno od jurisdikcije, te u kakvom je zaista odnosu nekakav pop koji hoće da se oženi drugi put prema svome episkopu, zna da je ovako nešto veoma teško ostvarivo. Masovni prelazak čitavih parohija iz jedne jurisdikcije u drugu, preuzimanje crkava i tome slično, na šta, verujem, autor pledira svojom konstatacijom, moguć je samo ukoliko za tako nešto postoji jasna politička volja i moć da se ona sprovede u delo. A, ukoliko to zaista postoji, to da li neki pop hoće ili neće drugi put da se ženi ne igra baš nikakvu ulogu. Takođe, slično tumačenje odluke Moskovske patrijaršije da se sastavi posledovanje za opelo nekrštene dece je, blago govoreći, neumesno. Ko je tu tačno ciljna grupa, teg na vagi koji će prevagnuti u igri prestola? Roditelji preminule nekrštene dece?
U aktuelnoj igri prestola glavnu ulogu imaju faktori označeni kao Grci, Rusi, Srbi itd. Kako autor sugeriše, vodeći akteri, to jest obe strane, detaljno i temeljno su se, sa ljudskim i svim drugim resursima pripremile za sukob, da bi odmah nakon nekoliko redova rekao ostrašćenost ne zna za racio, aludirajući na eskalaciju tog istog sukoba?! U klinču dva centra crkvene moći, Srbi pate od sukoba sa realnošću, veruju u utopije, to jest u dečje i precenjene ideje. A te utopije, u koje samo Srbi veruju (sic!), su koncepti „sabornosti i jednoglasja“. Ipak, kratkovidi Srbi su podeljeni u dve grupe: jedni naivno veruju u pravdu, pa su zato na strani Moskve, a drugi su samoumišljeni eksperti za kanonsko pravo i zanesenjaci, te se pozivaju na kanone i predanje, te staju uz Carigrad. A kratkovidi su jer su dva puta (1463. i 1766) izgubili crkvenu samostalnost, I konačno, nakon gubitka prve dve autokefalije, oba puta dešavala se masovna dobrovoljna islamizacija srpskog stanovništva, a i najoptimističnijima među nama je jasno da gubitak treće i poslednje autokefalije kao narod i Crkva ne možemo fizički preživjeti. Dakle, ugroženost.
Zaista, teško je argumentovati protiv teze da fizički opstanak jednog naroda/nacije u 21. veku zavisi od pitanja crkvene autokefalije, čak i kada bi njen status bio realno upitan onako kako to autor predstavlja. Pritom, ono što autor iznosi u prilog tezi o upitnosti autokefalije je sud da Grci nikada do kraja i iskreno nisu prihvatili autokefalije na Balkanu, a i šire, koje smatraju istorijskom privremenom anomalijom i nužnošću „jer nije normalno da imamo po jednu autokefalnu crkvu na svakih sto kilometara.“ Povrh toga, Grci našem patrijarhu ne priznaju titulu „svetost“, nego ga nazivaju „blaženstvom“, kao svoje arhiepiskope i drugorazredne mini-patrijarhe. Najpre, veoma je teško razumeti šta autor podrazumeva pod Grcima, jer će se nekoliko redova kasnije oni podeliti u dva suprotstavljena tabora, Carigrađane i Atinjane, i to upravo po pitanju autokefalije (na kraju imamo još jednu grupu, to jest zdrave elemente među njima). Pored svega, kada je u pitanju ukrajinska kriza, izjave uglednih helenofonih episkopa poslednjih dana (uključujići i jerusalimskog patrijarha) govore o tome da se teško može govoriti o nekakvom grčkom stavu.
Pozivanje na titulaturu u potpunosti je bez poente, naročito ukoliko se uzme u obzir da pod mini-patrijarsima autor podrazumeva ni manje ni više nego poglavare crkava koje pripadaju pentarhiji (za koju, doduše, kaže kako ne postoji?!), to jest patrijarhe Aleksandrije, Antiohije i Jerusalima, koji su, poput srpskog, blaženstva.
Sa druge strane, istorijski argument, to jest povezivanje gubitka autokefalije sa srpskom kratkovidošću, te sa posledičnom masovnom dobrovoljnom islamizacijom, nikako ne stoji. Ovde ću samo reći da se o, pre svega političko-ekonomskom, procesu masovne dobrovoljne islamizacije dominantno pravoslavnog stanovništva može govoriti imajući u vidu uglavnom teritoriju današnje BiH i zapadne Srbije, i to tek u periodu koji počinje nakon Mohačke bitke i traje do kraja 16. veka, a što upravo korespondira periodu obnove autokefalnosti Pećke patrijaršije. Utemeljenu analizu prirode i obima ovog procesa, koja se isključivo zasniva na relevantnim izvorima, dao je njegov najbolji poznavalac, istoričar Nedim Filipović. Rezultati njegovog rada, nažalost, nisu dovoljno zastupljeni u široj javnosti.
Što se tiče teze o masovnoj islamizacije nakon 1766, nje jednostavno nije bilo. Ako autor ima u vidu Goru, stav pojedinih pisaca da je islamizacija bila posledica ukidanja Pećke patrijaršije ne stoji, budući da ga demantuju turski defteri sa kraja 16. veka (islamizacija Gore svakako jeste bila sporija, u čemu je zaista njena osobenost).
Takođe, ocena da je gubitak autokefalije nakon pada despotovine posledica srpske kratkovidosti može biti samo emotivna projekcija, dok se ukidanje Pećke patrijaršije iz 1766. mora posmatrati s obzirom na činjenicu da se centar života autokefalne Srpske crkve naprosto pomerio na sever gde u istom tom periodu buja i pod svojom jurisdikcijom objedinjuje gotovo sve pravoslavne stanovnike imperije. Karlovačka mitropolija je sve samo ne primer kratkovidosti, pogotovo ako je tema nacionalno pitanje.
No, sve ovo, kao i slični „argumenti“, manje je važno, i zato ću ovde stati sa ovom vrstom polemike.
Vratimo se Grcima, Rusima i Srbima, a naročito ovim poslednjim koji psevdo-bogoslovstvuju dok se Carigrad sprema, poučen od svojih zapadnih mentora, da deli autokefalije širom „srpskih zemalja“, počev od Makedonije (uzgred budi rečeno, pre nekoliko dana je episkop hristopoljski Makarije iz Vaseljenske patrijaršije veoma direktno pojasnio razliku između njihovog viđenja situacije u Ukrajini i Makedoniji).
Kako stvari stoje prema autoru našeg teksta, glavni problem Crkve su Srbi teolozi koji jedini buncaju o infantilnim idejama sabornosti i jednoglasja, u vremenu kada je Crkva egzistencijalno ugrožena. Umesto što tako čine, neophodno je da shvate kako velike crkve znaju da bogoslovlje služi da se objasni i opravda odluka Crkve, a ne obrnuto, te da se crkvene odluke ne donose na osnovu nečijih kompleksa, kaprica ili jednostranih tumačenja kanona i teologije. U tom smislu, Srbi teolozi moraju da pomognu Crkvi da pronađe teološka rješenja i objašnjenja svojih odluka, a koje će biti političke i prvenstveno usmjerene ka našem crkvenom i nacionalnom interesu par excellence, očuvanju jedinstva i autokefalije.
Najpre, skrećem pažnju na očiglednu kontradiktornost, što autor naprestano zamagljuje načinom govora koji je na ivici provokacije. Crkvene odluke se ne donose na osnovu nečijih… jednostranih tumačenja kanona, ali već u sledećoj rečenici Srbi teolozi moraju da pomognu Crkvi da pronađe teološka rješenja i objašnjenja svojih odluka koje su političke, to jest u skladu sa nacionalnim interesom. Teološko objašnjenje i obrazloženje (sic!) koje dolazi nakon donesene političke odluke, a koja se u teološkom smislu ne može dovesti u pitanje, upravo je primer jednostranog pristupa, koji je, sasvim u stilu Velikih crkava, gotovo po pravilu povezan sa kolektivnim kapricima i kompleksima. Ukratko, teologija mora služiti političkim i nacionalnim interesima. I tu onda nema jednostranosti.
No, sve ovo je manje važno u poređenju sa značajem koji imaju pozicije spram eklisiologije i teologije uopšte koje se otkrivaju ovakvim pristupom. Najpre, ovaj tekst podrazumeva određenu teološku paradigmu u okviru koje, po svemu sudeći, između Srba, Rusa ili Grka i nekakve Crkve treba da stoji, opet nekakav, znak jednakosti. Ukoliko je tako, onda, zaista, svaka priča o konceptima sabornosti i jednoglasja deluje kao buncanje dečjih i precenjenih ideja (na stranu što je nemoguće objasniti kako su to i Srbi, i Grci, i Rusi Crkva). Granica do koje ovakav stav jednog teologa srozava teološki diskurs kao takav proglašavajući ga za psevdo teologiju ne da se dosegnuti, pogotovo ako se uzme u obzir da na kraju teksta, izgleda,autor pokazuje šta je to za njega autentična teologija. Naime, autentična teologija je ona koja može da ponudi odgovor na suštinsko egzistencijalno pitanje: koliko suma koju je kralj Aleksandar uplatio Vaseljenskoj patrijaršiji vredi danas. Dakle, srozava, i to ne samo diskurs Srba teologa kojima autor, potpuno neopravdano, daje ekskluzivno pravo na bavljenje dečjim i precenjenim konceptima sabornosti (odnosno, katoliciteta) itd, već i čitavu plejadu, primera radi, zapadnih autora koji su u 20. veku tako suludo i infantilno, otvoreno i hrabro, dovodili u pitanje upravo političke stavove svoje Crkve polazeći, ni manje, ni više, od dečjih i precenjenih koncepata sabornosti i jednoglasja kojima je jasan versko-politički (nacionalni) diskurs Rimske imperije otrovao opskurni jevrejski propovednik Pavle.
Dolazimo do suštine, do razloga zbog kojeg pišem ovaj osvrt.
Naime, tekst O međupravoslavnim sukobima iz naše perspektive nije specifikum. On je, nažalost, samo simptom, jer na više načina ukazuje na sve ono što se, kada je u pitanju srpska teološka misao i njeno mesto u javnom diskursu Crkve, naprosto mora problematizovati, kako bi se, za početak, moglo razgovarati, međusobno, sa crkvenim strukturama, sa javnošću. Jer u atmosferi neprestane panike, neprestanog ratnog stanja u vezi sa svim i svačim, jednostavno nije moguće doći do daha.
A do daha nije moguće doći jer je u takvom stanju okvir u kojem se pokušavamo kretati sastavljen od apriornih sudova, utisaka, želja i emocija koje se predstavljaju kao činjenice. Jer se, umesto argumentima, pribegava frazama i efektima. Jer dijalog gotovo uvek znači konflikt, budući da svaki diskurs ima za cilj to da se mogući sagovornik ućutka. I to zato što je nedorastao, neodgovoran, neznaven, necrkven, izdajnik, bunca. Jer se uvek, nad svakom reči Evanđelja, smeši senka nekakvog višeg interesa. Jer smo neprestano na suđenju.
Ovo je razlog zbog kojeg, uprkos neospornoj činjenici da je u proteklih tridesetak godina došlo do obnove srpske teološke misli, o pravoj prirodi ovog procesa još uvek nije moguće dati konačni sud. Naime, još uvek nije moguće dati odgovor na pitanje da li je u pitanju bio napredak, u smislu nekakvog iskoraka ka stvarnom savremenom čoveku, ili će se na kraju ispostaviti da je u pitanju bio spori, ali radikalni neokonzervativni zaokret koji će se završiti tako što će se Crkva smestiti na desnu marginu države koja je i sama na margini.
U idejnom smislu, kontradiktornost je u samoj prirodi procesa i paradigmama na koje se oslanja (neopatristika itd). Sa jedne strane, fascinacija ponovnim otkrivanjem izvora, a sa druge nedostatak snage i volje da se u interpretativnom smislu ide do kraja. Jer snaga, volja i moć koji pokreću procese su, izgleda, na drugoj strani, tamo gde izvori prave samo probleme. Otuda konstantni spor između autoriteta i istine, otuda potreba da se utemeljenje autoriteta traži mimo istine. Na kraju, od izvora ostanu samo fraze; oni konzervativniji će njima mahati, oni pragmatičniji će reći da su dečje i precenjene.
Sve ovo su razlozi zbog kojih gotovo svaki slovesni iskorak iz nekakve interesne matrice, a ima ih u ne malom broju, završava u apsurdu, bilo tako što se počastvuje ćutanjem, tako što se kontekstualizuje, tako što se proglašava za buncanje, bilo tako što se naprosto pribegne eklisiološkim merama kanonske prirode. Razlozi zbog kojih tekst o kojem je reč u ovom osvrtu, uprkos, verujem, iskrenoj nameri autora da bude iskorak, predstavlja svedočanstvo očajno duboke krize do koje dovodi suspenzija svake slovesne rasprave u ime interesa i očuvanja.
Očuvanja čega?
E, to je, zapravo, jedino pitanje koje se mora neprestano postavljati. Uobičajeni odgovor, onaj koji nudi i naš tekst, glasi naroda, to jest nacionalnih i crkvenih interesa. No, to nije odgovor; između naroda i Crkve nije moguće staviti znak jednakosti, ukoliko ne ostavimo po strani Novi Zavet i dobar deo predanja. Način na koji pribegavanje pragmatičnoj mitomaniji truje nacionalni politički diskurs korelira načinu na koji mitološki koncept naroda u srpskoj crkvenoj svesti obesmišljava svaki slovesni pokušaj da se ka tom istom narodu iskorači (o razlozima zbog kojih je to tako bilo je reči na početku ovog teksta), i to na obostranu korist, ako hoćete.
A to da stvari upravo ovako stoje ilustruje još jedan primer iz teksta Međupravoslavni sukobi iz naše perspektive. U pitanju je pismo koje je srpski patrijarh uputio vaseljenskom povodom ukrajinskog crkvenog pitanja. Naime, jedino uistinu sporno u ovom sasvim umesnom aktu (koji je, nezvanično, objavljen u celini i izvorno, ne u prevodu, kako autor našeg teksta kaže) je to što se, držim, potpuno nepotrebno zalazi u nacionalno pitanje, iako to pitanje na taj način niko od glavnih aktera nije potezao. Naime, opšte je poznato, Moskovska patrijaršija nema nikakav problem sa ukrajinskim nacionalnim identitetom. Karakteristično, za naš kontekst, uplitanje u priču teze o izmišljenoj naciji (to jest nacijama) zapravo predstavlja kontrauslugu Moskovskoj patrijaršiji i argument u prilog njenim protivnicima, kao i protivnicima kanonske Crkve u Makedoniji (što se i pokazalo odmah nakon što je pismo objavljeno, a što pokazuje i današnja – 20. 9. 2018. – izjava predsednika Ukrajine Petra Porošenka).
U svakom drugom smislu, držanje Srpske patrijaršije u međupravoslavnim odnosima je dostojanstveno i konstruktivno. Primera radi, imao sam prilike da prisustvujem Predsaborskoj konferenciji 2009. koja je donela odluku koju autor našeg teksta problematizuje. Ta odluka nije nikakva neoprostiva greška Srba, niti nekakvo prihvatanje narcisoidnog zahteva Fanara, već stvar konsenzusa predstavnika svih pravoslavnih crkava u čijem su donošenju upravo predstavnici Srpske patrijaršije, smirujući strasti glavnih aktera aktuelne krize, imali važnu ulogu. Naime, do odluke je došlo tako što su ostale crkve prihvatile zahtev Moskovske patrijaršije da se sve odluke u okviru ovih konferencija donose konsenzusom, a ne preglasavanjem, zbog čega je Moskovska patrijaršija odustala od zahteva da se predsednik konferencije bira, umesto da to mesto, po diptihu, pripada predstavniku Vaseljenske patrijaršije.
Dakle, glavni problemi Srpske patrijaršije nisu u međupravoslavnim odnosima. Ono što nju uistinu, dopustićete, ugrožava sasvim je na drugoj strani.
Možda nije moguće izboriti se sa apsurdom; ipak, ne pristati na apsurd stvar je ne samo intelektualnog, već elementarnog ljudskog poštenja. Autor teksta Međupravoslavni sukobi iz naše perspektive je više puta ubedljivo pokazao da mu ni jedno ni drugo ne nedostaje. Otuda iskrena zbunjenost polazeći od koje sam napisao ovaj osvrt.
