Autografi

Prilog karakterologiji srpske teologije II

Rene Magrit

Isaak nije dugo bio na katedri. O njegovom odricanju od episkopstva sačuvalo se na arapskom jeziku ovo istočno-sirijsko svedočastvo. Dok je Isaak prvoga dana nakon episkopske hirotonije sedeo u svojoj rezidenciji, došla su mu dva čoveka od kojih je jedan, bogat, zahtevao od drugog da mu vrati dug: „Ako ovaj čovek odbija da mi vrati ono što je moje, biću prinuđen da ga predam sudu“. Isaak mu je rekao: „Pošto Sveto Evanđelje uči da se ono što je dato ne otima, tebi sleduje da ovom čoveku daš makar dan da ti isplati dug“. Bogati je odgovorio: „Pusti sada Evanđelje“. Tada je Isaak rekao: „Ako ne mogu da merim Evanđeljem, šta ja onda ovde uopšte tražim?“ (Odlomak iz dela Duhovnый mir Prepodobnogo Isaaka Sirina I. Alfejeva)

Did you exchange
A walk-on part in the war for a lead role in a cage?
(Pink Floyd, Wish You Were Here)

Za razliku od teksta Međupravoslavni sukobi iz naše perspektive, tekst Odgovor na Prilog karakterologiji srpske teologije donosi jednu činjenicu i pola argumenta. Pored toga, sve ostalo je isto. U odnosu obrnute proporcije sa nedostatkom argumentacije ponovo stoji izobilje paušalnih ocena i emotivnih sudova, koje prati na mahove vešto retorsko manevrisanje, razume se, sa ciljem da se efektom nadomesti vapijuća praznina na nivou sadržaja. Bogoslovskog, dopustićete.

Najpre, autor manipuliše mojom konstatacijom da se sa njim slažem kako je u osnovi crkvene krize u Ukrajini politika jer je to kao da sam rekao kako je more sastavljeno 99% od vode, a 1% od soli i minerala. No, samo je tačno da je 99% voda, a sad ću da vam kažem šta mislim o mineralima. Dakle, u ukrajinskoj crkvenoj krizi 99% je politika, a 1% teologija, a ja sam arbitrarno izabrao da se bavim tim jednim procentom koji ne znači ništa. Bez namere da ulazim u licitiranje procentima, dakle, čak i da je razmera vode i soli u ukrajinskoj krizi zaista takva, ovaj retorski manevar promašuje poentu. Naime, 1% minerala i soli je razlog zbog kojeg je morska voda morska. Takođe, taj 1% je razlog zbog kojeg bi me morska voda ubila ukoliko bih pokušao da je pijem kao slatku. Malo kvasca sve testo ukiseli (1 Kor 5, 6).

No, i ovo je retorika. Kada su u pitanju argumenti, želim da kažem sledeće.

Istorija Crkve nam nudi obilje primera kada su politikom uzrokovani problemi bili povod da se formulišu stavovi koji su postali kriterijumi dogmatske istine i načela crkvenog života. A upravo ovi stavovi su na mahove imali gotovo pa antipolitički karakter. Uzmimo za primer, recimo, problematiku povezanu sa Šestim i Sedmim vaseljenskim saborom. U prvom slučaju, Crkva je za kriterijum sopstvenog učenja uzela komplikovanu, možda čak i konfuznu poziciju, u političkom smislu sasvim nepotrebnu i nekorisnu, džangrizavog monaha Maksima koji, obratimo pažnju, nije pripadao čak ni „nižoj“ jerarhiji. Pritom, pozicija protiv koje je on u najvećem delu rasprave istupao nije bila čak ni jasno definisan suprotni dogmatski stav, već diplomatska i sasvim politička odluka da se zabrani svaka rasprava o apstraktnom i konfuznom pitanju volja u Hristu. Kako je završio, osuđen za veleizdaju nacionalnih interesa, poznato je. Kako se sve završilo, takođe je poznato.

Drugi slučaj sledi isti obrazac. Imamo u osnovi politički pokret, uz nevešte i nedosledne pokušaje da se pozicija dogmatski obrazloži, a koji uživa masovnu podršku jerarhije (ikonoborstvo). Teološka reakcija na ovaj pokret se ponovo percipira kao u političkom smislu destruktivna (što, u izvesnom smislu, i nije bilo daleko od istine). Ta antipolitička teološka reakcija na, u osnovi politikom izazvanu, krizu postaje kriterijum verovanja Pravoslavne crkve.

Dakle, u istoriji teološke misli moguće je naći obilje primera koji direktno dovode u pitanje tezu koju autor ističe kao samorazumljivu, naime, da teologija služi kako bi opravdala političke odluke „crkve“. I to primera koje je crkveno predanje prepoznalo kao kriterijume sopstvene istine.

Zatim, autor pokušava da ospori primedbe u vezi sa istorijskim argumentima koje je izneo u tekstu Međupravoslavni sukobi iz naše perspektive.

Moju primedbu da njegov stav o večno-zavereničkom odnosu vaseljenskih patrijaraha spram Rusa predstavlja za jednog teologa nedopustivu simplifikaciju autor pokušava da ospori citiranjem dela arhimadrita Amvrosija Pogodina O prijemu nepravoslavnih u Pravoslavnu crkvu, sa ciljem da pokaže kako su odnosi Rusa i Grka već nekoliko vijekova bili zategnuti. S tim u vezi, najpre ističem kako autor pomenute primere antiruskog postupanja pojedinih grčkih jeraraha ne sagledava s obzirom na njihov odnos prema nameri pisca i njegovim zaključcima, o čemu će biti reči malo niže. Što je još važnije, autor u potpunosti zanemaruje sve ono što je u istorijskoj nauci dobro poznato i očigledno, naime, da su vaseljenski i drugi grčki patrijarsi direktno dali ogroman doprinos uspostavljanju legitimiteta ruske imperije i patrijaršije. Kada je u pitanju uspostavljanje Moskovske patrijaršije 1589. i uloga koju je imao patrijarh Jeremija Tranos, stvari su jasne. No, eto, setimo se da je krunisanje Ivana Groznog za cara direktno legitimisano sinodskom poslanicom patrijarha Joasafa II 1561, kao i gramatama drugih istočnih patrijaraha, te da je za mnoge među njima ruski car bio njihov novi upravitelj i promislitelj…. kakav je nekada bio bogovenčani i ravnoapostolni Konstantin… koga će pominjati ne samo u crkvenom pravilu, već i na trpezi zajedno sa pređašnjim drevnim carevima (kako stoji u Poslanici patrijarha Joakima Ivanu IV).

Takođe, kada je u pitanju kompleksan položaj Vaseljenske patrijaršije pod osmanskom vlašću, imao sam, najprostije rečeno, u vidu činjenicu da je osmanski politički sistem u patrijarsima video državne službenike. Za taj sistem jedini legitimni naslednik Romejskog carstva bilo je Osmansko na čijem čelu je sultan kao, između ostalog, kayser-i Rum. Otuda je svaki pokušaj da se vodi koliko-toliko nezavisna politika surovo kažnjavan i podrazumevao je ogroman rizik, ne samo kada je u pitanju lična sudbina, već sudbina čitavog Rum mileta. Najbolji primeri su svakako patrijarski koji su ovo glavom platili, kakav je čuveni Kirilo Lukaris, pogubljen upravo zbog veza i direktne saradnje sa Rusijom 1638, te patrijarh Grigorije V, pogubljen jer se nije dovoljno usprotivio grčkom ustanku 1821. koji je, gle čuda, iniciran u ruskoj Odesi u kojoj je upravo patrijarhovo telo kasnije počivalo.

Svega ovoga, kako rekoh, bio je svestan i arhimandrit Amvrosije Pogodin, pisac dela koje naš autor citira, pa zato, odmah nakon što je naveo primere na koje ukazuje i naš autor, kaže: „A sve ovo smo naveli ne da bismo izazvali bilo kakav antagonizam spram Grka ili njihove crkve: sve se ovo davno već promenilo, popravilo i postalo prošlost. Sadašnji odnosi grčkih i slovenskih crkava su potpuno bratski i kolegijalni… Samo smo želeli da ukažemo na atmosferu… najmračnijeg perioda Konstantinopoljske patrijaršije, kada crkvene odluke… nisu bile motivisane crkvenim potrebama i istinom Crkve…“ Već su, po svoj prilici, bile političke i u nacionalnom interesu par excellance, da citiram našeg autora.

Takođe, autor se nešto kasnije osvrće na još jednu moju primedbu koja se tiče istorije, pa ću je zato pomenuti odmah. Argumentovane stavove u vezi sa prirodom i obimom islamizacije koje sam naveo i njenom mogućom vezom sa pitanjem autokefalnosti autor diskredituje i odbacuje pozivajući se na istoriju i zdravu logiku (šta ovde znači istorija, a šta zdrava logika?!), koristeći se pritom sledećim (i jedinim) „argumentom“: fanariotski mitropolit sarajevski od Srba je otimao na ime svoje plate čak 10.000 groša, ostavljajući ih bez krštenja i sahrane, ako ne bi imali da plate. Nije teško za objasniti, kako kaže naš autor, samo nema nikakve veze sa islamizacijom, pogotovo ne masovnom. Da je do novca, islamizacija bi i dalje bila ozbiljan problem u velikom broju parohija i eparhija.

Sada ću se vratiti na onu jednu činjenicu i pola argumenta. Slažem se, postoji razlika  između načina na koji funkcionišu parohije u pojedinim zapadnim zemljama i u tradicionalno pravoslavnim. Ipak, ovo i dalje ne znači da je Vaseljenska patrijaršija svoju odluku o dopuštenju drugog braka kliricima donela zbog ukrajinske krize jer i dalje ne vidim dovoljno razloga za takvu tvrdnju. Dopuštam da je moguće, ali i dalje mislim da nije. Ne zato što imam potrebu da verujem u nekakve dobre namere Vaseljenskog trona, već zato što i dalje mislim da za tim nema potrebe, te da takva odluka neće imati uticaja na razvoj situacije (ili makar bitnog uticaja). Čak i oni koji ovih dana istupaju u ime Moskovske patrijaršije ovu odluku navode samo kako bi potkrepili opštu tezu o tome da Vaseljenska patrijaršija odstupa od predanja i sl.

Relativizacija jasnog stava jerusalimskog patrijarha o kanonskoj crkvi u Ukrajini ne stoji, jer se njemu upravo ovih dana – 21. 9. 2018. – na dan kada je objavljen moj osvrt – otvoreno i zvanično pridružio i aleksandrijski. Dakle, Grci, u ovom konkretnom slučaju sasvim sigurno, ne glasaju isto, a još manje govore isto.

Sada dolazimo do suštine Odgovora. A suštinu čine, da ponovim, paušalne ocene, emotivni sudovi, neutemeljene optužbe za izdaju, necrkvenost, frazeološko diskreditovanje, sve ono o čemu je bilo reči u mom Osvrtu, a što Odgovor samo potvrđuje.

No, pre toga da odgovorim autoru na pitanje zašto sam lično isprovociran?

Zato što se teologijom i crkvenim životom u svakom smislu bavim već više od 20 godina. Zato što mi je jedini motiv za bilo šta što sam do sada u profesionalnom smislu radio bilo ono u šta verujem. Možda je to infantilno, ali znam da će tako i ostati. I zato ne mogu da dopustim da se bilo ko, ko sebe smatra hrišćaninom, pogotovo u svojstvu teologa, ruga mojoj veri nazivajući je nekakvim nedoraslim buncanjem. Prihvatam da autor možda ima nekakvu potrebu da prosvetli nas koji tvrdoglavo verujemo u prevaziđene principe novozavetne eklisiologije itd. Ali ne vidim u tome ni trunku dobre namere. I to ne zato što mislim da je nemoguće da grešim, već zato što u prilog svih tih stavova koje iznosi on i dalje ne nudi nijedan, ama baš nijedan, argument za ono što tvrdi. A kada je tako, dosadašnje iskustvo, teološko, ali i političko, mi kazuje da prave razloge i motivaciju treba tražiti mimo napisanog.

Što reče autor, ne pada sneg da pokrije breg…

Dalje, sasvim je moguće da je moj Osvrt konfuzan. Ali bih voleo da mi je pokazao na šta se ova ocena tačno odnosi.

Moguće je da moj jezik prenaporan, nategnut, izveštačen i tome slično. Voleo bih da mi je naš autor pokazao koji argument zbog toga ne stoji.

Možda moja crkvenost, prema kriterijumima kojih se autor drži, i nije na dovoljno visokom nivou. Ali bih voleo da mi je pokazao kakve to ima veze sa time što sam se usudio da kritikujem argument za koji mislim da je pogrešan, pa makar ga izrekao sabor, a ne jedan episkop. Nije li to upravo crkven čin? Ima li išta necrkvenije od interesne trgovine sopstvenim stavovima?

Nije moguće da sam Sorošev agent, provereno. Možda je to i hendikep jer iz zaštićene pozicije lakše je kritikovati. Što se tiče drugog obraza, to jest poređenja moje teologije sa fundamentalizmom tzv. Islamske države, taj klasični ultra-desničarski manevar ću počastvovati ćutanjem.

Takođe, na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu radim već više od šest godina i mogu odgovorno da tvrdim da sve maliciozne insinuacije o antiklerikalnoj atmosferi i sl. koje autor daje jednostavno ne stoje, kao i da je jasno zašto ih na taj način iznosi (što neću pominjati upravo zbog crkvenosti). Apsurdno je za nekakav antiklerikalizam optužiti kolektiv čiju polovinu članstva čine klirici i koji je za svog predvodnika u narednom periodu nedavno izabrao upravo jednog od episkopa. Kada su u pitanju studenti, nije mi jasno na osnovu čega autor iznosi svoje tvrdnje o njihovom odnosu prema sveštenstvu i monaštvu, kada stvari stoje upravo suprotno od onoga što on tvrdi, a što se veoma lako da i proveriti.

Izrazito sam, u svakom smislu, kritički nastrojen prema nacionalizmu, to je istina. Ne pada mi na pamet da ovde obrazlažem zašto to nema nikakve veze sa uobičajenim etiketama o autošovinizmu, stranom plaćeništvu i tome slično, kao i da takav stav ne znači infantilno odbacivanje koncepta i realnosti nacije kao takve. Nije mi jasno kako neko ko se profesionalno bavi diplomatijom, pa tako i politikom, ne može da prepozna da su politička ishodišta mojih ideja sasvim drugačija od onih koje mi imputira. A primarno ishodište je zaista Novi Zavet. U tom smislu, možda zaista i jesam čovek te jedne knjige, pa se zato držim precijenje i slijepe ideje da je svako podređivanje crkvenih odluka bilo kakvim interesima odbacivanje Evanđelja. Pritom, da se vratim problemu argumentacije, ne vidim kako to što se većina aktera u aktuelnoj crkvenoj krizi ne poziva na učenja apostola Pavla predstavlja argument protiv relevantosti tog istog učenja koje, uzgred budi rečeno, predstavlja krajeugaoni kamen eklisiologije.

Konačno, autor u meni sve vreme vidi fanariotu, otvorenog pristalicu Vaseljenske patrijaršije u ukrajinskom sporu, premda se takav zaključak ne da izvesti iz stavova koje sam izneo. Iako mogu da razumem kako mu je to potrebno kako bi gradio svoju „argumentaciju“, to jednostavno ne stoji. Zato, kako ne bih ostao nedorečen, reći ću otvoreno.

Prema mom mišljenju, Vaseljenska patrijaršija u prilog svojih postupaka ima samo jedan argument: činjenicu da polovina, ili više od polovine, pravoslavnih stanovnika Ukrajine ne želi da pripada Moskovskoj patrijaršiji, te da se oni, jasno je, uprkos raskolu, ne mogu tek tako otpisati. Svi drugi argumenti, od moralnih do kanonskih, na strani su Moskve, i to je jasno. Sve što sam želeo da pokažem kada je u pitanju Vaseljenska patrijaršija je kako način na koji je autor interpretirao aktuelni sukob  i pokušao istorijski da diskredituje položaj Carigrada srozava teologiju i naročito, dodaću, veru u osnovna eklisiološka načela kao takva, kao i u bilo kakav naučni teološki diskurs uopšte. Srozava, jer je u pitanju, ispostavilo se i u odgovoru, spin bez argumenata čiji su ciljevi van okvira teksta. Evo još primera koji ilustruje kako naš autor vešto manipuliše podacima koji samo liče na činjenice, a kako bi opravdao svoje neutemeljene sudove. Naime, u pitanju je problem koji se tiče predsedavanja episkopskim konferencijama u pravoslavnoj dijaspori. Prenebregavajući činjenicu da se moja primedba odnosila na njegovu tvrdnju da su Srbi izašli u susret narcisoidnom zahtevu Fanara, autor u svom Odgovoru kaže: Zašto je uostalom Moskva i insistirala na tome da se odluke donose konsenzusom, a ne prostom većinom, ako ne postoji neproporcionalan broj Grka u radu Sabora? Zar danas nije jasno da je upravo ta kompromisna odluka da se predsjednik Sabora ne bira, nego da po diptihu pripada Carigradu, zapravo bila trula i štetna, i da nas je možda i uvela u poslednji raskol?

Jednostavno nije tačno. Najpre, nije u pitanju Sabor, već konferencije kanonskih episkopa u pravoslavnoj dijaspori. A Grci ne mogu imati većinu u njima iz prostog razloga što su u dijaspori svi objedinjeni u jurisdikciji Vaseljenske patrijaršije. Pored toga, mislim da je rusko insistiranje na konsenzusu sasvim umesno i opravdano, iako postupak Moskovske patrijaršije u vezi sa Kritskim saborom, mora se i to reći, dovodi u pitanje dobru nameru.   

Konačno, nekoliko dobronamernih komentatora moga Priloga je postavilo pitanje dobro, hajde, i da je tako; ali, šta činiti? Ne znam, niti sam u poziciji da dam neki nedvosmislen odgovor. Mislim da se Srpska patrijaršija i sada, kao i do sada, u međupravoslavnim odnosima solidno postavila. Mislim da po svaku cenu treba izbeći bilo kakvo opredeljenje za strane, već se treba držati principa (o čemu je nedavno govorio ep. Irinej u intervjuu za Politiku). Pored toga, mislim da treba, polazeći od tih principa, razgovarati direktno sa svima, pa i sa raskolnicima. Mislim da nijedan korak ne treba preduzimati bez što šireg konsenzusa pomesnih crkava, pri čemu naročitu ulogu mogu da odigraju drevne patrijaršije koje se, čini se, upravo u tom pravcu i kreću. Konačno, mislim da na taj način treba izvršiti pritisak na Vaseljensku patrijaršiju da se sazove sabor koji jedini može da reši akutni problem sa kojim se Pravoslavna crkva suočava, kao i sve njemu slične.

No, ipak, sve ovo, premda je iznimno važno, nije i suštinsko.

Suštinsko je to što su svi ovi problemi proizvedeni apsurdnim okvirom u kojem  Pravoslavna crkva živi i u kojem se guši. Okvirom koji vazda oblikuju nekakvi viši interesi i u kojem se zato reči njihove čine kao buncanje (Lk 24, 11). Ne moje reči. Najgore što hrišćanin, teolog ili Crkva može da uradi jeste da taj okvir proglasi za realnost, sopstvenu i konačnu.

Eto, toliko.