U jednom od Paterika, nalazimo sledeću priču svetog Jefrema. Dva čoveka su obukla svečano odelo i krenula na pijacu. Iznenada, jedan od njih se spotakao i pao u blato, isprljavši svoje raskošno odelo. Iz zavisti, on je počeo da vuče i svog prijatelja u blato, kako ne bi sam bio predmet podsmevanja. Zavideo je što njegov bližnji ima nešto što on više nema – čisto odelo. Mnogi danas slično postupaju.
Po definiciji, osećanje zavisti se javlja upravo kada neka osoba poseduje nešto što bismo želeli za sebe, a naročito kada smatramo da mi na to imamo više prava nego ta druga osoba. Hteli to da priznamo ili ne, takmičarsko upoređivanje sa drugima latentno prožima naše odnose. U većini slučajeva, tuđi uspeh boli čoveka, jer ga doživljava kao sopstveni neuspeh. Na taj način, ova klackalica sopstvenog i tuđeg uspeha nužno isključuje ljubav, jer ljubav ne zavidi (1 Kor. 13,4). Zato ne čudi da se uporedo sa našim „uspesima“ u životu, često ohladi ljubav jednog broja „bližnjih“ prema nama. Stoga je emocionalna pismenost veoma važna u međuljudskim odnosima, kako bi bolje razumeli kako sopstvene, tako i tuđe reakcije.
Najpre treba razumeti da je zavist, pre svega, plod gordosti. Ne bi bilo zavisti da nema gordosti. Jer, gord čovek nema realnu sliku o svetu oko sebe. Jedan savremeni duhovnik je mudro rekao da nijedan čovek ne bi menjao pamet sa drugim čovekom. Svaki čovek za sebe misli da je najpametniji. Pa tako, budući najpametniji, sledstveno smatra da on zaslužuje najviše. Sa druge strane ljudi koji ga okružuju, kao manje vredni, nikako ne zaslužuju ni ono što imaju. Tako zavist nastaje tamo gde čovek misli da postoji nepravda. Pritom se zaboravlja divno načelo, koje spominje Isidora Sekulić, da ono što ja nemam nije nešto što drugi ima, nego ono što meni nije dato.
Zavist, ni u kom slučaju, nije nova pojava u društvu. Već na prvim stranicama Biblije, u četvrtoj glavi Knjige postanja nailazimo na prvo bratoubistvo. Kada su prinosili žrtve, Bog je pogledao Aveljevu žrtvu ne mareći za Kainovu. Tada se Kainu menja lice i pojavljuje zavist, koja je dovela do ubistva. Ista ona satanska zavist, koja je rashladila ljubav praroditelja ljudskih prema Stvoritelju, rashladila je i ljubav Kaina prema svome bratu. Ovaj događaj tako postaje priča svakoga od nas. Našu narcisoidnost poučava kako bi trebalo da se nosimo sa uspesima naših bližnjih. Takođe, Biblija nam ovde slikovito prikazuje kako ispoljavanje zavisti može varirati od blagog neprijateljstva, pa sve do otvorene agresije. Kako onda, tako i danas.
Sličnih primera, gde zavist rezultira agresijom, ima poprilično. Upečatljivi su primeri u Delima Apostolskim, gde čitamo da je zavist zbog uspeha apostolske propovedi rezultirala dizanjem ruku na apostole (Dap. 5, 12-20; 13, 44-47). Ne zaboravimo da su i Hrista predali iz zavisti (Mt. 27, 18).
Lično smatram da je u velikom procentu zavist rezultat površnosti i neobaveštenosti. Kako u slučaju onih koji su predali Hrista, tako i u savremenom društvu. Nedovoljno poznavanje nekog čoveka, njegovih životnih okolnosti, namera, afiniteta i ambicija, često ostavlja prostor za donošenje naših zaključaka, koji su uglavnom samo plod mašte. Pa tako danas (pre)često možemo čuti poštapalicu „lako je njemu“.
U suštini, zavidimo drugima jer nam se čini da je tuđi krst manji od našeg. Ako se uverimo da ipak nije manji, onda je sigurno napravljen od lakšeg materijala. Nešto mora da je posredi. Stoga, mislim da najviše zavidimo onima koje najmanje poznajemo. Tek kada bolje upoznamo čoveka, vidimo da i tog čoveka nešto izjeda, da i on ima svoju muku. Zaista, nema načina života bez svojih teškoća.
U tom svetlu je interesantna Jevanđelska priča o poslenicima u vinogradu (Mt. 20, 1-16). Ova priča nam nudi par excellence primer zavisti, na tako savremen i aktuelan način – kao da je juče napisana.
Priča govori o tome kako je poslodavac isplatio istu dnevnicu radnicima koji su došli kasnije i radili manje, kao i onima koji su od jutra radili u vinogradu. Uveče, kada su isplaćeni, oni koji su podneli tegobu dana i žegu ropću na domaćina iako su primili tačno onoliko koliko su pogodili. Domaćin je prinuđen da se pravda, iako je ugovor ispoštovao u celosti. Dakle, ako bi radnici gledali isključivo u sopstveno dvorište, problem ne bi postojao. Domaćin zaista nije činio nepravdu, samo je bio dobar. A zlo oko to izgleda jedino ne oprašta. Kada su ljudi puni zavisti, oni omalovažavaju sve, bilo da je dobro ili loše, još je Tacit govorio.
Upravo je to ono što bi današnji (pun zavisti) čovek trebalo da shvati. Ako sam i uspešan u nečemu, ne znači da sam uspešan na tvoju štetu. Moj uspeh nije nužno tvoj neuspeh. Ipak, često možemo videti promenu lica kod ljudi oko nas, koja ne može da se prikrije. Siguran sam da se i pomenutim poslenicima u vinogradu (poput Kaina) promenilo lice kada su videli da su svi jednako dobili.
Jovan Dučić je rekao da je velika nesreća što se drugi ljudi upinju da i najbolje među nama uvere kako ih smatraju najgorim. Iz zavisti, razume se. A zapravo, uspeh bližnjega ne bi smeo da nas vređa. Imajmo u vidu da je malo ljudi ikada slučajnošću postiglo uspeh. Uprkos tome, mi smo mnoge uspešne i ambiciozne ljude sahranili u jamama kritika. Kada su nam dosadile njihove ideje, mi smo se uspešno vraćali našoj neoštećenoj prosečnosti. Lično se nadam da će doći čas kada se – iz zavisti – neće stajati na put ljudima vizije i kreativnosti. Takvi ljudi ponekada jesu neprijatelji ustanova, ali ovi jeretici sadašnjega časa, često su junaci budućnosti…
