Edvard Munk, Poljubac smrti, 1899.
I Uvod
Svakodevno bombardovanje informacijama iz oblasti biomedicinskog razvoja, dovodi do pomešanih osećanja strahopoštovanja, divljenja i sumnje: strahopoštovanja i divljenja prema novim perspektivama otvorenim u odnosu na stvaranje ili lečenje života, ali i sumnjičavosti u odnosu na otvorene mogućnosti pojedinaca i društva u obrađivanju, eksploataciji i upravljanju novim saznanjima i potencijalima, i sposobnostima da ih pomire sa utvrđenim etičkim i socijalnim percepcijama.
I dok život, zbog neprestanog otvaranja novih perspektiva u oblasti potpomognutog rađanja, odvlači svu pažnju masovnih medija, na svom drugom kraju, koji predstavlja smrt, sve više prestaje da bude ono što je bio. Ilustrovaću ovu tvrdnju jednim primerom: produžavanje života pacijenata uz pomoć aparata u slučaju moždane smrti ili mogućnost njihovog „održavanja“ u životu u nekim drugim slučajevima, najčešće je praćeno nepodnošljivim bolovima, što otvara čitav spektar pitanja o granicama života i granicama čovekovih intervencija nad njim. Istovremeno, ove nove mogućnosti od pravnika zahtevaju preispitivanje značenja koncepata slobode, autonomije i odgovornosti. Problem ispravnog odnošenja prema onima koji boluju od neizlečivih bolesti, kao problem koji dodiruje granice morala i zakona, okupirao je gotovo sve velike mislioce u istoriji čovečanstva: navodi se da su protivljenje eutanaziji izrazili Aristotel, Kant i pisci hrišćanske Crkve, istočne i zapadne, dok su se, sa druge strane, Platon, Epiktet, Seneka, Plinije mlađi, Frensis Bekon, Tomas Mor i Niče izjašnjavali, sa ili bez ograničenja, u korist eutanazije.
Ključno pitanje u kontekstu problema koji se nalazi pred nama odnosi se na mogućnost svakog pacijenta pojedinačno da odluči da li će, i kada, da okonča svoj život, eventualno uz pomoć drugih.
II Pravo pojedinca da odlučuje o svojoj smrti – ustavne i zakonske dimenzije
Pravo pojedinca da slobodno razvija svoju ličnost zagarantovano je članom 5. stav 1. Ustava (Republike Grčke), koji u sebi sadrži specijalizaciju i konkretizaciju zaštite ljudskog dostojanstva (član 2. stav 1). Posredstvom ovog prava, u vezi sa članom 57. Građanskog zakonika, zaštićene su sve čovekove aktivnosti kojima se on usavršava i izražava kao ličnost, za koje ne postoji druga izričita ustavna odredba. Država je ona koja je dužna da se uzdrži od delatnosti kojim bi ovaj razvoj bio ograničavan i sprečavan; takođe, država je dužna da preduzme i pozitivne korake koji će ovo omogućiti.
Naravno, ovde se postavlja pitanje samog koncepta razvoja ličnosti: da li razvoj ličnosti pretpostavlja mogućnost pojedinca da odbije nastavak lečenja u slučaju kada ne postoje izgledi za ozdravljenje, već lečenje podrazumeva život ispunjen bolom. Takođe, postavlja se pitanje je i da li je odbijanje lečenja od strane pacijenta moguće tretirati kao pomoć u „razvoju ličnosti“, kada postoji velika verovatnoća da će posledica ovoga biti smrt?
U ovom kontekstu, ukoliko se radi o pacijentu koji je u stanju da donosi odluke i da ih sprovodi u delo (svestan je, na primer, da se nalazi u terminalnom stadijumu kancera i želi da umre u porodičnom okruženju), onda bi odgovor bio potvrdan. Već davno je prihvaćeno da pacijent ne može biti „primoran“ da prihvati lečenje ukoliko je ono u suprotnosti sa njegovim verskim ili filosofskim uverenjima. Nedavno održana Konvencija o biomedicini bavila se izričito takozvanom saglasnošću pacijenta, koja se smatra ključnom pretpostavkom opravdavanja bilo kakve intervencije u oblasti medicine i zdravstva (član 5. Konvencije o biomedicini, i dalje). Takođe, u obrazloženju ove konvencije naglašava se i značaj konsenzusa kao sredstva kroz koje se izražava slobodna i autonomna odluka pojedinca i ograničavaju „paternalističke“ intervencije od strane medicinskog osoblja (tačka 33. i dalje). Podrazumevano je da bi pacijentov pristanak na lečenje ili odbijanje istoga trebalo da se zasniva na njegovoj punoj i detaljnoj informisanosti od starane lekara i/ili medicinskog osoblja.
Sažeta formulacija poznatog nemačkog krivičnog zakona glasi: „Ukoliko pacijent staloženo i odlučno izražava želju da se prekine njegovo dalje lečenje kako bi mogao umreti u miru, imamo svaki razlog (opravdanje) da poštujemo ovaj njegov, doslovno smrtonosan, zahtev, baš kao što ga poštujemo i u slučaju kada unapred odbija lečenje“.
Međutim, treba napomenuti da se u ovom slučaju ne radi o eutanaziji u punom značenju reči, već o jednostavnom odbijanju lečenja. Kada govorimo o eutanaziji, ona se odnosi na pacijente koji više nisu u poziciji da sami donose odluke o svojim životima, tim pre ni o njihovom prekidanju, već im je potrebna „pomoć“ nekog drugog, lekara ili člana medicinskog osoblja. U ovakvim slučajevima postoji nedvosmislena tendencija da se odgovornost za odluku o prekidu života „prebaci“ na ono lice koje je, po prevashodstvu, odgovorno za njegovo održavanje: na lekara.
U grčkom pravosuđu, kao i u drugim zakonodavstvima, ne postoje konkretne odredbe koje bi se odnosile na prava neizlečivih bolesnika, kao i na odgovarajuće obaveze lekara i medicinskog osoblja u vezi sa eutanazijom. Zbog toga je i razmatranje ovog problema zasnovano na odnosnim ustavnim regulativama Konvencije o biomedicini (Konvencija iz Ovijeda o ljudskim pravima i bimedicini, koja je u Grčkom pravosuđu ratifikovana zakonom 2619/1998), i odredbama Krivičnog zakonika: utemeljujući se na pravu o razvoju ličnosti, koga smo naveli, i zaštitom vrednosti čoveka, teorija je dopunjena sintagmom „pravo na dostojanstvenu smrt“. Sadržina ovog „prava“ je nejasna i sumnjiva. U generalnim crtama, ono se odnosi na mogućnost pojedinca da „uredi“ poslednje trenutke svog života donošenjem odgovarajućih odluka, kako bi kraj njegovog života bio bezbolan, nepostidan i miran. Dok, dakle, pravo na život podrazumeva zaštitu čovekovog života od bilo kakvih napada, pravo na „dostojanstvenu smrt“ podrazumeva da nije dozvoljeno prinuđivati nikoga da živi ukoliko on svoj život doživljava kao patnju i stradanje.
Pomenuta Konvencija o biomedicini ne odnosi se eksplicitno na ovaj problem, međutim, u sebi sadrži određene opšte regulative koji se odnose na zaštitu pojedinaca koji, iz različitih razloga, nisu u mogućnosti da daju svoju saglasnost (za medicinsku intervenciju). U ovu kategoriju svrstavaju se maloletna lica, osobe sa mentalnim poremećajima i oni koji nemaju sposobnost oblikovanja želje ili njenog izražavanja, kao posledica različitih nesrećnih okolnosti ili se, na primer, nalaze u komi. U skladu sa ovim, medicinsku intervenciju je dozvoljeno izvršiti samo u slučajevima kada gore kategorisana lica (kao pacijenti) od nje imaju neposrednu korist (član 6. stav 1), i nakon odobrenja njihovog zakonskog staratelja ili specijalnog organa (vlasti), (član 6. stav 3).
Druga odredba navedenog sporazuma (član 9), odnosi se na želje koje je osoba izrazila unapred i nedvosmisleno u vezi sa medicinskim postupkom. U njoj se potvrđuje da bi ove želje trebalo uzeti u obzir ukoliko prilikom (medicinske) intervencije ova osoba nije u stanju da izrazi svoju volju.
Ova odredba se baš i ne odlikuje jasnoćom, dok njeno dalje (pravno) tumačenje dodatno otežava stvar: u njenom zvaničnom, pravničkom tumačenju postoji referenca koja se odnosi na ljude koji su predvideli da je moguće da neće biti u stanju da na pravi način izraze svoju volju u nekom kritičnom momentu svog života, jer će, na primer, imati senilnu demenciju. U nastavku se, međutim, iznosi stav da nije podrazumevano da se želje izražene od strane pojedninca moraju izričito slediti. Lekar bi trebalo da utvrdi (proceni) da li su pacijentove ranije izražene želje usklađene sa trenutno aktuelnom situacijom, kao i da li su one još uvek važeće i u skladu sa tehnološkim napretkom koji je u međuvremenu ostvaren.
Na kraju, jedna od opštih odredbi Konvencije predviđa da interes i dobrobit pojedinca imaju prednost u odnosu na interese društva ili nauke (član 2. stav 1). Iz ove odredbe direktno sledi da nije dozvoljeno da, na primer, ekonomske kalkulacije imaju bilo kakav uticaj na donošenje odluke o nastavku ili prekidu lečenja.
Pored Konvencije, odredbe Krivičnog zakonika koje se odnose na vanredne situacije (član 25), i na ubistvo uz saglasnost (član 300), mogu se primeniti u nekim slučajevima eutanazije.
III Skica pravnog statusa
1. Aktivna eutanazija
Kada je u pitanju aktivna eutanazija, tu se radi o direktnom ubistvu neizlečivog pacijenta, na njegov zahtev, ili bez njega. Aktivna eutanazija se smatra (čoveko)ubistvom (ανθρωποκτονία), koje može biti procesuirano na osnovu člana 300. Krivičnog zakonika, ukoliko postoji direktni i istrajni zahtev žrtve i odgovarajuće osećanje sažaljenja počinitelja, uključujući olakšavajuće okolnosti iz člana 84. stav 2b. Krivičnog zakonika (da se u izvršenju krivičnog dela počinitelj nije rukovodio niskim pobudama).
Razlozi zbog kojih se aktivna eutanazija od strane većine pravnika i lekara odbacuje jesu inherentni rizici od zloupotreba: životi pacijenata i starijih osoba bi mogli doći u direktnu opasnost, ili bi se možda mogao vršiti psihološki pritisak na pacijente da zahtevaju svoje ubistvo, s tim što bi bilo teško utvrditi da li je do ubistva pacijenta zaista došlo nakon njegovog zahteva.
2. Indirektna eutanazija
Među advokatima i lekarima danas u velikom obimu postoji saglasnost da bi takozvana „indirektna (posredna) eutanazija“ trebalo da bude dozvoljena. Ovde je u pitanju borba protiv nepodnošljivih bolova kod terminalno obolelih pacijenata ili teških bolesnika. Cilj je njihovo ublažavanje farmakološkim sredstvima, što posledično može da dovede do skraćivanja života pacijenata, kao neželjene propratne pojave. Za razliku od aktivne ili direktne eutanazije, ovde se ne zahteva smrt pacijenta, već se ona jednostavno prihvata kao mogući sporedni efekat lečenja, odnosno moguća posledica prioritetnog ublažavanje bolova.
Od kada je papa Pije XII, u svom obraćanju na Međunarodnom simpozijumu anesteziologa u Rimu 1957. godine, istakao da je korišćenje farmakoloških sredstava za ublažavanje bolova sa neizbežnom nuspojavom skraćenja života dozvoljeno kod pacijenata koji se nalaze na pragu smrti, u slučaju da ne postoje druga sredstva i ne postoji direktan zahtev za skraćivanje života, ovaj oblik eutanazije se čak i u okviru zapadne crkvene etike najčešće smatra dozvoljenim.
Pravni osnovi za ovakvo stanovište su različiti, a preovlađuje onaj da bi za ovo delo trebalo da bude ukinuta krivična odgovornost usled stanja (situacije) nužnosti (član 25. stav 1. Krivičnog zakona), uz obrazloženje da oslobođenje od neizdrživih bolova ima prioritet u odnosu na moguće održavanje (produžetak) života na kratko vreme. Većina je saglasna sa stanovištem da je porotivpravni karakter ove delatnost aktuelan usled potencijalnih opasnih radnji lekara, koje mogu biti svojstvene u takvim slučajevima.
3. Pasivna eutanazija
Najvažniji teren, međutim, za današnju bolničku praksu odnosi se na slučajeve u kojima se moraju donositi veoma teške odluke. Ovo se opisuje kao takozvana „pasivna eutanazija“.
Njeno značenje utemeljeno je na razvoju moderne medicine, čime su šanse za očuvanje i produžetak života uvećane u meri u kojoj to ranije nije moglo ni da se zamisli, što je umnogome doprinelo kvalitetnijem životu i zdravlju ljudi. S druge strane, međutim, primena svih dostupnih tehnoloških medicinskih sredstava može rezultirati besmislenim produžetkom pacijentovog života koji se neminovno gasi, što mu najčešće ne pruža nikakvu razumnu pomoć, već samo produžetak patnje. Ovo je za posledicu imalo formiranje i razvoj stanovišta o neophodnosti postavljanja granica medicinskim intervencijama i mogućnosti obustavljanja medicinskih tretmana.
Savezni vrhovni sud nemačke izrazio je svoje stavove u vezi sa propustom produžetka života pacijenta od strane lekara (Krefelder Urteil): „Sa svoje strane, lekaru je dozvoljeno da uzme u obzir da ne postoji pravna obaveza održavanja života koji se gasi, bez obzira na cenu. Mere za produžetak života ne bi trebalo nužno sprovoditi, samo zbog toga što je to tehnički izvodljivo. Kada se uzmu u obzir današnja prekoračenja granica i napredak medicinske tehnologije, ključni element ne predstavlja efikasnost aparata, već orijentisanost ka poštovanju života i dostojanstva prilikom donošenja presuda u predmetima koji se tiču granica odgovornosti za lečenje“
Da bi pasivna eutanazija prošla bez pravnog sankcionisanja, postoji skoro jedinstven stav da moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:
a) Da pacijentova bolest, prema medicinskoj proceni, bude neizlečiva, da se kreće ka fatalnom ishodu i da će smrt nastupiti u kratkom vremenskom periodu.
b) Da pacijent nije izrazio želju o produžetku svog života. Ukoliko pacijent nije u stanju da komunicira sa okolinom, onda bi trebalo zahtevati njegovu „pretpostavljenu saglasnost“, koja predstavlja (pretpostavljenu) želju koju bi pacijent izrazio ukoliko bi bio u mogućnosti da je izrazi.
v) Da je počinilac (krivičnog) dela svoju odluku doneo iz sažaljenja (empatije), nakon snažnog i istrajnog zahteva pacijenta (žrtve), koji bi trebalo da bude dovoljno informisan o svom zdravstvenom stanju, kao i da bude sposoban da shvati značaj i posledice odbijanja lekarskog tretmana. Osim toga, njegova odluka ne bi trebalo da bude zasnovana na trenutnim depresivnim raspoloženjima.
U nedavno izrečenoj presudi u vezi sa ovim problemom, grčki sud je zaključio da bi ne samo fizički problemi, već i neizlečivi psihički poremećaji, mogli biti integrisani u zahtevima (pretpostavkama) iz člana 300. Krivičnog zakona.
Kao opšti princip za opravdanje prekida lečenja postavljeno je načelo da obaveza lečenja prestaje tamo gde terapija više ne pretpostavlja produžetak pacijentovog života, već produžetak procesa njegovog umiranja, dakle, u slučaju kada medicinske intervencije više ne mogu da ponude nikakvu razumnu pomoć, već će, štaviše, njima doći do prekoračenja granica zahteva pacijenta i njegovih rođaka, zasnovanim na odsustvu svake buduće perspektive.
Prilikom procene i donošenja odluka (od strane lekara) naročito bi trebalo uzeti u obzir koliki su izgledi za očuvanje života pomoću odgovarajućeg medicinskog tretmana, koje su nuspojave i rizici u vezi sa ovim merama, kao i kakvim bi bolovima i opterećenjima njihovim sprovođenjem pacijent mogao biti izložen. Kao jedan od bazičnih ktiterijuma postavljen je i nepovratan gubitak pacijentove bilo kakve reakcije i sposobnosti komuniciranja, takođe, i slučaj nepovratnog gubitka svesti.
Sve dok ne bude postojao poseban zakon, pokrenuti slučajevi će se od strane sudova ispitivati u odnosu na svaki slučaj pojedinačno. Ako su pri tome važeći uslovi iz člana 300. Krivičnog zakona, kazna zatvora se može kretati u rasponu od deset dana do pet godina. Međutim, ukoliko sud smatra da na izvršeno krivično delo ne mogu biti primenjena načela iz pomenutog zakona, onda će se ono procesuirati kao ubistvo sa predumišljajem, što za izvršioca može značiti i zatvorsku kaznu doživotnog trajanja.
IV Kratak pregled
Ne postoji nikakva sumnja da je prisustvo ove teme povezano sa problemima koje nije bilo moguće smestiti u okvir ovog, po nužnosti, sažetog izlaganja; problemima koji se, van svake sumnje, odnose na kontrolu i osiguranje aktivnosti onih koji su uključeni u ovaj proces. Međutim, potreba da se ovi problemi ispitaju i da se preduzmu konkretne mere radi njihovog rešavanja je urgentna, ne samo zbog bezbednosti pacijenata ili zašte lekara, već i da bi se zaštitio „fundamentalni i krhki odnos koji predstavlja osnovu svakog zdravstvenog sistema: odnos poverenja koji bi trebalo da poveže lekara i pacijenta“.
Takođe bi i akcija svih nadležnih organa trebala da bude usmerena ka procesu, na prvom mestu, boljeg informisanja, a na drugom ka donošenju odluka o ovim problemima: društvene odluke moraju biti izraz odvažnosti i hrabrosti, što i predstavljaju karakteristike svake odgovorne odluke, a ne da se oslanjaju na rasućivanje već preopterećenog lekara.
Naravno, pesnik uzvikuje: „Materija ne zna za smrt“ (Kiki Dimoula). Međutim, društvena zajednica sebi ne može da priušti da živi samo sa pesnicima, ma koliko korisni oni mogu biti.
Korišćena literatura: Αβραμίδης Αθ., Ευθανασία, 1995; Ευαγγέλου Ιάσ., Το πρόβλημα της ευθανασίας, 1999; Κανάτσιος Γ., Η κατ’ απαίτησιν ανθρωποκτονία, 1955; Καράμπελας Λάμπρ., Η ευθανασία και το δικαίωμα στη ζωή και στο θάνατο, 1987; Μητσόπουλος, Η λεγόμενη ευθανασία, 1980; Χρονόπουλος Ν., Το πρόβλημα της ευθανασίας, 1980.
Izvir: Απoστόλου Γεωργιάδη, Το δικαίωμα στον θάνατο, in: Το πρόβλημα της Ευθανασίας, Αποστολική Διακονία, Αθήνα 2003.
Prevod: Dragan Popović