Simon Vejl (1909–1943)
Ne usmeravati se na razumevanje novih stvari, nego strpljivošću, naporom i metodom nastojati čitavim sobom da se razumeju očigledne stvari.
Stepeni vere. Najobičnija istina, kada obuhvati čitavu dušu, postaje kao nekakvo otkriće.
Pokušati da se lekovi za greške traže u pažnji a ne u volji.
U obimu volje je samo nekoliko pokreta mojih mišića, pokreta koji nam se asociraju sa zamišljanjem promene mesta nekih nama bliskih predmeta. Mogu hteti da položim ruku na sto. Kada bi unutrašnja čistota, nadahnuće ili sadržana u našim mislima istina bili nerazdeljivo vezani sa stavom toga tipa, mogli bi biti predmet volje. Ali pošto nije tako, možemo za njih samo da molimo.
Moliti za njih znači verovati da imamo Oca na nebesima. Ili prestati da ih želimo? Može li biti išta gore? Jedina razboritost jeste unutrašnja molba, jer se tada izbegava ono naprezanje mišića, koje ne treba s time da ima ničeg zajedničkog. Ima li ičega glupljeg od naprezanja mišića i stezanja vilica tada kada je reč o vrlini, ili rešavanju nekog problema? Pažnja je sasvim nešto drugo.
Takvo naprezanje je oholost. Ohol čovek nema u sebi milosti (u dvostrukom smislu reči). To je posledica greške.
Pažnja, kada postigne najviši stepen koji je za nju moguć, postaje isto što i molitva. Pretpostavlja veru i ljubav.
Apsolutno ničim nepomućena pažnja jeste molitva.
Najviši stepen pažnje odlučuje o stvaralačkoj sposobnosti u čoveka, a najviši stepen pažnje može imati samo religijski karakter. Suma stvaralačkoga genija datoga doba strogo je srazmerna sa sumom onog najvišeg stepena pažnje, što znači sume autentične religioznosti u tome dobu.
Loš način istraživanja. Pažnja vezana za jedan problem. Još jedna oznaka straha od praznine. Nećemo da naš napor bude izgubljen. Takva je žestina u lovu. Ne treba hteti da se nađe: slično kao u slučaju prekomerne vezanosti, tada postajemo zavisni od predmeta naših napora. Potrebna nam je neka nagrada spolja, koju smo spremni da primimo po cenu iskrivljavanja istine.
Samo napor bez želje (nevezan sa datim predmetom) neizostavno sadrži u sebi nagradu.
Povući se od predmeta bolje nego ga slediti. Uspešno je samo ono što nije neposredno. Nećemo učiniti ništa ako se nismo najpre povukli unatrag.
Ako snažno povučemo grozd, zrna će nam se rasuti po zemlji.
Ima napora koji postižu uspeh suprotan željenome cilju (na primer: uskisle bogomoljke, lažni asketizam, neki tipovi vezanosti itd). Drugi, ako čak i ne postižu cilj, uvek su korisni.
Kako razlikovati jedne od drugih?
Možda ovako: jedne prati poricanje (lažnost) čovekove unutrašnje bede. Druge prati pažnja neprestano usmerena na razdaljinu između onoga što jeste i onoga što se voli.
Ljubav je učiteljica bogova i ljudi, jer niko ne uči ako ne želi da uči. Istina se ne traži kao istina, nego kao dobro. Ne s voljom, nego sa željom. Ili, tačnije, s pristankom.
Oslobađamo iz sebe energiju, ali ona se neprestano iznova vezuje s nečim. Kako je osloboditi svu? Treba želeti da se to dogodi u nama. Odista to želeti. Naprosto želeti, ne nastojati da se to sprovede. Jer svi napori usmereni na to uzaludni su i skupo treba za njih platiti. Sve što u tome delovanju nazivam rečju „ja“, treba da je pasivno. Od mene se traži samo jedno: pažnja, pažnja tako potpuna, da „ja“ nestaje, da biva povučeno iz mene. Preneti čitavu svetlost pažnje sa onoga što nazivamo „ja“, na ono što je neobjašnjivo.
Treba da ostanemo ravnodušni prema dobru i prema zlu; ali čuvajući ravnodušnost, to znači: i jedno i drugo obuhvatajući svetlom pažnje, vidimo da – automatski – dobro pobeđuje. Na tome počiva suština milosti. I to je odredba, kriterijum dobra.
Ako ne odvratimo pažnju i ako ne odbacimo milost, božansko nadahnuće deluje besprekorno, neodoljivo. Da bismo ga primili, ne treba vršiti izbor, dovoljno je ne braniti se i priznati da ono postoji.
Piše se kao što se rađa: nemoguće je uzdržati se od najvećeg napora. Ali i posledica je ista. Ne moram se bojati da to neće biti najveći napor. Treba ispuniti samo jedan uslov: ne lagati sebe i čuvati pažnju.
Učenje i vera. Pošto je molitva samo pažnja u svojoj čistoj formi, a učenje je gimnastika pažnje, u svakom školskom zadatku treba da se prelamaju zraci duhovnog života. Tu je potreban neki metod. Neki način obavljanja latinskog prevoda, neki način postavljanja geometrijskog problema (a ne bilo kakav način) čine takvu gimnastiku pažnje koja može pažnju učiniti sposobnijom od molitve.
Pesnik stvara lepo zahvaljujući pažnji usmerenoj na stvarnost. Slično je s ljubavnim činom. Znati da taj čovek, koji je gladan i žedan, postoji odista isto kao ja, dovoljno je, a ostalo već proizlazi samo iz sebe.
Čiste i autentične istine, lepoga i dobra, realizuju se u delatnosti ljudskog bića zahvaljujući jednome i istom činu – usmerenosti potpune pažnje na dati predmet.
Jedini cilj nastave treba da bude, preko vežbanja pažnje, pripremanje i omogućavanje upravo takvoga čina.
Sve druge koristi nastave nemaju suštinskog značaja.
Izvor: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Prevod: Petar Vujičić
