Isceljenje raslabljenog bolesnika, živopis u krstionici ranohrišćanske crkve u Dura Evroposu (Sirija), 3. vek
U nemilim dešavanjima koja su obeležila 20. vek na jugu Afrike, Holandska Reformisana Crkva preuzela je na sebe čudan zadatak: stavila je sebe u službu teološkog opravdanja ideologije aparthejda i direktne podrške diskriminaciji koju je sprovodio vladajući režim.
Na osnovu tumačenja priče o Vavilonskoj kuli (Post. 11) – shvatanja da su različiti narodi sveta razdvojeni jedni od drugih božanskom odlukom – i jednog stiha iz govora apostola Pavla na Areopagu (Dap. 17, 26), ova Crkva podsticala je i opravdavala politiku aparthejda tj. pružala potporu legalizaciji potpunog razdvajanja masa (v. Osmer, R. R. (2005), The Teaching Ministry of Congregations, 79; v. i Keulman, K. (ur.) (1993), Critical Moments in Religious History, 169).
Međutim, od 70-ih godina 20. veka Holandska Reformisana Crkva postepeno je revidirala svoje stavove, da bi se – pod pritiscima, usled političkih promena – devedesetih udružila sa ostalim hrišćanskim denominacijama u shvatanju da je aparthejd bio u suprotnosti sa osnovnim načelima hrišćanstva.
Ista Crkva je, menjajući i suprotstavljajući tumačenja jednih istih stihova, poslužila stvaranju rasnog sukoba i rasne netrepeljivosti u Južnoj Africi, a zatim ublažavanju takve politike i stvaranju uslova za mir i pomirenje – u toku svega nekoliko decenija.
Sa namerom je odabran drastičan primer. Pitam se: postoji li realna opasnost od zloupotrebe crkvene egzegeze u cilju opravdavanja ove ili one ideologije, ovog ili onog cilja? Nadajući se da se nikakvo pomenutom slično angažovanje biblijskog teksta neće desiti u budućnosti, verujem da takva opasnost uvek postoji. Možda ne u onakvim oblicima kao što se to događalo u prošlosti – tu najpre mislim npr. na teološko opravdanje ratova (krstaških i nekrstaških), ugnjetavanja starosedelačkih i neevropskih (da li samo neevropskih?) naroda tokom epohe kolonijalizma itd. – ali opasnost postoji.
A da je takva opasnost realno prisutna pokazuje i sledeća stvar: upravo sada, tokom Vaskršnjeg posta, sveštenici ulaze u domove verujućih, vršeći malo vodoosvećenje – traju tzv. „vaskršnje vodice“. U okviru malog vodoosvećenja koje sveštenici vrše u domovima vernih čita se 14. začalo iz Jevanđelja po Jovanu (Jn. 5, 1–4) – odlomak o banji Vitezdi, u kojoj su bolesnici očekivali čudesno isceljenje (ovo začalo čine uvodni stihovi 5. glave (Jn. 5, 1–3), kojima je pridodata poznija interpolacija iz Jn. 5, 4 – verovatno naknadna glosa na Jn. 5, 7).
U ovoj glavi Jovanovog jevanđelja Hristos se otkriva kao gospodar subote (Jn. 5, 5–18), te Judejci hoće da ga ubiju jer se gradi „jednakim Bogu“ (Jn. 5, 18), dok Hristos za sebe potvrđuje da je Sin Očev, koji čini isto što i Otac, vaskrsava mrtve, ima sud – zahteva isto poštovanje koje se ukazuje i Ocu (Jn. 5, 19–23) itd. – ukratko se u ovoj glavi pokazuje da je Hristos Spasitelj bez kog nema spasenja. I da je sve bez Hrista ništa – te onaj ko sluša reč Hristovu i veruje ima život večni (Jn. 5, 24 i dalje), dok je uzalud uzdanje u Mojsija (Jn. 5, 45), uzalud je i traženje večnog života u Pismu (Jn. 5, 39–40), uzalud su dakle i sve vode i vodice – taman i da ih anđeo zatalasava svojim krilom – sve je bez Hrista uzalud.
Međutim, iz odeljka koji verni slušaju u svojim domovima to se ne može saznati. Ovde možemo videti kako je jevanđelski tekst, prekinut upravo u kritičnom momentu, istrgnut iz konteksta i stavljen u službu religijskog shvatanja: „Sveštenik kropi sve prisutne ukućane i sve prostorije, čime oni bivaju osvećeni i očišćeni, i u dom ulazi blagoslov Božiji“ (kako stoji u jednom od savremenih objašnjenja ove crkvene prakse).
Čitanje ovakvog odlomka prilikom vodoosvećenja već je svojevrsna egzegeza. Ovaj odeljak, vernicima pročitan u kontekstu malog vodoosvećenja tokom vodica, upućuje na svetost i značaj vodice. Utoliko je savršeno razumljivo zašto vernici vodicu vide kao nekvarežnu, kao onu koja „ne gubi svoju osvećujuću blagodat“ i koja je izvor osvećenja. Što je sasvim drugačiji zaključak od onoga koji je predložen u petoj glavi Jovanovog jevanđelja.
