Osam dana u Jerusalimu [dan drugi i dan treći]

[II]

Palestinski bus 234 vozio je do čekpointa za prelazak na Zapadnu obalu. Zaustavio se pored samog zida sačinjenog od visokih i neprobojnih betonskih blokova, koji se nekako zlokobno uzdižu iznad svakog posmatrača. Na vrhu stoji bodljikava žica, kamere i straže. Osećaj nelagode na kratko se razagnao pogledom na dečaka koji je, iz meni nepoznatih razloga, držao srpsku zastavicu. Možda se u ovom uglu sveta našao neko ko je u našu reprezentaciju verovao i posle ispadanja ili su mu se jednostavno svidele boje? Potpuno neobjašnjivo. Nakon provera, iza zida, čekalo me je poznato lice koje nisam video godinama i obuze me radost.

Šetnja je vodila ka Crkvi rođenja Hristovog u Vitlejemu. Na ulazu u Crkvu napravljena su upadljivo mala, tzv. uska vrata ili vrata skrušenosti. Prethodna velika vrata zazidana su kako Turci ne bi ulazili konjima unutra. Nakon čekanja u redu sa ostalim poklonicima uđoh u Pećinu rođenja Gospodnjeg. I pored svih ikona i kandila, ovaj prostor je i dalje upečatljivo skromno obitalište za Cara Vaseljene. To samo pokazuje meru snishođenja Sina Božijeg, dajući pritom meru skromnosti po kojoj treba ljudi da se ravnaju.

Vitlejemsku prostranu baziliku koju je podigao car Justinijan (565) na temelju starije Konstantinove crkve, krase prelepi mozaici iz tog doba. Jedan od njih zaslužan je što crkva nije srušena za vreme upada Persijanaca 614. godine, jer je osvajač bio zadivljen mozaikom tri mudraca sa istoka koji su došli da se poklone Hristu: na kapama su nosili znake zoroastrijskog sveštenstva, a i sami su poticali iz Persije. Zadivljujuće je da je uprkos zemljotresima i burnoj istoriji ove zemlje, crkva opstala od Justinijanovog vremena u istom stanju.

Ispod crkve nalazi se kompleks delimično povezanih pećina. Mnoge od njih poslužile su kao katakombna utočišta prvih hrišćana za vreme gonjenja, a u jednoj od njih je i blaženi Jeronim je prevodio Vulgatu. Kompleks pećina nije karakterističan samo za ovaj deo Vitlejema, već postoji i u njegovom predgrađu, sada već varošici koja se na njega naslanja – po imenu Bait Džala. U ovom naselju nalaze se dve pravoslavne crkve čiji su većinski većinski vernici pravoslavni Palestinci. U jednoj od pomenutih pećina krili su se od straži Josif i Marija od Irodovog progona pre nego su produžili ka Pećini rođenja. Tu je nastala Bogorodičina crkva. Nedaleko od nje nalazi se pećina-isposnica Sv. Nikole koji je boravio u Svetoj Zemlji pre Prvog vaseljenskog sabora, a i na tom mestu izgrađena je prelepa crkva.

Sveštenik svetonikolske crkve govorio je o značaju Sv. Nikole za zajednicu. Retko kada sam prisustvovao takvom svedočenju o čudima ovog svetitelja. Počev od pripovesti o isceljenjima i pojavljivanjima ovog ugodnika Božijeg pa sve do uloge svetitelja u očuvanju crkve, stanovništva i naselja tokom izraelsko-jordanskog rata (1967). Crkva se nalazila tačno između pozicija ove dve vojske, a uprkos granatiranju i vatri nije bila ozleđena ni ona ni njeni vernici. Na krovu crkve nađene su brojne neeksplodirane granate. Tokom njegovog nadahnutog kazivanja ostao sam skoro nem pred silom Božijom koja se kroz ovog svetitelja izlila na ovo mesto.

Bait Džala je, najverovatnije, lokacija biblijskog toponima Gilo. Kada je Avesalom digao ustanak protiv oca, cara Davida, Ahitofel Gilonjanin (iz Giloa), prišao je na Avesalomovu stranu (2Sam 15-17). Nedaleko od crkve nalaze se, takođe, arheološke iskopine za koje se smatra da su ostaci asirskog logora koji je učestvovao u opsadi Jerusalima pod Senahirimom (Sanheribom) oko 702. g. pre Hrista. Nakon molitve cara Jezekije, dobrih saveta proroka Isaije i Božije intervencije, asirska vojska se raspala i razišla (najverovatnije zbog širenja bolesti), a Jerusalim je bio spasen rušenja (1Car 19). Kako otkrivam ova mesta, svi ovi događaji se nekako kao kockice slažu u veliki mozaik domostroja Božijeg spasenja. Ona verno prenose tragove biblijskih kazivanja i svedoče jasno o Božijem ulasku u istoriju ljudi.

Ono što hrišćane Palestine, naročito Bait Džale tišti, jeste što hodočasnici često prolaze pored njih, celivajući sveta mesta, nemajući pritom nikakvu svest o realnom životu ljudi u ovoj zemlji. Kao da u čitavoj toj trci da se što više svetinja celiva, ponekad zaboravimo na žive ljude. To su mi potvrdili i prijatelji koji ovde žive.

Veče se završava ponovnim prolaskom pored zida. Dok krećem ka čekpointu prati me glas mujezina koji poziva na namaz i razmišljam o ta dva potpuno različita i suprotstavljena narativa Palestinaca i Izrailjaca o istoj zemlji i istoriji koju dele. To je nešto što stanovnicima Balkana svakako nije nepoznato. Sa jedne strane je izrailjski narativ ozidu kao borbi protiv islamskog ekstremizma i bombaša samoubica, a sa druge strane palestinski narativ o aparthejdu i progonu. Skučen u tim sokacima, među čuvenim Benksijevim grafitima nekako osećam svu racepljenost i teskobu ljudi koji ovde žive. Pitao sam se kako je to moguće za zemlju koja je mesto Rođenja i Vaskrsenja Hristovog? A onda se odgovor sam nudi: da li je moguće uspostaviti Eden na mestu gde je Hristos raspet?

I bi veče i bi jutro, dan drugi.

[III]

Tantur institut u kojem se održavala naučna konferencija nalazi se na uzvišenju tačno iznad puta za Vitlejem. Izgrađen je na mestu nekadašnje srednjevekovne malteške bolnice, koja je služila kao konačište i pomoć na putu hodočasnika od Jerusalima ka Vitlejemu i Hevronu, a od čitavog drevnog kompleksa ostala je samo kula koja je služila za odbranu. Čini se da je svaki kamen Svete Zemlje svedok neke drevne povesti. Institut okružuje prelep vrt kao i redovi maslina. Sa kule se pruža pogled na Vitlejem, Bait-Džalu i Irodium – ogromnu palatu na uzvišenju koju je izgradio Irod – judejsko-idumejski vladar poznat po okrutnosti.

Razmišljao sam o jednom podatku koji sam čuo tokom konferencije: nakon reči Bog, najčešća reč u Bibliji je car(stvo). Dalje, jedan od učesnika konferencije je na osnovu toga iznosio tezu da se čitava Biblija od Postanja do Otkrivenja može čitati kao pripovest o Carstvu Božjem. Naime, Car vaseljene, Bog, stvara svet i predaje ga na upravu čoveku kao svom savladaru (edenski savez). Međutim, greh uzrokuje odvajanje čoveka od Boga te time ugrožava, odnosno uzurpira Carstvo. Uprkos svemu, Bog ne odustaje od čoveka i uspostavlja sa njim niz novih saveza: sa Nojem, Avramom, Jakovom sve do Mojsija i Saveza sa celim Izrailjem. Nakon toga se uspostavlja davidovski savez koji se zasniva na izabranju i pomazanju careva ujedinjene monarhije. Nepoštovanje ovog saveza dovodi do sloma monarhije i progona u Vavilon. Nakon toga, stupa Novi Savez i Duh koji silazi-pomazuje Hrista pokazuje ga kao istinskog cara judejskog odnosno Mesiju, kao onoga ko će obnoviti Carstvo pobedom nad smrću i time obnoviti savez iz Edena (Novi Adam). Nakon Vaznesenja, Duh Sveti se izliva na apostole i projavljuje ovo novouspostavljeno Carstvo sve do današnjih dana, a za njegovo potpuno ispunjenje gledamo ka eshatonu.

U međuvremenu, sunce lagano zađe iza obronaka Bait-Džale, a svetiljke vitlejemske se upališe.

I bi veče i bi jutro, dan treći.