Hans King (1928–2021)
Kada jednom teologu, pritom ne crkvenom velikodostojniku, nego „samo” profesoru teologije, povodom vesti o njegovom upokojenju, bude posvećeno po nekoliko minuta u švajcarskom i nemačkom dnevniku, te o tome izveste svi najugledniji mediji nemačkog govornog područja, ali i brojni drugi – onda je jasno da se radi o nekom posebnom. I zaista, Hans King (Hans Küng) bio je baš takav – poseban. Teško je iscrpno čak i samo pobrojati u kom sve smislu, odnosno – čime se sve bavio ovaj verovatno poslednji „superstar” svetske teologije, čije su knjige prevedene na preko 30 jezika i prodaju se u milionima primeraka.
U pravoslavnim krugovima je, ako uopšte, poznat i neretko cenjen zbog toga što je osporio papsku nepogrešivost (u knjizi Nepogrešiv? iz 1970), zbog čega mu je, prvenstveno, 1979. godine, nakon višegodišnjeg procesa, oduzet missio canonica – tj. dozvola da predaje katoličku teologiju. Izvesno je da bi, makar preovlađujući, konzervativniji pravoslavni krugovi bili znatno manje oduševljeni kada bi, osim suprotstavljanja papskoj nepogrešivosti, poznavali i neke druge aspekte njegove misli, poput recimo onih koji se tiču uloge žene u Crkvi, eutanazije i sl.
Interesantno je da je, pored ovog formalnog sukoba sa Rimokatoličkom crkvom, on do kraja ostao sveštenik, kao i da je nedvosmisleno uživao izuzetno poštovanje u najvišim krugovima Rimske crkve, sve do pape. Benedikt XVI je, iako je King prema njemu decenijama bio izuzetno kritičan, praktično odmah po stupanju na papsku dužnost pristao na susret sa svojim nekadašnjim saborcem i vršnjakom, nakon kojeg je biranim rečima i veoma pohvalno govorio o njegovom radu, naročito o poslednjem velikom projektu, Weltethos – u kome se King u svom nastojanju da doprinese miru u svetu pomoću mira među religijama zalagao za formiranje jedne „svetske etike” koja bi sadržala zajedničke i kompatibilne elemente svih religija i tradicija.
O Kingu se veoma blagonaklono izražavao i sadašnji papa Francisko, a i uvek strogi i kritički nastrojeni King je umeo da kaže da oseća duh promena i slobode koji je doneo aktuelni papa, zbog čega su posle dužeg vremena kod njega počela da provejavaju optimistična očekivanja vezana za budućnost Rimske crkve. Po vesti o Kingovoj smrti saopštenjem se oglasila i Nemačka biskupska konferencija izražavajući, uprkos svim razmimoilaženjima, zahvalnost za njegov izuzetni doprinos širenju jevanđelja Hristovog.
I pošto je teško naći adekvatne reči o istinski velikim ljudima, najbolje je pustiti ih da progovore sami, ovoga puta kroz dva kratka teksta, simbolično – jedan sa početka njegove svešteničke službe, sa samog rukopoloženja, i drugi, koji je napisao sa 85 leta, upečatljivog naslova „Moje konačno amin”.
Beseda novorukopoloženog mladog Kinga, znatno pre nego što je Drugi vatikanski koncil takve stavove proizveo u mejnstrim, pokazuje njegov doživljaj Crkve kao zajednice u služenju, ali i otkriva njegovu smelost i implicitno nagoveštava neke od budućih događaja, budući da se King ne libi da u svojoj prvoj besedi, izgovorenoj pred Švajcarskom gardom usred Vatikana, kritikuje upravo sami Vatikan!
„Moje konačno amin”, s druge strane, otkriva temeljno uverenje iskusnog i ostarelog Kinga, nakon decenija najrazličitijih borbi, da ne želi ni da pokuša da piše ili kaže bilo šta u smeru samoopravdanja pred ljudima. Jer iskupljenje i opravdanje i ne očekuje od ljudi, već jedino i isključivo od Boga, po milosti njegovoj.
Večan mu spomen i Carstvo nebesko!
Monarhija Hristova znači demokratiju[1]
Prva propoved novorukopoloženog, na praznik Hrista Kralja
Dragi gardisti,
dragi sunarodnici,
draga braćo hrišćani!
Jedan od vaših najinteresantnijih zadataka je da visoke zvanice, često i visoku vlastelu vodite do pape. Znam da to činite širom otvorenih očiju i da sve pažljivo posmatrate. Sigurno vam je pritom upalo u oči da u poslednje vreme, upravo kod kraljeva i kneževa veoma često stoji jedna kratka latinska reč pred njihovim titulama – „eks”. To znači da oni nisu više ono što su nekada bili! Iz Francuske, Nemačke i Austrije kod pape više ne dolaze kraljevi i visoka vlastela; tamo je monarhija odavno ukinuta. Ali u poslednje vreme i drugi kraljevi – u Bugarskoj, Jugoslaviji, kao i Italiji, ali i u Egiptu i Iraku nose svoje titule sa prefiksom „eks”. Očigledno je da monarhija naširoko biva zamenjena demokratijom. Ovde se čovek kao hrišćanin naravno može zapitati da li je uopšte više primereno proslavljati praznik „Hrista Kralja”, koji je, kao što je poznato, uveden tek od strane pape Pija XI 1925.
Sada će neki od vas reći da danas često postoje čisto reprezentativne monarhije, te da upravo u demokratiji kao i pre postoji interesovanje za kraljevstvo. Neki dodaju da je kralj jedan od psiholoških arhetipa koji i nadalje zaslužuje poštovanje.
Ali, je li to dovoljno za opravdanje proslavljanja praznika Hrista Kralja? Teško. Ne, ovaj praznik se može razumeti i prikladno vremenu slaviti samo ako promislimo o tome da je Hristova monarhija nešto sasvim drugo u odnosu na monarhije ovoga sveta. Zašto? Jer Hristova monarhija, po ranohrišćanskom shvatanju, upravo znači demokratiju. Nešto poput Hristovog kraljevstva[2] propovedano je od strane raspetog Gospoda, koji u stvaranju, spasenju i (u)savršenju [tvorevine] stoji pred licem Božijim. Ako Crkvu uopšte treba opisivati kao hijerarhijsku, onda u svakom slučaju ta hijerarhija počinje samo od ovog Hrista. I upravo polazeći od njega važi i to da u tom kraljevstvu ne postoji samo jedan kralj, nego: „Vi ste rod izabrani, carsko sveštenstvo” (1 Pet 1, 9). I u Otkrivenju Jovanovom kaže se (Otk 1, 5-6): „Gospodar nad carevima zemaljskim … učini nas sveštenicima pred Bogom, Ocem svojim”.
To će jednom, u večnosti, doći do izražaja; tamo će biti otkriveno ono što mi već jesmo. Pitanje je samo: Kako onda treba da na zemlji vladamo sa Hristom? Ovde bih želeo da vas uputim na jednu temeljnu misao: Vladanje u Carstvu Hristovom znači služenje. U pohvalnoj pesmi Hristu iz poslanice Filipljanima (2, 5-8) koju Pavle citira kaže se: „Budite takvog usmerenja koje odgovara životu u Isusu Hristu: on je bio Bogu jednak, ali nije insistirao na tome da bude kao Bog, već se toga dobrovoljno lišio i postao kao rob, jednak ljudima. Njegov život bio je život čoveka; unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to smrti na krstu”.
Zaista, gde Hristos više liči na kralja nego kada ga pljuju (uporedi Mt 27, 27-31): obučen u purpurno crveni vojnički ogrtač, sa trnovom krunom na glavi i motkom kao skiptarom, dok oni pred njim preklanjaju kolena i uzvikuju „Zdravo, Kralju Judejski”, pljujući i udarajući ga. Sin Božiji silu svoju projavljuje u nemoći…
Od nas se, dragi moji, ne zahteva ništa slično. Ali se očekuje da shvatimo da naše vladanje treba da se sastoji u služenju. Kao što stoji kod Mateja (10, 24): „Učenik nije iznad svoga učitelja, niti sluga iznad svoga gospodara”, i (16, 24): „Ko hoće da za mnom ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj”.
Sve ovo ne zavisi od nivoa službe ili visine položaja u hijerarhiji. Ne, služenje važi za sve. Pa ipak, upravo u Rimu i u Vatikanu je često prilično teško ne biti sablažnjen od strane Crkve, gde bi Kraljevstvo Hristovo trebalo da bude merilo. Umesto služenja – prečesta čežnja za vlašću. Ništa se tu ne može ulepšati: na kraju krajeva, Hristos će svim suditi po delima, ali on će ipak sačekati do žetve. Mi međutim moramo biti strpljivi i ispunjavati svoje obaveze. Svaki hrišćanin ima da služi na svoj način. I to uzajamno: i muž ženi i roditelji deci, i učitelj učeniku, poslodavac radnicima, domaćica sluškinji, i oficiri vojnicima. Činimo tako!
Završavam. Kada neko opet iznova izgubi hrabrost i volju, onda može možda da ode preko do crkve Sv. Petra, pogleda gore u prekrasnu kupolu i smireno razmisli: Ko leži ovde pogreben? Po starom predanju – jedan prosti ribar iz Galileje. I može da pomisli na biblijsko obećanje: Jednom će doći dan, kada će sve biti ispravljeno. Mali ovoga sveta će postati veliki, siromašni bogati, a porobljeni će biti slobodni.
To je vizija: Bićemo uvek sa Gospodom i vladati sa njim, puni radosti u vekove vekova.
Moje konačno Amin[3]
Sa svojih 85 godina želim da se do kraja čvrsto držim izbora koji sam svesno doneo u mladosti. Po matematičaru i filosofu Blezu Paskalu, to je jedna „opklada”, u kojoj su nam šanse dobre: „Infini ou rien“, protiv ništavila, za beskonačno. To znači: Ništa ne gubim ako verujem u Boga i večni život, a istovremeno ovom verom mogu da dobijem sve. Zaista sam uvek iznova isticao: za ovu veru ne posedujem nikakve matematičke ili prirodno-naučne dokaze, i u tom smislu ne posedujem apsolutnu izvesnost. Ali i te kako za nju imam dobre razloge, pa otud i mirnu, duboku sigurnost.
Sve to je nesumnjivo poslednji veliki rizik slobode: ako se uzdam u Boga, onda sam slobodan u odnosu na sve konačne sile i instance koje nisu Bog. Moje bezuslovno Da, moje konačno Amin, jevrejski za „Neka tako bude!”, ne mogu ni u kom slučaju dati bilo kojoj zemaljskoj instanci ili sili, nijednoj državi ili crkvi, nijednom pretpostavljenom, guruu, vođi ili papi. Moje Amin izgovaram jedino onome, na koga sam čitavog svog života polagao svoje krajnje poverenje. ,,In te Domine speravi, non confundar in aeternum.” – „U tebe se, Gospode, uzdam, ti me nećeš posramiti u večnosti.” (Ps 71, 1)
[1] Izvor: „Monarchie Christi bedeutet Demokratie. Erste Predigt des Neupriesters“, u: Sämtliche Werke, Band 3: Kirche, (prir.) Hans Küng, Stephan Schlensog, Herder, Freiburg, Basel, Wien, 2015, 15–17.
[2] U srpskom prevodu uobičajeno je da se govori o carstvu Hristovom. Ipak, budući da se u besedi govori o monarhijama, te da na jednom mestu i sam King koristi nemački izraz za Carstvo (Hristovo), odlučio sam se ipak za doslovan, a ne kod nas uobičajen, prevod reči kralj(evstvo).
[3] Izvor: „Mein letztes Amen“, u: Sämtliche Werke, Band 1: Rechtfertigung, (prir.) Hans Küng, Stephan Schlensog, Herder, Freiburg, Basel, Wien, 2015, 532.
