I
Iza savremene krize autoriteta – koja je dosegla i oblast religije i Crkve – leži određeni pojam „autoriteta“ koji je odgovoran za tu krizu. Sve klasične definicije autoriteta bazirane su na latinskoj ideji auctoritas-a i dele zajedničku osobinu: one unapred pretpostavljaju autoritet kao jedan spoljašnji zahtev za potčinjavanjem. Ovaj zahtev je „spoljašnji“ u tom smislu što predstavlja objektivnu realnost, koja sebe nameće subjektu, tj. što zahtev dolazi od jednog objektiviziranog bića ili principa ili vrednosti, koji ne moraju biti istovetni ličnosnom biću, ali koji ipak predstavljaju objektiviziranu realnost po sebi. Zahtev za potčinjavanjem može biti delimičan ili potpun, što zavisi od stepena u kome se nameće čoveku. Njegov izraz obično ima juridičku formu, koja se sastoji od zahtevanja poslušnosti određenim zapovestima, koje moraju biti ispunjene ili od potraživanja stava potpunog potčinjavanja.
Pomenutom zahtevu mogu biti data različita opravdanja, kako bi bio priznat kao „autoritativan“, a ne kao „autoritaran“. On bi mogao biti opravdan nekakvim razlogom, bilo prirodnim (npr. očinski ili materinski autoritet nastao rađanjem), bilo moralnim (npr. viši moralni kvaliteti, veće znanje, bogatije iskustvo itd), ili čak utilitarnim (npr. neophodnost organizovanja društvenog života, postizanje izvesnog cilja, itd). On bi takođe mogao biti opravdan i nekakvom vrstom vere, koja ili slepo odbacuje razum, gušeći sve racionalne sposobnosti u čoveku, ili traga za podrškom razuma a posteriori, što se svodi na zavisnost od njega.
1. Ovaj objektivni zahtev za potčinjavanjem ne oseća se u ljudskoj egzistenciji nužno kao tlačiteljski. Zapravo, on je čoveku dobrodošao jer odgovara njegovoj potrebi za sigurnošću i pruža mu kriterijum i garancije u njegovoj potrazi za pravim izborom dok se, nakon pada, kreće u okviru dijalektike dobra i zla. Iskušenje da se čovek radi sigurnosti osloni na nekakvu objektivnu realnost tvari, obeležilo je njegov religiozni život kako u paganizmu tako i u istoriji Izrailja. U prvom slučaju, prirodni elementi ili ljudski razum poslužili su kao takve objektivne autoritativne realnosti, dok su se u drugom slučaju tražili „znaci“ Božijeg prisustva ili osiguranja kroz Zavete, pogrešno shvaćene kao „ugovore“ s Bogom ili čak „nagrade“ za ispunjenje nekakve pravednosti (npr. Jov). Isto iskušenje je prodrlo čak i u hrišćansko bogoslovlje, što je svetu obezbedilo „hrišćanske“ kriterijume za njegov napredak i objektiviziralo Boga, čija se suština sastoji od izvesnog broja savršenih i idealnih atributa.
2. Potčinjavanje, pak, jednom objektivnom autoritetu, ma koliko moglo biti dobrodošlo palom čoveku, predstavlja izazov ljudskoj slobodi. Stoga je ne samo paganizam nego i Bogom dani Zakon shvaćen kao „robovanje“ (Rim 7, 25; Gal 4, 8–11 itd). Čovek, tražeći sigurnost, ulazi u robovanje objektivnim „autoritetima“, ali postoje momenti u njegovoj istoriji kada jaram ropstva postaje neizdrživo težak za njega. U tim trenucima pokazuje se da upravo takav pojam autoriteta zadobija fatalan udarac („nema nikakvog autoriteta“). Istorija je, ipak, pokazala da se u svim takvim slučajevima zapravo radilo o zahtevu za promenom autoriteta (monarhizam se zamenjuje demokratskom državom; crkvene dogme prosvetljenim razumom itd). Svet objekata je suviše udoban da bi bio odbačen, a, pored toga, razvio je i efikasne načine samoodbrane, kojima može moralno ili fizički izolovati bilo kakvu pretnju „autoritetu“, pošto se čini da je nihilizam jedina alternativa ovoj objektivnoj konstrukciji. Ovo, ipak, ne rešava problem koji ljudskoj slobodi predstavlja objektivni autoritet. Ovaj problem je predodređen da se opet i opet javlja, pošto je promena objektivnih autoriteta samo promena gospodara.
II
Hristos je došao da oslobodi čoveka od ropstva i u svetlu slobode koju mu je darovao čitav problem autoriteta dobija novi izgled. Suštinsko značenje ove promene leži u pomeranju ovog problema sa objektivnog dijalektičkog nivoa, koji je proizašao iz pada, na nivo zajednice (communion).
1. Teologija predstavlja Boga kao onog koji dela iza istorijskih scena. Istina je, međutim, u tome da Bog, hrišćanski Bog, uopšte ne dejstvuje iza istorijskih scena; On je postao duboko i egzistencijalno uključen u njih. Ova egzistencijalan umešanost Boga u čovekovu istoriju, premestila je težište pitanja njegovog autoriteta sa objektivnog ontološkog nivoa na nivo postojanja. Umesto da bude objektivni autoritet koji govori, čini i naređuje „autoritativno“ iz Svog sopostvenog sobom-određenog bića, On postaje udeoničar ljudske sudbine do tačke smrti.
Ta egzistencijalna umešanost podrazumeva jedan „autoritet“ koji više nije auctoritas. Ovaj autoritet ne potiče iz bića ili objektivno shvaćenog principa, nego iz odnosa u najdubljem i egzistencijalnom smislu reči. On bi mogao biti nazvan autoritetom ljubavi, ako pod ljubavlju ne podrazumevamo moralnu ili sentimentalnu kategoriju, nego jedan ἔκστασις (up. Hajdegerov ek–sistieren), to jest izlazak iz sebe radi dostizanja ličnosne zajednice. Autoritativni element u ovoj situaciji leži u činjenici da ova zajednica potvrđuje prisustvo drugog kao egzistencijalnu potrebu – „ja“ može postojati ličnosno samo zato što postoji jedno „ti“. Ovaj autoritet, određen snagom samog egzistencijalnog prisustva, „nameće“ sebe iznutra kao potvrdu autentičnog postojanja. To je autoritet kao autentičnost. U ovom kontekstu nijedan zahtev, struktura ili forma izraza nema autoritet po sebi. Istorijski relativizam je njihova sudbina i ne mogu biti izvrnute u objektivni zahtev za potčinjavanjem.
Sam Bog, imajući udela u našoj egzistenciji u Hristu, onemogućio nam je da Ga shvatimo kao auctoritas, to jest kao zahtev za potčinjavanjem koji dolazi izvan naše egzistencije. On je autoritet jedino u tom smislu što nam, učestvujući u našoj egzistenciji ličnosno, to jest kao Logos, a ne kao Bog (ovo drugo bi sugerisalo jednu objektivnu ontološku realnost na nivou „prirode“), pruža mogućnost da budemo u zajednici sa Njim i tako čini autentičnim naše ličnosno postojanje. Otvoreno govoreći, sve ovo za hrišćanina znači da Bog po sebi nema nikakvog autoriteta. On jedino u Hristu postaje autoritativan.
2. Hristos, pak, može biti egzistencijalan autoritet za čoveka jedino Duhom Svetim: „Niko ne može reći: ’Isus je Gospod’ (to jest priznati Njegov autoritet), osim Duhom Svetim“ (1Kor 12, 3). Ovo znači mnogo više od pomoći date čoveku Duhom Svetim, da može da prizna Hristovo gospodstvo (lordship) u svom životu. Duh Sveti je povezan sa samim osnovama realnosti Hrista kao Božije ličnosne uključenosti u naše postojanje, pošto je On delao u samom činu ovaploćenja, Krštenja i čitave službe Hristove (Mt 1, 18–20; Mk 1, 10; Lk 1, 35; 4, 18 itd). Naša zajednica s Bogom u Hristu je stoga takođe i zajednica u Duhu Svetom, a Hristov egzistencijalni autoritet za nas, što je autentična potvrda našeg ličnosnog postojanja kao dece Božije, u konačnoj analizi jeste autoritet Oca, Sina i Svetoga Duha u isto vreme.
3. Tvrdnja da Duh Sveti čini Hristovo gospodstvo ili autoritet egzistencijalnim za nas, nosi važne posledice za naše razumevanje „autoriteta“. Osnovna greška koju je teologija napravila – greška koja je imala uticaj na njen celokupan razvoj – bila je u zaboravljanju toga da je Duh Sveti veza ljubavi te da, gdegod on „diše“, ne stvara dobre individualne hrišćane nego ličnosti u zajednici s Bogom i međusobno, to jest stvara zajednicu. U ovom smislu ostaje osnovna i nepobitna istina da Duh Sveti obitava samo u Crkvi, zajednici par excellence, Telu Hristovom, a da duhovni darovi, poput nadahnuća, harizme, službe, itd, ne mogu biti shvaćeni kao posedi pojedinaca, nego mogu postojati samo u ličnostima u zajednici, to jest u kontekstu crkvene zajednice.
Stoga je tvrdnja Apostola Pavla da se gospodstvo Hristovo, to jest njegov autoritet, priznaje samo u Duhu Svetom, još jedan način da se kaže da je božanski autoritet u Hristu autoritet samo u relativnom smislu, to jest samo za krštene ličnosti. Objektivni autoritet kao takav ne može biti shvaćen. Reći da je Bog autoritet, a ne reći za koga je On to, to jest objektivizirati božanski autoritet, moguće je samo kao logička tvrdnja, a ne kao egzistencijalna realnost. Crkva kao zajednica krštenih ličnosti nije sačinjena od izvesnog broja individua koje ispovedaju objektivni autoritet Boga; ali ona jeste zajednica koja zapravo čini ovaj autoritet realnošću. Ustanovljenjem ove zajednice Duh Sveti stvara ličnosnu zajednicu sa Božijim ličnosnim postojanjem (zajednicu koja je postala moguća blagodareći Božijoj inicijativi da se uključi u naše postojanje), a koja ostvaruje Božiji autoritet i gospodstvo u našem životu.
4. Ovakvim shvatanjem autoriteta svi „autoriteti“ unutar Crkve, koji pretenduju da predstavljaju božanski autoritet, prestaju da budu objektivni, autoritativni entiteti po sebi i postaju autoritativni jedino u konteksu zajednice. Neki primeri mogu biti korisni pre nego što se posebno pozabavimo autoritetom Biblije.
Struktura Crkve, ma koje „autoritete“ mogla da obuhvati, ne može obuhvatiti mogućnost autoriteta izvan ili iznad zajednice. Crkva ne može, radi „efikasnosti“, biti sagrađena po obrascu sekularne organizacije uvođenjem objektivnih autoriteta koji će, pre ili kasnije, biti doživljeni kao jaram, zbog čega će ih čovek odbaciti. Struktura Crkve mora biti odraz Božije zajednice sa čovekom u Hristu, tako da sve službe mogu biti autoritativne jedino u tom smislu što ostvaruju autoritet koji potiče iz same zajednice.
Na isti način, istina i doktrina ne mogu biti autoritet po sebi. Za hrišćanina, istina ne nosi nikakav autoritet; ona zapravo postoji – i to je sasvim dovoljno – kao Ličnost („Ja sam istina“, Jn 14, 16). To znači da istina postoji samo dotle dok ima udela u ličnosnom postojanju, to jest samo u kontekstu zajednice utemeljene na zajedničarenju, pošto je opet Duh Sveti taj koji nas uvodi „u svu istinu“, ili pre ka „svekolikoj, integralnoj istini“ (εἰς πᾶσαν τὴν ἀλήθειαν, Jn 16, 13). Učenja se projavljuju jedino u kontekstu zajednice („ugodno bi Svetome Duhu i nama“, Dap 15, 28); ona nemaju autoritet po sebi, već samo u odnosu na zajednicu.
5. Ovo nas vodi posebnom razmatranju autoriteta Biblije. Da li bi Biblija mogla imati ma kakav autoritet za nekog nehrišćanina? Šta znači to da ona ima „autoritet“ za člana Crkve?
Autoritet Biblije može biti shvaćen samo „u Duhu“, to jest u kontekstu zajedničarenja, postojećeg u zajednici. Bez silaska Svetoga Duha na dan Pedesetnice i bez zajednice koja je stvorena, svako beleženje Božijih reči i dela bilo bi objektivno moguće, ali ne i egzistencijalno autoritativno. Poput božanskog autoriteta uopšte, biblijski autoritet je relevantan samo za Crkvu. U svom prvobitnom izgledu i sastavu, Biblija je suštinski bila svedok, zapisan od ljudi koji su i sami bili svedoci, ne u jednom individualističkom smislu, nego „u Duhu“, to jest u njihovom ličnom, egzistencijalnom odnosu sa zajednicom stvarenom Duhom Svetim. Njihov autoritet, stoga, nije bio nekakav individualan posed, objektivno nametnut zajednici, nego je to bio autoritet koji je izrastao iz stvarnosti Hristovog prisustva i zajedničarenja u ovoj zajednici. U takvoj situaciji bilo je nemoguće da nastane problem odnos između „istorijskog Isusa i Hrista vere“. Bilo je takođe nemoguće da se pojavi problem biblijskog nadahnuća. Ovi problemi, kao i celokupan problem biblijskog autoriteta, nastaju zahvaljujući objektivnom konceptu autoriteta.
Ako, stoga, Biblija ima ikakav autoritet, recimo za naše vreme, on postoji samo u kontekstu „Duha“, to jest kao svedok zajednice, koja okuša prisustvo, „gospodstvo“ Hristovo na jedan egzistencijalan način, kao zajednicu sa Bogom. Ovo je takođe bila istina i kada je utvrđivan kanon, uprkos svim spoljašnjim objektivnim kriterijumima, koji su bili uključeni u proces tog utvrđivanja. Biblijski autoritet je jedan anamnetski autoritet, ponovno pred-stavljanje (re-presentation) i ostvarenje Božijeg uključenja u naše postojanje, upravo kao što se to dešava sa Evharistijom. Odvojeno od ovoga, njen autoritet je samo spolja nametnut zahtev, koga slobodan čovek može s punim pravom da odbaci u ime slobode Duha. Kao što je nehrišćanin slobodan da odbaci biblijski autoritet, jer nije nikakav objektivan autoritet, koji bi mogao biti univerzalno prihvaćen, član Crkve je isto tako slobodan da ga odbaci, ako je predstavljen kao takav objektivni autoritet.
6. Sve ovo navodi na pomisao da ona vrsta autoriteta koju ovde opisujemo sadrži u sebi određeni pojam slobode. Sloboda u ovom slučaju nije sloboda od nečega. Ona, takođe, nije ni mogućnost izbora između dobra i zla. Božiji autoritet ne počiva na tome što je On „dobar“ niti na bilo kom drugom objektivnom kvalitetu među mnogima koje poseduje. Mi Boga ne biramo zato što je „dobar“ ili iz bilo kog objektivnog razloga. Mi njega zapravo uopšte ne biramo, nego smo od njega odabrani u izboru za zajednicu. Mi možemo zatvariti sebe za ovaj izbor – to zaista možemo da učinimo. Ipak, kada jednom stupimo u zajednicu s Bogom, naša sloboda prestaje da bude sloboda od nečega, pošto u zajednici ne postoji spolja nadređeni autoritet. Ako postoje naredbe i zapovesti u životu u Duhu one nisu tu da bi bile ispunjavane kao da poseduju autoritet po sebi, nego da daju izraz zajednici, da ljubav zaodenu formom. Sloboda je u ovoj situaciji ljudska sposobnost za uzrastanje u životu Božijem, ličnim uključenjem u njega (u taj život).
Ova sloboda nesumnjivo „nije od ovoga sveta“. Ona ne pruža nikakvu sigurnost koja bi mogla biti ljudski ispitana i na koju bi se moglo osloniti. „Sloboda dece Božije“ je eshatološka realnost, ali ipak realnost koja, zbog Hrista i kroz Duha Svetoga, prodire u istoriju i pruža okus eshatona, naše zajednice s Bogom. Upravo ovaj okus razotkriva istinsko značenje autoriteta u Crkvi Hristovoj.
III
U istoriji hrišćanstva problem autoriteta se javlja kao „zapadni problem“. Ovo ne može biti jednostavno objašnjeno određenom hipertrofijom autoriteta na Zapadu, već činjenicom da je objektivni autoritet upravo bio predstava o autoritetu u ovom delu hrišćanstva. Istok je, budimo sigurni, bio često iskušavan „objektivnim autoritetom“. Na kraju je, ipak, kriza bila sprečena činjenicom da je ovde dugo čitavim viđenjem hrišćanskog života dominirao pojam zajednice. Antropološki, čovekova sloboda je u osnovi shvatana u kontekstu theosis-a (oboženja, prim. prev.), to jest kao čovekovo učestvovanje u Božijem životu na način koji čini nemogućim bogoslovlju da objektivizira Boga i njegov autoritet (up. apofatičko bogoslovlje). S druge strane, eklisiološki, sve strukture su određene evharistijskim viđenjem po kojoj su autoriteti (npr. episkopa, dogme ili čak Biblije) shvatljivi, ne po sebi, nego u kontekstu zajednice. Istok nije nikad u svom životu ostvario organizaciju i aktivizam, ispoljene na Zapadu. Bogoslovski pokušaji pretvaranja institucija (npr. sinoda) u objektivne kriterijume kao takve, javili su se u modernim vremenima i pod zapadnim uticajima. Istok i Zapad nisu delili isto viđenje autoriteta. Svako razjašnjenje debate o autoritetu je, stoga, od posebne važnosti u našim ekumenskim raspravama.
Izvor: John D. Zizioulas, „On the Concept of Authority”, The Ecumenical Review XXI, Geneva 1969, 160–166; srp. prev: J. Zizijulas, Primat u Crkvi — Pravoslavni pristup, Požarevac: Eparhija braničevska, Odbor za prosvetu i kulturu, 2014.
Prevod: Aleksandar Đakovac
