El Greko, Modenski triptih, 1568.
Tokom služenja JNA, najgora stvar bila je gubitak privatnosti. Premda je ponekad bila i od koristi. Jednom, dok smo se skupa tuširali, lakomisleno očekujući da nastupi desetak sekundi tople vode, nekakav grubi čobanin se zablenuo u zbunjenog čoveka, budućeg sveštenika (ne znam kako je prošao u balkanskoj klanici, trebalo bi da je studirao u Đakovu) i s olakšanjem se nasmejao: „Ma, i on ima kurac, a ipak se pravi važan.” Hrvat je pocrveneo i ćutao. Ne zato što nije, kako mi se činilo, mogao pronaći pravu reč, nego zato što takvih reči i nema. Sred opšteg grohota naslutio sam, možda i po prvi put, u čemu se ogleda problem hrišćanske kulture i njenog odnosa prema „svetu”, premda tad nisam imao mnogo informacija o hrišćanstvu i kulturi. Bogoslovac je bio dečko istinski skroman; u njegovoj „zamišljenosti” krilo se, u stvari, njegovo hrišćanstvo, njegova slobodna duhovnost počivala je u tome što je bio drukčiji – i što je odlučio da se posveti askezi, kojoj je (po čvrstom ubeđenju zdrave pameti) protivrečila njegova biološka, vidljiva „prilika”.
Problem razumevanja „hrišćanske kulture” i njenog odnosa prema „svetu” u poslednje vreme u Sloveniji naročito dolazi do izražaja, mada, naravno, na pristojniji način.
Okvir u kom se kreću razmišljanja o ovom problemu ostaje pritom sličan sceni pod tušem: identitet, ukorenjen u samorazumevanju, različitost, koja može biti posledica identifikacije, zajednički prostor sveta koji u sebi nosi tragičnu mogućnost da ne bude shvaćen kao samo jedna od identifikacija.
Ako ostavimo po strani primitivizam, osnovna teškoća razumevanja hrišćanske kulture verovatno leži u tome što smo mi, hrišćani, više puta u iskušenju da na provokaciju koja upozorava (ishodeći iz drukčije interpretacije Svega) na tobožnji identitet zajedničkog prostora („društva”, „kulture” itd.) odgovorimo tako kao da je to što smo različiti obavezujuća istina vidljivog, a ne činjenica utemeljena u slobodi i slobodnom prihvatanju tajanstvene logike Apsolutnog. Žudimo za tim da oblikujemo neutralnu, jedinstvenu kulturu, koja bi izbegla da imenuje svoje Središte, i tako zapravo učestvujemo u stvaranju posthrišćanske kulture, u senci Božije smrti, uz univerzalizaciju „hrišćanstva” koje je izgubilo identitet, ali je je još uvek tako snažno obeleženo svojim poreklom da ga nijedan nehrišćanin ne priznaje. Kao „razumni ljudi”, pokušavamo da uspostavimo razvodnjenu kulturu koja bi očuvala hrišćanske vrednosti, iako se, reklo bi se, stidi jevanđelja.
Zato hrišćanska kultura, s druge strane, i za nas same ostaje večiti nedostatak, koji pokušavamo da opravdamo tvrdnjom kako nemamo sredstava ni snage. U doba brutalnog zatiranja Crkve (a samo ljudi koji nimalo ne mare za slobodu, ne pomišljaju s iskrenim užasavanjem i sramotom na decenije kada se nije smela štampati gotovo nijedna hrišćanska knjiga), ta se kultura održavala minimalnim sredstavima, jer je ostajala verna svom utemeljujućem Događaju. Ali sloboda ju je, po nekakvoj šašavoj logici, bacila u krizu. Mnogi hrišćani kao da nemaju hrabrosti da u sebe iznutra prihvate Prošlost i svoj identitet u zajednici stvaralački reprodukuju. Njihova unutrašnja molitva, koja im daje svest o sopstvenoj istini, kao da je puka želja za pripadanjem: želim da spadam – te time i spadam – u isti svet u kom su i Dante, El Greko i Toma Akvinski – a da sadržinski ne učestvujem u njihovom projektu i u drukčijem vremenu ne svedočim svoju vernost jevanđelju Bogočoveka. A šta bi se pa promenilo, kad bismo sudelovali i sami? Zar nije jasno da stvari stoje kako stoje, bez obzira na naš eventualni napor? Nije li svejedno, jer istina je istina?
Nije svejedno. U tome i jeste paradoks hrišćanske kulture: su-delovati u svetu u kom je On sve već stvorio. Višestruko isijavati Hrista, u njemu prepoznavati apsolutni Gesamtkunstwerk, celokupno umetničko delo Apsolutnog, delo u čijoj je srži prisutan sam Autor. Hrišćanska kultura je negovanje bivajućeg, koje ostaje odano tome prisustvu. Raskrivanje Apsolutnog u Hristovom događaju propisuje hrišćanskoj kulturi put, ali ne raskrinkava cilj – sam Apsolut.
Za razliku od drugih religiozno zasnovanih kultura, čija je struktura donekle slična hrišćanskoj, preovlađujuća kultura u Sloveniji dopušta ili podstiče poricanje svih obavezujućih puteva koji omogućuju zajedničarenje s Nepoznatim. Ona izvire iz radikalno drukčijeg načela od hrišćanske kulture. „Sekularizovana” kultura naizgled prisvaja prošlost; s njom, međutim, nije ni u kakvoj pravoj zajednici, nigde u njoj ne vidi odlučujući Događaj. Nehrišćanska kultura, stoga, nikad ne razume i ne može razumeti specifičnost hrišćanskog kulturnog oblikovanja, kao što hrišćanska kultura ne zna, a (u meri u kojoj ostaje hrišćanska) ne može ni znati radikalna bez-puća ateizovane kulture. Ove dve težnje samo prividno mogu imati dodirnu tačku: na nehrišćanskoj strani odanost Nepoznatom i spontano otkrivanje Puta, a u hrišćanstvu vernost Nepoznatom na Putu.
Hrišćanska kultura ima apsolutni Kriterijum koji je odvaja od relativnosti kanona sekularne kulture. Jedino merilo njene uspelosti ostaje Hristov događaj i to kako je verna njegovim rečima. Zato jedini unutrašnji izlaz iz krize slovenačke hrišćanske kulture nije „uređenje” odnosa sa svetovnom kulturom, već metánoia, preobraćenje, koje više ne traži naklonost – niti neprijateljstvo – sveta, jer je svesno svoje obaveze prema unutrašnjem logosu hrišćanstva.
Naravno da je to samo mnenje. Moje? Kao i sve zaboravljene noći, zvezde, kao tvoj bes ili slaganje: ono nije moje, ali nije ni lišeno mene. Spomen je na ćutanje bogoslovca. I nada.
Prevod: Milosav Gudović
