Neuroze i religija [III]

Hristos je možda mogao da oprosti razbojniku na krstu koji se pokajao, ali su već rani protestanti shvatili da katolički sveštenici njihovog doba to više ne mogu i da je njihova trgovina oproštajnicama nedozvoljen i nečastan posao. Treba li današnji psihoterapeuti da budu novi trgovci oproštajnicama time što će oslobađati svoje pacijente neke stvarne a neotkrivene krivice, ili treba da im pruže realnu priliku da upoznajući krivicu dožive i realno očišćenje kroz patnju? Ovoga puta ne više neurotičnu patnju koja je i ponikla u pacijentovoj duši da bi zamenila stvarnu patnju, kao što je lažno osećanje krivice neurotično aranžirano da bi prikrilo stvarnu krivicu.

Neurotični pacijent, po našem mišljenju, nalazi se na sredokraći između normalnog čoveka, koji je u stanju da sam prepozna svoju krivicu i zbog nje doživi oslobađajuće kajanje i očišćenje, i onog tipa prividno zdravog čoveka koji nikad ne dolazi kod psihijatra, a koji svoju krivicu ne samo što ne prepoznaje nego zbog nje i ne pati. Ako je u moralnom pogledu neurotičar čovek ispod onog prvog tipa ljudi, on je svakako daleko iznad ovog drugog. Zapleten u mreže svoje neuroze, on je zastao na pola puta između stvarnog zdravlja i apsolutne bezočnosti koja se graniči sa moral insanity. Samo njemu je stvarna pomoć potrebna i nekada zaista samo od njegovog terapeuta zavisi kakav će biti ishod borbe u njemu. Otuda je odgovornost terapeuta često izvanredno velika.

Svakom je terapeutu iz prakse poznato koliko ima pacijenata preplavljenih strahom i osećanjem krivice koji godinama uzalud traže načina da na spontan i iskren način prožive i dožive ispaštanje svoje neprepoznate krivice, odnosno neprepoznatog uzroka straha. Brojni pokušaji samoubistva pacijenata, zloupotreba alkohola i droga, njihovi zahtevi psihijatru da im daje elektro-šokove ili jake medikamente koji će ih „otupeti“, očito pokazuju njihovu nemoć i duboko nezadovoljstvo njihovim dotadašnjim doživljavanjem patnje, odnosno neuroze. Pogrešno je kada psihijatri u većini slučajeva ovakvih simptoma kod njihovih depresivnih i anksioznih pacijenata misle da su prepoznali duboko bolesno jezgro neuroze ili neku endogenu bolest i izlaze u susret njihovim željama. Lečeći pacijente na ovaj način, jednostavan i često oportun, psihijatri se lišavaju svoje istinski humane misije arheologa bolesne ljudske psihe.

Daleko smo od potcenjivanja izvanredne delikatnosti zadatka postavljenog pred egzistencijalne psihoterapeute koji, brižljivo odeljujući u pacijentu pšenicu od kukolja, ovoga lagano spremaju za poslednje suočavanje sa samim sobom, koje je jedino u stanju da mu omogući poslednji, ali najteži napor da sebe doživi u svojoj ontičkoj krivici. Nalazeći se između praktičnog psihijatra, koji poput nekog veštog zanatlije koristi samo medikamente ili elektro-šokove u svrhu lečenja duševnih konflikata, i klasičnog psihoanalitičara koji, ne vodeći uvek dovoljno računa o društvenoj i porodičnoj situaciji svoga pacijenta, ovoga pokušava da oslobodi stvarnog konflikta pripremajući ga za neometano doživljavanje zadovoljstva, egzistencijalni psihoterapeut bira trnovitu stazu postepenog i mučnog upoznavanja svog pacijenta sa onim što je u njemu trajno i suštinsko, a to je prepoznavanje njegove stvarne krivice i mogućnosti njenog okajanja. Citiramo duboke reči danskog filozofa Serena Kjerkegora: „Jer čim je krivica određena strah prolazi i kajanje je tu.“

Neurotični bolesnici, čak i onda kada oni to dovoljno ne pokazuju kroz svoje simptome, jesu ljudi koji optužuju sebe i koji u isto vreme kažnjavaju sebe. U retkim slučajevima, čak i bez psihijatra ili u prisustvu nekog manje zainteresovanog psihoterapeuta, oni posle izvesnog vremena, spontanim procesom samolečenja, o kome je vredno katkad razmisliti, dovedu sebe u izlečeno stanje. Mi smatramo da su ovakvi retki pacijenti nosili u sebi sposobnost i moć da na autentično ljudski način pate, jer samo u takvoj vrsti patnje postoji plodna klica ponovnog rađanja. Nije uzalud davno rečeno da istinska patnja čisti i preobražava čoveka. U svim drugim, brojnijim slučajevima neuroze psihoterapeut je jedino pozvan da privede pacijenta ovoj nezaobilaznoj i dragocenoj mogućnosti istinskog paćenja. Psihoterapeut koji nije bio u stanju da bude Danteov Vergilije u složenom i haotičnom svetu neurotičnog pakla, dakle, vodič koji će provesti svoga iskušenika kroz čistilište, nije do kraja ispunio svoju uzvišenu misiju.

Na ovom mestu mi ponovo pronalazimo prividno izgubljenu vezu sa religijom koja i sama nije ništa drugo nego hermeneutička i babinja veština da se ponova uspostavi ranije izgubljena veza. Psihoterapeutska veština (koja sada na nov i za budućnost već i od drugih najavljeni, u dalekoj prošlosti poznati način spajanja lekara i sveštenika u jednoj osobi) sastojala bi se ne u nekom iluzornom i već danas ireverzibilnom i pseudoromantičnom vraćanju prirodi, niti u vrlo neverovatnom vraćanju u krilo crkve, koja je današnjeg čoveka svojim dogmatskim i stereotipnim stavom institucionalizovanog hrišćanstva lišila mogućnosti prepoznavanja stvarnog i revolucionarnog jezgra prvobitnog hrišćanstva. Ovo vraćanje i ponovno pronalaženje izgubljenog jezgra svoje neotuđive ličnosti ne možemo dovoljno ubedljivo da sagledamo ni u ukazivanju psihoanalitičara na preterano strogo Nad-ja u pacijenta, odnosno na njegove tiranske i u mnogo čemu stvarno nepravedne roditelje ili pak u ukazivanju nekih socijalnih psihijatara i anti-psihijatara na rak-ranu modernog, bolesnog društva. Prihvatanjem od strane psihijatara i psihoterapeuta, ali i od strane njihovih pacijenata, ovakvih razloga kao mogućeg uzroka neuroze, optuživanje i često mržnja prema sebi kod pacijenta, samo će promeniti svoj pravac i okrenuti se u optuživanje i mržnju roditelja ili „bolesnog društva“. Preterano revolucionarni psihijatri, sami nedovoljno upoznati sa prirodom sopstvene agresije, a željni nasilnih promena u društvu, upravo i priželjkuju ovakvu vrstu promene kod svojih pacijenata. Mržnja, međutim, rađa mržnju, a ne treba zaboraviti ni činjenicu da revolucije nema bez evolucije i da je daleko od istine da je svaka revolucija, u čoveku kao i u društvu, konstruktivna i korisna. Jer kao što je u čoveku nagon destrukcije silan i prodoran (a o ovome nagonu još uvek ne znamo dovoljno i ne možemo olako o njemu zaključivati samo kao posledici otuđenog društva), tako je ova destrukcija uvek latentno prisutna u svakoj društvenoj zajednici.

Naše je mišljenje, dakle, da je psihoterapijska veština u vraćanju čoveka samom sebi, njegovim skrivenim potencijalima stvaralačkog i slobodnog bića koje tek onda kada za sebe bude izborilo svoju autentičnu individualnost, a to ujedno znači kada bude prepoznalo razliku između spolja nametnutog mu Nad-ja, kao izraza autoritarne savesti, i svoje autonomne savesti, može da postane stvaran i koristan činilac u društvu. Nema zdravog i zrelog društva bez zdravih i zrelih individua. Ništa nećemo postići i ni do kakvog trajnog rešenja ne možemo doći nastavljajući u beskraj jalovu diskusiju o prioritetu ili primarnom značaju društva ili individue u njihovom međusobno tesno isprepletanom i složenom odnosu. Ova diskusija podseća nas na isto tako uzaludan razgovor o prioritetu kokoške ili jajeta ili preimućstvu nasleđnih, odnosno stečenih i sredinom uslovljenih osobina u razvoju čoveka. Odnos društva i individue mora da se sagleda dijalektički, mudro se pridržavajući načela „zlatne sredine“.

Izneli smo neke kriterije i stavove o odnosu neuroze i religije. Psihoterapeut mora imati budno oko da oprezno razlikuje neurotičnu od neneurotične religioznosti kod svoga pacijenta. Mi se slažemo sa onim mišljenjima koja smatraju da i najneurotičniji religiozni pacijent sadrži u sebi i zrno prave religioznosti. Ako se na kraju terapije pokaže da je pacijent uspešno izlečen od svoje neuroze i u isto vreme prestao da bude religiozan, mogućna su dva zaključka. Ili je terapeut preterano čistio kolevku od prljavštine, pa je zajedno sa njom izbacio i dete iz nje, ili pacijent nije uopšte nikada ni bio na pragu doživljene religioznosti. Čuvajući se dobro da ne proglasimo svaku religioznost u neurotičara lažnom i bolesnom, moramo se podsetiti da Jung i From suprotno od Frojda u svakoj neurozi vide i nešto pozitivno i prospektivno. U procesu individuacije mnogima je privremeno zaprečen put ka daljem napretku mrežom neurotičnog reagovanja. I religioznost je samo jedan od pokušaja da se neuroza osmisli, da se nađe smisao duševnim patnjama i da se na ovaj način umakne mučnom circulusu uitiosusu koji preti svakoj neurozi. Iako ovaj pokušaj najčešće ne uspeva, i onda je prisutnost psihoterapeuta skoro uvek neophodna, postoje i slučajevi u kojima je došlo do uspešne sublimacije i uspostavljanja relativne ravnoteže baš zahvaljujući religiji. Pri tome se možemo mirno složiti sa ortodoksnim psihoanalitičarem i sveštenikom, Frojdovim učenikom, Pfisterom, koji ne samo što smatra da se religija kao celina ne sme shvatiti kao sublimirana libidinoznost, već s pravom ukazuje da nas psihoanaliza uči da na nov način cenimo vrednost religije.

 

Izvor: Vladeta Jerotić, Psihoanaliza i kultura, Beograd: Bigz, 1974, 91–109.