Neuroze i religija [II]

Posle kratkog osvrta na uslove sredine koji pogoduju pojavi neuroze, pri čemu smo akcent stavili na antinomiju idealnih hrišćanskih zahteva i zahteva osnovnih čovekovih nagona, poklonimo pažnju samom neurotićaru i njegovom „udelu“ u religioznosti.

Zbog čega je religioznost neurotičara nama sumnjiva, u čemu smatramo da on svojom neurozom „prlja“ naše predstave o pravoj religioznosti, u čemu najzad on potkrepljuje dosta rašireno mišljenje da je u svakoj religioznosti nešto ili čak sve patologija?

Već prosečan čovek, i kada uopšte nije religiozan, sklon je da prihvati neki oblik moralnog vladanja iz straha od kazne i želje za nagradom. Moramo priznati da ovakav stav proizlazi najčešće iz odnosa deteta prema ocu, bar u dosadašnjem patrijarhalnom društvu naše civilizacije. Prenošenje ovakvog ličnog stava na nekog svog izabranog boga, na crkvu ili čitavu religioznost vodi neurotičnoj projekciji koja sa istim zahtevima istupa prema religioznosti kao što se odnosi prema ocu ili nekom državnom autoritetu. Jasno je da je ovakav neurotičan stav posledica straha i prinude i da sa individualno doživljenom religioznošću nema nikakve veze. S druge strane, moramo tada pretpostaviti da ovakva doživljena religioznost može da bude plod samo čovekove slobodne odluke, kad je odnos Ja-Ti u centru zbivanja, a nikako posledica prinude, straha pa čak i navike.

Neurotičar na različite načine pokušava da se oslobodi unutrašnjeg pritiska koji je proizašao iz nerešenih konflikata, najčešće nagonske prirode. Jedan od tih načina je ponekad i njegova religioznost. Služeći se dobro poznatim odbrambenim mehanizmom racionalizacije, tako čestim u većine neurotičara, on prevodi svoje neurotično ponašanje u hrišćanske ideale, dajući tako sebi veću vrednost i uspešno blokirajući prave uzroke svoje neuroze. Uzroci ovakve racionalizacije ponekad su skoro banalni.

Čovek koji je nesposoban da sprovede neku svoju aktivnu želju i primeni je u spoljašnjem svetu zaodeva se hrišćanskom vrlinom skromnosti ili poniznosti. Naravno da je ovakva skromnost najčešće lažna i da se povremeno demaskira u naglim izlivima skrivene agresije i drugim načinima ispoljavanja nezadovoljstva sobom. Tamo gde neubuzdana potreba za nadkompenzacijom svoje neurotične inferiomosti nije mogla biti dovoljno prigušena, pripadništvo nekoj fanatičnoj sekti sa „svetskom misijom“ biće idealan teren da se na prividno legalan način ispolji sva agresija i skrivena mržnja neurotičareva. Mislimo u prvom redu na pripadništvo onim sektama koje se karakterišu izrazitom netolerancijom, elitnim zahtevima „jedine i svespasavajuće“ i predstavama o skorašnjoj propasti sveta.

Neki drugi oblik neurotičnog potiskivanja naći će sebi prostora u nekom drugom vidu religioznog ponašanja i pogleda na svet. Podsećamo samo na prinudne neurotičare i njihov odnos prema nekim crkvenim ritualima.

Različite oblike neurotične religioznosti Jung je dobro okarakterisao kao „ilegalan pristup religiji“. Pripadajući nekom dubljem sloju u nesvesnom nego što je to individualno nesvesno, religioznost se može dohvatiti samo tako što je prethodno raščišćen vašar u individualno nesvesnom neke individue. Zbog toga je Jung i obraćao veću pažnju i više cenio religioznost ljudi u drugoj polovini njihovog života.

Iz ovakvog Jungovog stava proizlaze teški zadaci psihoterapeuta u lečenju nekog neurotičnog religioznog čoveka. Šta zaista može da uradi psihoterapeut za dobro svog neurotičnog pacijenta kada primeti da je njegova religioznost još uvek puna „nečistih“ primesa njegove neuroze?

Hteli bismo najpre da istaknemo prednosti psihoterapeuta nad sveštenikom-ispovednikotn. Čak i kada pretpostavimo da je ovakav sveštenik dobio solidno obrazovanje iz psihologije i psihopatologije, da je sam lišen takvih neurotičnih skotoma koji ometaju objektivni pristup njegovom poslu, psihoterapeut, naročito kada je prošao kroz didaktičku analizu i nije izrazito negativno postavljen prema problemima religije, zahvaljujući svome iskustvu, boljoj stručnoj spremi, pre je u situaciji da na vreme prepozna i veštim terapeutskim lečenjem odstrani ono što je neurotično u religioznom čoveku. Postoji još jedan bitan razlog zbog čega dajemo prednost psihoterapeutu.

A. Dirsen ukazala je na čestu potrebu religioznog neurotičara za ispovešću. Pri tome je karakteristično da ovakav neurotičar ispoveda najčešće grehe koji su gotovo bez značaja, i to pod pritiskom svoga osećanja krivice. On zapravo ne može da ispovedi ono što ga stvarno muči, jer njegov problem ne prelazi prag svesti. Otud mu je uskraćena i mogućnost kajanja i oproštaja.

Dospeli smo u našem izlaganju do onog dela u kome treba da raspravljamo o nekim konkretnim ispoljavanjima pacijenata u toku psihoterapije, koja su, smatramo, inherentna opšteljudskom bivstvovanju i već upadljivo zalaze i u oblast religije. Mislimo pre svega na ispoljavanja straha i krivice; iako opšteljudski fenomeni, u neurozama, i to možemo praktično reći u svim oblicima neuroza, oni imaju svoje istaknuto mesto i samim tim izuzetan značaj za pacijenta, kao i za njegovog psihoterapeuta. Kako su do ovog istaknutog mesta u neurotičnim ispoljavanjima brojnih pacijenata dospeli simptomi straha i krivice?

I kada nisu nikakvi patološki simptomi, strah i krivica sastavni su delovi večnog ljudskog mozaika. Bez njih je teško pretpostaviti čoveka, svejedno da li onoga praistorije ili našeg vremena, malog i beznačajnog čoveka prohujalih eona ili značajnih ljudi u istoriji. Ali i strah i krivica podjednako traže svoje izvore i utoke, smisao i razumevanje svoga postojanja. Neurotični i psihotični bolesnici, ali i većina velikih stvaralaca koji su doživljavali u pojačanom i patološkom obliku stanja straha i krivice, ispoljavali su oduvek pojačanu potrebu za objašnjenjem i razrešenjem svojih stanja.

Naš stav psihoterapeuta, oči u oči sa simptomima straha i osećanja krivice kod naših neurotičnih pacijenata, inspirisan je osnovnim stavovima egzistencijalističke filozofije. Smatrajući strah i krivicu za neuklonjive i neizbežne, ontičke ljudske fenomene sa kojima čovek ne samo da treba već i mora da se susretne u toku samoostvarivanja i samopotvrđivanja, naša psihoterapija nije primarno upravljena na otklanjanje simptoma straha niti na poništavanje ili dalje neutralisanje osećanja krivice.

Ovakav stav, naravno, nije krut i dogmatičan niti je primenjivan na sve neurotične pacijente sa strahom i osećanjem krivice. I naši pacijenti, kao i svi ljudi uopšte, nalaze se na vrlo različitom stepenu svoga „individuacionog procesa“ i već dostignutog nivoa zrelosti. Bilo bi to greška početnika ili nekog fanatika u psihoterapiji kada bi iste aršine merenja primenjivao za svaki psihički uzrast čovekov. Stav koji smo upravo izneli primenjujemo samo na one vrste neurotičnih pacijenata za koje smo procenili da poseduje ne samo solidne intelektualne kvalitete već još više duboko i iskreno nezadovoljstvo postojećim neurotičnim stanjem i unutrašnju dinamičku spremnost za doživljaje metamorfoze, odnosno katarze. Kod ovakvih pacijenata mi se ne trudimo da pokrijemo simptome, već želimo da ih otkrijemo, nismo skloni da pokažemo pacijentu kako je njegovo osećanje krivice iluzorno i izmišljeno, već da ovo osećanje počiva na nekoj stvanoj krivici. Što se tiče straha, bez obzira što se možemo složiti sa Hajdegerom da je svaki strah u svojoj osnovi strah od smrti, naše je mišljenje da je upravo propust da se učini nešto bitno u procesu svoga samoostvarivanja jedan od važnih razloga za pojavu straha.

Poznati nemački psihosomatičar Jores s pravom smatra da nije za čoveka važan sam život kao takav, već je jedino važan razvoj životnih mogućnosti u njemu, pa da se i strah useljava u čoveka onda kada je on sprečen ili sam sebe sprečava u daljem razvijanju datih životnih mogućnosti. Strah je dakle i vrsta kazne za neučinjeno i propušteno, otud se on ne bez razloga često dovodi u vezu sa krivicom. Strah i krivica i inače stoje u tesnom i zavisnom međusobnom odnosu. Jednom je strah taj koji izazove krivicu, drugi put krivica dozove strah. Ne uvek, ali često, čovek postaje tako vinovnik i svoga straha i svoje krivice, kao što je on, i pored svih determinizama, unutrašnjih i spoljašnjih, ipak vinovnik svoje sudbine.

Dasein-analitička škola, takođe, smatra da se strah i krivica ne mogu odvojeno istraživati i lečiti. Raznovrsne forme u kojima nam se strah pojavljuje konačno se zgušnjavaju u jednu jedinu: u strah pred krivicom. Možda je zaista svaki strah na kraju antropološko-egzistencijalne analize ne samo strah od smrti već i strah od krivice.

Svakodnevni susret sa strahom i krivicom u nama samima, kod naših rođaka i prijatelja, pacijenata i nepoznatih ljudi, zahteva od nas da ozbiljno razmislimo o stvarnom poreklu ovih fenomena. Da li su to zaista samo neurotični simptomi, u osnovi nerealni i nepotrebni, koji su rezultat suviše stroge i ograničene socijalizacije čoveka i koji sprečavaju normalan tok nagonskih energija? Ili su to stvarne egzistencijalne pojave koje počivaju na nečemu što je realno i ljudsko? Da li je prema tome cilj jedne egzistencijalne, dubinske psihoterapije, za koju se mi zalažemo, oslobođenje pacijenta od preterano razvijenog Nad-ja koje često odslikava

samo prisvojene tuđe norme ili je taj cilj, kao što Hefner misli, u pokušaju terapeuta da osposobi pacijenta da se susretne sa svojom ličnom krivicom? Egzistencijalna krivica, za razliku od pravne ili moralno-teološke, nije nikakva zakonska krivica, već krivica određene, jedinstvene i neponovljive ličnosti pacijenta. Mi smo se u praksi često mogli uveriti da kao što je fobićni sindrom nekog našeg pacijenta samo vešto maskiranje egzistencijalnog straha, tako je i osećanje krivice, koje je upravljeno na nešto sporedno i nevažno, obična kamuflaža neke stvarne krivice. Krivice koja nije svesno doživljena i ispaštana, već je potisnuta. Ma koliko bilo teško i često nesnošljivo za pacijenta da proživi istinski strah, umesto što se jalovo muči svojom fobijom, odnosno da prepozna svoju krivicu, umesto što se krije iza neodređenog osećanja krivice, uverili smo se da pravo olakšanje, često postignuto preko katartičkog doživljaja, nastaje kod pacijenta tek onda kada ga terapeut pripremi da stane oči u oči sa samim sobom i svojim duboko ličnim otkrivenim problemima.

Ne treba smetnuti s uma da svaki čovek ima vrlo intimnu potrebu za iskrenim dijalogom sa drugim čovekom; prekrivena, da se izrazimo Jungovim jezikom, brojnim naslagama njegove Persone i Senke, ova njegova intimna potreba nekada u toku celoga života ne dolazi do izražaja. Ovu činjenicu je tajna ispovedništva u hrišćanskoj crkvi dobro upoznala i povremeno znala da upotrebi na obostranu korist. Moderni ispovednici, psihoterapeuti, morali bi i sami predstavljati budnog i strpljivog sagovornika čoveku koji otvara celog sebe i pri tom, koristeći moderna psihološka otkrića o ljudskoj duši (o kojoj su u prošlosti, intuitivno, samo pojedinci nešto naslućivali), postati iscelitelji duša na višem stupnju saznanja od nekadašnjih dušebrižnika.

Vrlo je važno da u odnosu između neurotičnog pacijenta kod koga je osećanje krivice znatno izraženo (praktično je vrlo mali broj neuroza u kojima ne postoji dijadni sindrom: strah-osećanje krivice) i njegovog psihoterapeuta nastane takav stepen poverenja kada pacijent više nema prepreka ni u sebi ni pred terapeutom da dozove u sećanje neku stvarnu prošlu krivicu pred kojom se uporno krio, proizvodeći razne alarmantne neurotične simptome, koji su najčešće i njega i njegovog terapeuta odvlačili sa glavnog poprišta odigranog događaja. Često se, nažalost, dešava da psihoterapeut, ne kontrolišući budnost kontratransfera, zbog oportunizma i ličnog mira, radije prihvata kompromisna rešenja, ne istražujući stvarni i često duboko skriveni uzrok straha i osećanja krivice u svoga pacijenta, zadovoljavajući se da mu pokaže iluzornost ovog osećanja, prividno ga i kratkotrajno od njega oslobađajući. Međutim, svaka stvarna krivica traži da bude plaćena.

Čovekova savest nije pojam do kraja identičan psihoanalitičkom pojmu Nad-ja. Moramo na ovome mestu da se ogradimo od shvatanja tzv. reaktivističke škole u psihologiji, u koju spadaju i psihoanaliza i bihejviorizam, a po kojoj u čoveku postoji samo internalizovana moralnost, nastala introjektivnim putem, dejstvovanjem spoljašnjih zahteva i zakona. Bliže nam je shvatanje organizmičara, po kojima jedinka nije pasivan primalac spoljašnjih uticaja, „prazan organizam“, već ličnost koja prerađuje spoljašnje uticaje time što i sama „kreira“ svet oko sebe svojim brojnim činiocima koji izrastaju tokom biološke evolucije i istorije kulture.

Frojdov pojam Nad-ja najviše odgovara onoj vrsti savesti koju je Erih From nazvao autoritarnom ili heteronomnom, a koja odgovara Nad-ja roditelja i društva.

U ovakvoj vrsti savesti Nad-ja zahteva od Ja ugledanje na ideal (roditelja i društva). Personalna ili autononma savest jedan je dublji sloj u našem nesvesnom i ova savest ne goni na ugledanje već na traženje lične originalnosti koja se postiže samo kroz preobražaj. Jedan od uslova ovog preobražaja jeste prepoznavanje i rasterećenje od nametnute, autoritarne savesti, odnosno doživljeno otkriće autonomne savesti. Ako ova razmišljanja sada primenimo na pojam krivice, onda možemo reći da iznad ili ispod svih tabu-zakona u dalekoj prošlosti i uvek novih, prema trenutnim društvenim normama uspostavljenih identifikacija sa roditeljima, stoji ontička i egzistencijalna krivica čovekova koja traži svoju naplatu kroz istinsku i doživljenu ljudsku patnju.

* Poslednji deo teksta biće objavljen 29.9.2018.

 

Izvor: Vladeta Jerotić, Psihoanaliza i kultura, Beograd: Bigz, 1974, 91–109.