© Nicolas Abraham
Razgovor sa Bertranom Verželijem, francuskim filosofom i esejistom, profesorom filosofije na Fakultetu političkih nauka i moralnog bogoslovlja na Pravoslavnom institutu Svetog Sergija u Parizu; autorom preko šezdeset naslova, od kojih će „Iskušenje čoveko-boga“ uskoro biti objavljeno i u srpskom prevodu.
Kako ste se upoznali sa Pravoslavljem?
Nisam se upoznao sa Pravoslavljem u smislu da sam išao ka njemu. Ono je došlo meni; poklonjeno mi je. Majka mi je bila poreklom iz Švajcarske. Godine 1945, želeći da upozna francusku kulturu, napustila je Švajcarsku i došla u Francusku. Tu, osim što je upoznala francusku kulturu, susrela se i sa ruskom, a preko nje, i sa Pravoslavljem. Taj se susret odigrao u tri etape. Najpre je upoznala jednog Francuza, Žofrua de Suznel, supruga Anik de Suznel, jedne od velikih imena savremene pravoslavne misli, tumača Biblije. Žofrua je primio Pravoslavlje tokom Drugog svetskog rata, u logoru, pri susretu sa jednim pravoslavnim sveštenikom, Evgrafom Kovalevskim. Žofrua je bio prvi koji je mojoj majci otkrio Pravoslavlje. Potom je i moja majka upoznala oca Evgrafa. Počela je da prati njegova predavanja u bulevaru Blanki, u Parizu, gde je osnovao parohiju. Ta predavanju su na nju ostavila snažan utisak ukazujući joj na vizionarski duh Pravoslavlja. Na posletku, treći susret: onaj sa ocem Sofronijem. Učenik starca Siluana, otac Sofronije je živeo uz njega u manastiru Svetog Pantelejmona na Setoj Gori. Nekoliko godina posle upokojenja starca Siluana, ophrvan zdravstvenim problemima prouzrokovanim dugogodišnjim podvigom, otac Sofronije je napustio Svetu Goru kako bi bio operisan u Francuskoj. Živeći u jednoj kuli u Sent Ženevjev de Bua, razmišljao je kako da osnuje manastir u Engleskoj. Što je naknadno i učinio, osnovavši The Old Rectory u blizini Maldena, u Eseksu. S obzirom na njegovu izuzetnu duhovnost, ličnost oca Sofronija je bila odlučujuća u majčinom primanju Pravoslavlja. Pravoslavlje je primila 1958. godine, a i ja sa njom, jer sam sa šest godina bio miropomazan. Danas nije retkost čuti kako neke osobe ne žele da krste svoju decu kako bi im ostavili slobodu da sami izaberu u šta će sutra verovati. Uvodeći me u Pravoslavlje, majka mi nije ograničila slobodu. Ona ju je umnožila. Taj „upad na silu“, ako smem tako da kažem, u Crkvu, učinio je da od malena budem svestan da je duhovnost sastavni deo života. Biti slobodan, za mene nije značilo biti slobodan da izaberem Pravoslavlje kao religiju, već da kroz njega otkrijem dubinu i lepotu života. Mnogo kasnije sam otkrio da to što smo Pravoslavni ne znači da i sami ne moramo da se preobratimo u Pravoslavlje. Toga sam danas više nego svestan. Kada smo zaista Pravoslavni? Onda kada živimo celim svojim bićem, od glave do pete. Kada to postane slučaj, onda postajemo, shodno našoj skromnoj lestvici, poput Pantokratora koji sve privija u zagrljaj. Već neko vreme, svakim danom, sve više i više, osećam neophodnost življenja celim svojim bićem. U tom smislu, verujem da polako počinjem da se preobraćam u Pravoslavlje.
Koji vas je razlog naveo na preobraćenje?
Kada sam bio mali, lepota i intenzitet liturgijskog života. Veoma brzo, počeo sam da se molim. Takođe, veoma brzo, počeo sam da prislužujem u oltaru. Kada smo dete, kada se molimo, i kada prislužujemo, stupamo u dodir sa tajnom ličnosti. Nebitno što smo dete, osećamo tu tajnu. I želimo da joj krenemo u susret. Iako dete, osećamo se odraslim samom činjenicom što učestvujemo u liturgijskom životu. Danas, ono što me navodi na preobraćenje počiva u oduševljenosti. Život je beskrajno dublji nego što to zamišljamo. Preumljujem se svaki put kada se osetim sićušnim pred beskrajnim, neukim pred čudom postojanja. Kada, živeći, osetimo da postoji još beskrajniji život koji, što ga više ima, čini naše življenje još beskonačnijim, otvorenim za Boga; Boga koji jeste sam taj život, koji naš život čini još življim. Zapadna inteligencija, koja je postala bezbožna, u Bogu vidi prepreku životu. Kao što kaže Sartr: „Ukoliko Bog postoji, onda ne mogu biti slobodan.“ Ja mislim dugačije. Čim Bog postoji i ja počinjem da postojim. Činjenica da on postoji, čini da ja postojim. Za zapadnog intelektualca, postojanje u svojoj ogoljenosti, u svojoj grubosti, dokaz je da Bog ne postoji. Ono je znak da je čovek napušten, „zanemaren“, kako bi to rekao Hajdeger, kojem dugujem ovu misao. Što se mene tiče, postojanje u svojoj ogoljenosti kao i usvojoj grubosti znak je da smo ništa, ne zbog toga što ne postoji ništa, nego zbog toga što smo toliko mali u odnosu na veličanstvenu lepotu božanskog života. Po tome mi je blisko apofatičko bogoslovlje koje je u osnovi pravoslavnog poimanja postojanja. Blizak mi je, takođe, i Majstor Ekhart i njegovo poimanje mističnog ništavila. Slava Krsta je središte Tajne Hristove. Kada se osetimo sitnim pred beskonačnim, onda smo u slavi Krsta. Krst čini da se osetimo sitnim. Slava, ona čini da beskonačno živi kroz sićušno. Veliki svetitelji pravoslavnog predanja objašnjavaju da živeti znači neprestano se preumljivati (kajati). To je sasvim tačno. Živeti znači da sve ono što činimo neprestano preobražavamo u beskrajno. To znači imati širok, velikodušan, ljubven pogled na postojanje. Ne biti banalan. Biti u tom smislu „carem“, čineći od postojanja carstvo. Postati gospodarem, kao što je Hristos Gospod. Uzdići nivo postojanja i svesti postojanja, oplemeniti ga. Preobraćenje podrazumeva sve rečeno.
Kako je Pravoslavlje izmenilo Vašu svest i Vaš život?
Pravoslavlje je izmenilo moj život i još uvek ga svakodnevno menja podstičući me da ga živim srcem. Srce je u nama organ ravnoteže koji reguliše slanje krvi u telo i na taj način njegovo obnavljanje, primanjem krvi obogaćene kiseonikom i odašiljanjem one iz koje je kiseonik ispražnjen. Ono omogućava životu da se obnovi i da svakog trenutka diše. Ono je, osim toga i emocionalni, moralni i duhovni organ. Živeti srcem znači ući u sebe i živeti život koji je u nama osećajući ga. Kada je to slučaj, ospoljašnjeni i grubi čovek, čovek koji ne želi život, već moć nad životom, biva razbijen u param-parčad, a na njegovo mesto stupa autentični čovek. Čovek na taj način biva obnovljen. Onaj koji nije disao, počinje da diše. Rađa se za život. Pravoslavlje koje me priziva da živim srcem odgovara tom rođenju koje menja moj život svaki put kada ga živim srcem. Na iznenađujući način, stvari se sa ovim ne završavaju. Kada živimo srcem ponirući u sebe, ne bivamo samo mi preporođeni. Svet i drugi ljudi bivaju preporođeni. U svakoj stvari, u svakom biću, počiva žiška božanske lepote. Živeći srcem, uočavamo je. Još bolje, činimo da živi. Činimo je živom. To je ono što nazivamo dobrotom. U Idiotu Dostojevskog, knez Miškin je slika te dobrote. Kada posmatra ljude, ono što vidi u njima nije zlo. On prvo opazi dobro. I ukoliko ljudi čine zlo, ono što vidi jeste patnja života koja je žrtva zla. Ne ljudsku zloću. Knez Miškin je živi izraz onoga što je duboka pravoslavna svest. Kada Pravoslavlje menja moju svest, ono proizvodi isti utisak. Ono ne samo da čini da živi autentični čovek kadar da živi u meni, već u svakoj stvari, u svakom biću; ono me podstiče da opazim iskru božanskog života koja se u svemu nalazi. Na kraju, pravoslavni život vodi i dalje od toga. Kada govori o Bogu, Paskal se poziva na sliku iz Knjige XXIV filosofa: kružnica kojoj je centar svuda, a obim nigde. Bog je toržestven. Kada se projavi, projavi se poput božanske kiše, božanskog oblaka, božanskog požara. Ne projavljuje se na jednom mestu, u jednom trenutku. On se neprestano projavljuje, svuda, bivajući ono što fizičari nazivaju pluriverzumom, u suprotnosti sa univerzumom. Bog je božanska kiša. U budizmu, taj način sagledavanja postojanja koji je svojstven „živima, a spasenima“, više ne biva zatvoren u vremensko-prostornu dimenziju ograničenu dvojnošću. Više ne postoji ni sad ni ovde, jer više ne postoji ovde koje je u suprotnosti sa onim tamo, niti ovo sada suprotstavljeno onome juče ili onome sutra. Bog je sveprostoran i svevremenski. Ovde je reč o apsolutnoj slobodi koja je slobodno disanje. Ništa nije uzvišenije niti prostranije od ove svesti kada se projavi, jer ništa nije slobodnije niti ispunjenije kreativnim duhom. Kada se, blagodareći Pravoslavlju, liturgijskom životu, molitvi otvorim za Hrista Pantokratora koji sve prigrljava svojom beskrajnom ljubavlju, u jednom hiljaditom delu sekunde, dogodi mi se da se dotaknem ove apsolutne i veličanstvene tajne. Tada, mogu reći, po četvrti put, da doživljavam iskustvo svesti, svesti koja više nije fizičko disanje, disanje autentičnog čoveka, disanje živog života, već disanje nekog sasvim drugog reda, primarnog, ontološkog.
Koja je duhovna lepota Pravoslavlja?
Lepota Pravoslavlja se sastoji u tome da ispoštujemo sve lepote koje sretnemo živeći, uzvodeći ih još više. Prva je lepota telesna. Lepota sveta. Lepota žena, za mene koji sam muškarac. Duhovna lepota Pravoslavlja sastoji se u tome da ispoštujem ovaj telesni poriv tako što ga priljubim uz plemenitost i dubinu. Kosmička lepota je otvorenost za Boga. Zadovoljstvo osećanja života u vlastitom telu, u živom telu sveta otvorenost je za božanski život. Bog koji je iznad svega rečenog izražava se kroz lepotu koja, u tvorevini, ide izvan materije, pridodajući joj lepotu. Lepota žena je druga velika tajna. Ta lepota obavezuje muškarca da bude delikatan, pažljiv, plemenit. U suprotnom, ukoliko on ostane na nivou primarnog erosa, ona iščezava. Beži. Isparava. Nestaje. Razbija se. U tom smislu, eros je Hristova pedagogija, Učitelja promena i preoblikovanja. Kosmička lepota je statična lepota. Lepota erosa je dinamična. Ukoliko Pravoslavlje veliča kosmičku lepotu kao metafizičku otvorenost čovekovog uma za Boga, blagodareći poetskom pristupu svetu, ona još više uzveličava lepotu erosa koji se preobražava u lepotu susreta muškarca i žene u kojem želja postaje uzvišenom, blagodareći upravo tom susretu. Postoji i lepota uma. Svet je, bilo fizički bilo biološki, organizovan. Postoji velika lepota u uočavanju te organizacije. Ta lepota počiva u prolazu iz zatovrenog ka otvorenom svetu. To nalikuje zori. Kada se pojave prvi svetlosni obrisi zore u noći. Svet koji se razdanjuje je poput duhovnog života koji je poput svetlosti koja odgoni tamu. Zaplenjeni smo. Noć je pobeđena. Ona nije poslednja reč noći. To nalikuje vaskrsenju gde smrt nema poslednju reč života. Svet, život, čovek, povezani su ovim neiskazivim svetlom. Samo što oni to još uvek ne znaju ili više ne znaju. Kada se svet, život i čovek pripoje toj lepoti, kada se sa njom usaglase, otkrivajući uzvišenost te harmonije, otkriju čudesnu lepotu. Lepotu sasvim drugog reda. Ta lepota je još veća kada je u sprezi sa moralnom lepotom. Na taj način, potreba za ozbiljnošću koja je u osnovi morala uzvodi ka jednom uzvišenijem čovečanstvu. Kada je to slučaj, čovečanstvo više nije harmonično. Ono je nad-harmonično. Karakteristika takvog jednog života: sve čega se dotakne postaje lepo. Sve se preispunjuje duhovnom ravnotežom. Na kraju, postoji lepota svih lepota. Ona koja pruža odgovor na sve, obasjavajući razloge našeg bivanja na zemlji. Reč je o slavi. Lepo je reći nekome da postoji. To pomaže da se razume ljubav Božija prema svetu i ljudima. U Božijim očima, lepo je što svet i ljudi postoje. Kada se ta lepota projavi ne samo kao ona lepota koja je lepa, već i lepša od lepote, tada više ne stojimo u lepoti nego u slavi. Pravoslavlje koje označava pravo slavlje jeste život obasjan slavom Božijom koja proslavlja ovu slavu. Otud i izraz Pravoslavlje, pravo-slavlje, prava-slava, punoća slave, život po slavi.
Koje je njegovo blago?
Blago Pravoslavlja počiva u toj viziji, ne banalnoj, ne samo Pravoslavlja, već postojanja uopšte. Ova netrivijalna vizija izražena je apofatičkim bogoslovljem, a sa njim, i antinomijskim. Kada Dionisije Aeropagit objašnjava da Boga poznajemo ne poznavajući ga, on time ne iskazuje negaciju poznanja, već jedan intenzivan odnos poznanja. „Bog je toliko živ da je malo reći da je živ“, kaže on. Pravo poznanje je intenzivno poznanje, a intenzivno poznanje je intenzivan život. I suprotno, intenzivan život je intenzivno poznanje, a intenzivno poznanje je poznanje. U tome počiva blago Pravoslavlja. U tom načinu poznanja života ništa ne biva banalno. Ništa nije puki konformizam. Ništa nije tromo. Sve je izuzetno originalno. Sve samim tim poseduje budućnost. Božanska ljubav je ona koja svemu pruža budućnost. Antinomije apofatičkog poznanja omogućavaju da se prodre do ljubavi Božije. Nikolaj Berđajev je napisao celu jednu studiju kako bi pokazao da je istinski moral kreativan i da se istinski moralna kreativnost nalazi u Hristu. Kako bi iskazao tu lepu ideju poslužio se paradoksom, a sa njim i antinomijom, objašnjavajući kako je pravi moral stvar slobode, subjektivnosti, dakle ne-morala i bez-zakonja u svakodnevnom i banalnom smislu reči. Takvo viđenje stvari dobro izražava blago Pravoslavlja. Jedno apsolutno slobodno viđenje Boga, čoveka i morala, jer viđenje Boga, čoveka i morala koje polazi iznutra, od ličnosti, od njene lepote, od njene plemenitosti.
Mnoge pravoslavne ličnosti bivaju poznate i prepoznate. Kako otkriti Pravoslavlje Zapadu?
Kada se Pravoslavlje prepozna, to uvek biva na jedinstven, originalan način, preko jedinstvenih i originalnih ličnosti koje oko sebe šire pozitivan duh. „Dovoljno je da se jedan čovek spašava i stotine oko njega će se spasiti“, kaže Sveti Serafim Sarovski. Tamo gde postoje sveti, tamo postoji Pravoslavlje. Kada se muškarci i žene osvećuju, Pravoslavlje se razrasta. Pravoslavlje se ne meri brojnošću pravoslavnih, već njihovom vrlinom. U svakom slučaju jedna objektivna stvar pomaže: postojanost liturgijskog života i njegova lepota. Činjenica da se muškarci i žene danonoćno mole je ono što je najvažnije. Kada takva jedna molitva postoji, postoji osnova na koju se možete osloniti. To čini da se svet okreće: duhovna i moralna utemeljenost, lepota. Neretko se na Crkvu gleda kroz političku prizmu. Crkva ne napreduje usvajanjem publicističkog stava, već usvajanjem unutrašnjeg nastrojenja koje suštinski oživotvorava srca. Na kraju, ne treba previđati misao, a za njom, i učenje Crkve, njeno uzvišeno učenje. Svet ima potrebu da bude nahranjen. Ima potrebu da se obraduje. Često biva nahranjen i obradovan spolja. Potrebno je da bude nahranjen i iznutra. Hrišćanstvo se često poistovećuje sa ljubavlju prema bližnjem. Bližnji nije svako. U paraboli o dobrom Samarjaninu, to je Samarićanin. Njega treba voleti. On čini da se voli ono što spašava. Ne volimo uvek ono što spašava. Pravoslavlje nas uči da zavolimo ono što spašava. Po tome se ono prepoznaje.
Kakvo je pravoslavno viđenje čovekovog spasenja?
Spasenje znači povratak, obnovljenje, koje sledi preumljenju. Pod spasenjem često podrazumevamo iskupljenje za grehe kroz stradanje. Ovakvo jedno juridičko viđenje previđa ontološku tajnu spasenja. Društvo kažnjava delikvente tako što ih na neko vreme zatvara i lišava slobode. To međutim ne vodi nužno preumljenju. Čovek je carskog roda. Samo što je on car koji je ostao bez carstva. Spasenje podrazumeva pronalaženje ovog kraljevskog smisla postojanja. „Tražite pre svega Carstvo Božije, a sve ostalo će vam se dodati“, kaže Hristos. U Slobodi morala Hristos Janaras navodi reči Svetog Makarija: „Seti se da si carskog porekla.“ Majstor Ekhart govori o srcu čovečijem nazivajući ga „plemenitim čovekom“. Pronaći ovu carsku dimenziju života, pronaći plemenitog čoveka kojeg imamo u sebi, ići ka carstvu nebeskom, to znači spasenje. Bog želi da čovek ne bude samo čovek. On želi da čovek bude car. Čovek je car onda kada je poput Hrista koji je po prevashodstvu Car, Car careva, po smernosti, po ljubavi, po Reči koja živi u njemu. Ljudi sanjaju o spoljašnjem carstvu na ovome svetu. Oni na taj način sekularizuju carstvo, čineći da ono više nije duhovno. Bog za čoveka želi duhovno carstvo, večni život bivajući večnim životom duhovnosti, a ne banalnosti.
Kada neko želi da otkrije Pravoslavlje šta mu kažete?
Ne kažem ništa. Slušam. Preobraćenje je lična stvar, različita od osobe do osobe. Postoje preobraćenja koja su lažna. Postoje preobraćenja koja su autentična. Možemo se naći u prilici da nekome posavetujemo da ne postane pravoslavnim. Možemo bitiu prilici da kažemo i suprotno. Monahom se ne postaje tako što se odbaci svet. Pravoslavnim se ne postaje tako što se odbace ostale religije ili filosofije. Monasi smo po ljubavi i blagodati. Pravoslavni smo po ljubavi i blagodati.
Izvor: „Entretien avec Bertrand Vergely: ma rencontre avec l’orthodoxie“, www.orthodoxie.com, 21 avril 2018.
Prevod: Julija Vidović