Moć pokajanja

Ovo je parabola koja pokazuje (1) moć pokajanja i (2) veličinu čovekoljublja Božijeg. Mlađi sin, izgubljen i iznova pronađen, liči na carinike i grešnike. Stariji sin, koji negoduje zbog prihvatanja brata mu koji se vratio, liči na fariseje. Šire gledano, moguće je da mlađi sin predstavlja sve narode, a stariji Jevreje. Mlađi sin bi mogao biti svako onaj koji misli mladalački i koji se lako prevari, a čak ne obavezno godinama mlađi, već pameću i znanjem nestabilniji i nezreliji.

Taj mlađi sin jednoga dana reče ocu: „Daj mi deo imanja koji mi pripada.“ I samo po sebi je loše, a i uzrok je još većih zala, smatrati darove i poklone Božije kao ono što nam pripada kao da nam to Bog duguje i kao da nam to mora dati, tj. kao da mi polažemo neko pravo na to. Velika nepromišljenost grešnika, koja i dovodi do njihove propasti, jeste to što žele da u sopstvenim rukama imaju deo imanja koji im pripada. Traže, dakle, u ovom kratkom životnom veku da uživaju njegova dobra. Vezuju se samo za ono vidljivo, koje je privremeno i bez trajne vrednosti, a ne znaju uopšte za ono nevidljivo, koje je nebesko i večno. Mlađi sin je zatražio nezavisnost, verovao je u svoj sopstveni sud i da će, samo ako uzme svoj deo u sopstvene ruke, njime bolje raspolagati od svoga oca. Isto su tako i prvostvoreni (Adam i Eva) sami prouzrokovali sopstvenu katastrofu iz nepromišljene želje (slavoljublja) da budu nezavisni od Boga.

I pošto od oca dobi ono za šta je mislio da mu pripada, „otide u zemlju daleku“. „Daleka zemlja“ je zemlja udaljena od očevog doma. Ona (po blaženom Avgustinu) označava potpun zaborav Boga. Grešnici su daleko od Boga ne razdaljinom mesta, već udaljavanjem i povlačenjem od vrline (po Zigavinosu). Bog je blizu nas kada činimo dobra dela, a daleko kada se mi sami nemanjem dobrih dela udaljavamo od Njega (po Vasiliju Velikom).

„I onamo razasu imanje svoje.“ Potpuno rasipanje imetka predstavlja krajnju zloupotrebu čovekove slobode.

„Živeći razvratno.“ Beda grešnika se sastoji u tome što se udaljio od Boga, izvora svakoga dobra, i što se sve više udaljava od njega. Tražeći dobro u ovom svetu, u ovosvetskom uživanju, grešnik rasipa očevo nasleđe zloupotrebljavajući sve svoje društvene moći, gubeći vreme svoga života, koristeći na zlo (a ne na dobro) poverene mu talante (setite se priče o talantima), tj. darove božanskog promisla date mu da bi ga učinile sposobnim da služi svom Gospodu čineći dobro. No, sloboda uživanja nije bezgranična i beskonačna, kako je to zamišljao grešni bludni sin. Ranije ili kasnije osetiće bedu i prazninu koju u srcu stvara razvratni život i lišenost Božije utehe.

Tada će se pojaviti glad: „i on poče oskudevati“. A pošto „ne živi čovek samo od hleba, no od svake reči Gospodnje“, pomenuta glad (po blaženom Teofilaktu) nije samo glad za hlebom, nego i za rečju Gospodnjom. I baš ono što je grešnik želeo i sanjao – život udaljen od Boga i od njegovog nadzora – upravo to se pokazalo kao njegova nesreća i uzrok njegovog razočaranja i izvor gladi materijalne i duhovne.

Iako, Jevrejin (izabranik Božiji), primoran je da bude rob (potpuni zavisnik) idolopokloniku. Drugim rečima, grešnici su, u stvari, potpuni robovi greha („Ko čini greh, rob je greha“ – Jn 8, 34). I ne dobi stoga, u toj nedođiji, da napasa npr. ovce, jer bi tada to bilo časno zanimanje za jednog Jevrejina, kao npr. za Jakova ili Mojsija ili Davida, nego dobi (za Jevrejina) nečiste svinje. Dakle – krajnji pad grešnika.

Stanje grešnika je stanje u kojem ovaj uvek ostaje nezadovoljan. Kada razvratnik ogladne, pomisli da će se nasititi ako nekom postane rob (sluga). No, i pored toga opet osta gladan. Drugim rečima, u stanju greha nije moguće očekivati stvarno zadovoljenje od ma koje stvorene stvari. Uzalud grešnici zapomažu obraćajući se telu i svetu. Telo i svet su oni kod kojih su služili, kojima su robovali i kojima su se klanjali kao bogovima. No, čak ni roščiće kojima se hrane svinje, ne daju im. Nasuprot tome, u zemlji očevoj (tj. u domu očevom) nema gladi. Izobilje je hleba i svake hrane (duhovne), i nema straha da će ko gladovati ako se vrati u očev dom. Ali bludni sin je jedva čekao da ga napusti. I sada se njegovo stanje u ovoj paraboli opisuje kao ludilo i pijanstvo, pod čijom vlašću grešnik biva van sebe. Satana je podjarmio njegovu dušu. I od svih bolesnika, grešnik je najveći protivnik i neprijatelj samome sebi.

Bog, međutim, ne napušta stvorenja svoja, te tako i ovaj grešnik, „došavši sebi“ i „ustavši“ reši da se pokajnički vrati svome ocu. Jevanđelist kaže „ustavši“, tj. probudivši se iz letargije i očajanja, ali i „vaskrsnuvši“, jer je upotrebio istu reč kao i za vaskrsenje Hristovo. Ustavši iz pada u greh, tj. vaskrsnuvši iz leša greha (po Zigavinosu), bludni sin pokajnički zavapi „sagreših nebu“, tj. Bogu. I samo je jedno imao na umu – oče, nemoj me sasvim odbaciti. I nije odlagao izvršenje ove (dobre) odluke o povratku „svom ocu“ (ili prema jednom starijem rukopisu, pojačano – svom sopstvenom ocu).

A kada se vraćao, otac ga ugleda iz daleka, jer ga neprestano iščekivaše da se vrati (tj. pokaje). Iako sin još ništa nije rekao, otac trči (van kuće) njemu u susret, od silne želje da mu se sin vrati. Sin je, sa svoje strane, opravdano mogao očekivati prekor i grdnju, jer je proćerdao imetak, a uz to je i nečist, jer je provodio vreme sa svinjama i niko od Jevreja ne bi hteo da bude s njim do samo otac koji sve to prenebregava srećan što mu se izgubljeni sin vratio. Drugim rečima: Gospod je brz da oprosti.

Videvši to sin se ispoveda: „Oče sagreših nebu i tebi, i više nisam dostojan nazvati se sinom tvojim.“ Ali otac, videvši sinovljevu spremnost na smirenje, prekida ga, i naređuje slugama da sinu iznesu najlepšu odeću i obuću (obuća je znak slobodnih – robovi su išli bosi), a povrh svega i prsten – znak izvorne časti i vlasti (u domu) kao što je ima i drugi sin. Blaženi Jeronim veli da je odeća – pravda Božija, prsten – pečat Duha Svetoga, a obuća – sposobnost da se ide putem Božijim (tj. Očevim).

I naredi dalje otac da spreme „tele ugojeno“ da svi mogu jesti i veseliti se povratku izgubljenog sina. Ne, dakle, bilo koje tele, nego ono posebno gajeno za najsvečanije prilike. (Kirilo Aleksandrijski kaže da je to tele sam Hristos (kao žrtva) koja uzima na sebe grehe sveta.) Stanje greha je stanje smrti jer greh umrtvljuje, ubija u duši svaki život duhovni, svaku vezu sa Duhom Svetim. Zato je povratak duše iz greha njeno vaskrsenje iz mrtvih.

No, sve ovo nije se svidelo starijem sinu. U ovoj paraboli stariji sin je slika fariseja, koji nije da nisu ispunjavali zakon Božiji (tj. Očev), ali su takođe i mislili da se u punom vršenju zakona, čak i u odsustvu ljubavi, ispunjava pravi odnos sa Bogom.

I kao što su se fariseji sablaznili videvši Hrista da podučava grešnike, tako i stariji sin videvši oca da komunicira sa grešnim sinom ne hte ponovo ući u očevu kuću. Jer, fariseji nisu hteli da imaju nikakve veze sa grešnicima. Mislili su da samo oni kao pravedni (budući da ispunjavaju zakon), imaju pravo na ljubav Božiju. No, otac ne bi bio otac svoj svojoj deci kad ne bi prema svakom od njih postupao sa brižnom ljubavlju. Stoga, kao što je izašao pred mlađega, on izlazi i pred starijega sina pokazujući svoju brigu i za njega, govoreći mu: „sve moje je i tvoje“, i time pokazujući da za svu svoju decu ima ljubav beskonačnu.

Ništa nam više ne treba nego ovo shvatiti, da bismo, koliko god da smo (ot)pali i udaljili se od Boga i njegove, kako reče jedan svetitelj, „manijačke“ ljubavi prema nama, postali svesni utešne istine da je dovoljno samo da se prenemo i iskreno pokajemo da bismo se vratili u zagrljaj Boga koji nas raširenih ruku nestrpljivo čeka. Njemu neka je zbog toga večna slava i hvala. Amin.

 

Izvor: Beseda u Nedelju o bludnom sinu – kapela Sv. Jovana Bogoslova, Pravoslavni bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2006, objavljena u: Sa teološke tačke gledišta, Beograd: PBF–ITI, 2010, 143–145.