Tavanišni mozaik u Mauzoleju Gale Placidije
Maks Veber, u svom delu „Politika kao poziv“, državu definiše kao „zajednicu koja uspešno polaže pravo na monopol legitimne fizičke prinude na određenoj teritoriji“. Dakle, država je partikularna zajednica, na različite načine odvojena od ostatka čovečanstva, a njeni interesi i zakoni su samo njeni. Ono što je u interesu jedne države, ne mora biti u interesu ostatka sveta, a zakon jedne zajednice nije univerzalni zakon. Isto tako, svako društvo razvija i praktikuje sopstvenu etiku, koju iz utilitarnih razloga proglašava apsolutnom, ali koja se uvek, u manjoj ili većoj meri, razlikuje od Božijih zapovesti. Tragedija čovečanstva jeste da u sferi realpolitike, kako unutrašnje tako i spoljašnje, gde je zakon svih zakona moć, etička načela postaju sekundarna stvar, samo jedan od činilaca igre nultog zbira.
Pišući o tome kako lideri treba da se ponašaju, Veber razlikuje „etiku odgovornosti“ od „etike ubeđenja“. Od državnika, ali i od svih odgovornih političkih delatnika, očekuje se da slede „etiku odgovornosti“, koja podrazumeva sagledavanje posledica svojih postupaka. Zadatk vladara je da uvećava moć svoje političke zajednice. Iako joj nije eksplicitno suprotstavljena, „etika odgovornosti“ često zahteva ignorisanje, ili ipak kršenje „etike ubeđenja“, odnosno apsolutnih moralnih normi, ili u našem slučaju – Božijih zapovesti. Sve kako bi se ostvario partikularni interes – odnosno kako bi se uvećala moć. Dakle, moć države proizilazi iz uspešnog praktikovanja „etike odgovornosti“, što znači da je njena snaga u hladnokrvnom sagledavanju političke realnosti, ciljeva i sredstava za njihovo ostvarivanje. Najveća politička moć, oličena u velikim svetskim silama, uvek počiva na zločinu, dakle, moć države je u sili.
Pojedinci u vrhu Crkve govore kako ona ne može da se buni, osim ako su njeni interesi ugroženi. Primer za to jesu izjave koje ovih dana slušamo od portparola SPC-a u kojima se eksplicitno navodi da su, recimo, litije u Crnoj Gori, pokrenute tek onda kada je ugrožen interes Crkve. Kao mirjaninu i politikologu, reč „interes“ i „Crkva“ mi zvuče jako čudno u istoj rečenici. Zbog toga moramo da postavimo pitanje: „Šta je to interes Crkve?“
Za razliku od države, Crkva je univerzalna zajednica, jer Bog želi da se svi ljudi spasu. Ona je Telo Hristovo, koji je umro i vaskrsao ceo svet. Hristos je univerzalni čovek, koji u sebi skuplja celo čovečanstvo, a koji je svojim Vaskrsenjem pokazao da brine o celom svetu, o svim ljudima, pa je tako, ustavši iz mrtvih, Gospod ostvario „interes“ svih ljudi. Sasvim dovoljan argument (a gde ćemo veći), da vrh crkvene jerarhije danas ne može da se brani time što će da kaže da studenti žive u dva paralelna univerzuma, gde jedni jesu deo crkvene zajednice, a druge koje su svrstali u ateiste, nisu, pa njih, samim tim, i ne možemo da podržimo. A svaka ličnost je stvorena po liku Božijem, svaki čovek je ikona Hrista. „Video si brata svoga, video si Boga svoga“, kaže Sveti Antonije Veliki. Brat je, ako sledimo zapovesti Božije, svaki čovek. Crkva, koja je Telo Hristovo, iako postoji u vremenu i prostoru, obuhvata celu večnost i sve ljude u njoj. Dakle, naš je zadatak, poput Hrista, da se brinemo za ceo svet, što na svakoj Liturgiji, kao idealnom prikazu sveta i činimo. Jedino još ostaje da Liturgiju ne živimo samo u bogosluženju, već i u svakodnevnom odnosu.
Čovek se, u svom privatnom životu, kada opšti sa voljenim ljudima, vodi univerzalnim moralnim načelima, odnosno zakonom ljubavi, to jeste trudi se da bude hristolik. Kada napusti svoja četiri zida, u komunikaciji sa članovima šire zajednice kojoj pripada (a koje lično ne poznaje), prihvata i praktikuje partikularni moral datog društva, a kada se upusti u politiku, poštuje zakon moći. Crkva se razlikuje od svih ostalih zajednica po tome što, u svoj svojoj beskonačnosti, naliči odnosu lične ljubavi, a njen zakon, i pored njene veličine ostaje zakon ljubavi. Tako bismo „interes“ Crkve definisali kao zajednicu ljubavi svih ljudi, za to se i molimo. Zašto je onda problematično da to sprovedemo i na terenu?
Moć Crkve ne može biti u sili, jer sila, u krajnjem slučaju, znači uništenje drugog zarad mog/našeg – partikularnog interesa, zbog čega ćemo je tražiti u apsolutnoj suprotnosti političkoj moći. Zakon moći i zakon ljubavi su apsolutne suprotnosti. Moć politike je u sili, koja će neminovno propasti. „Moć“ Crkve je u ljubavi, odnosno u njoj samoj. Crkva, kao zajednica ljubavi, večno funkcioniše i pobeđuje samim tim što je Crkva. Ona ne sme, niti joj je potrebno da se spusti na nivo realpolitičkog – utilitarnog razmišljanja. A danas, jedino stati na stranu studenata nije realpolitika. Stati na stranu studenata znači izabrati čoveka, izabrati svoje naznačenje, biti snažan dovoljno da u sebe uneseš sve različitosti potencijala koji se mesecima širi oko nas. Snaga Crkve nije u njenom novcu, u njenim zgradama i u njenoj vezi sa moćnicima. Snaga Crkve je da podrži i pomiluje. Zato svako ko pominje „interes“, mora da zna, da se „Interes“ Crkve ne može ostavarivati realpolitikom.
Vladar, zarad moći, ne sme javno da prizna grešku, da se izvini i da se pokaje. On čuvajući moć ne sme da izgleda slabo, nesigurno i da dopusti drugima da sumnjaju u ispravnost njegovog postupanja. On, jednom rečju, mora da laže, da vara, da bi uvećao moć. On ostvaruje interes svoje (partikularne) zajednice. Ali hrišćanin, zarad svog spasenja, mora da prizna svoju grešku i da se pokaje. On mora da se izvini onima koje je razočarao i koje je povredio. Njegov je zadatak da pobedi sebe, njegov je zadatak da uveća ljubav. On jedino tako ostvaruje „interes“ Crkve.
Nema boljeg zalaganja za „interes“ Crkve od ličnog primera. Nema boljeg Jevanđelja od dela. Onaj, koji na svom primeru pokaže da je spreman sebe da poništi radi Istine, najbolje ostvaruje „interes“ Crkve. On poseduje najveću „moć“. Ispovest, izvinjenje i pokajanje, kao jedan od bezbroj izraza ljubavi, najsnažnija su „oružja“ Crkve. Onaj koji se pokajao i koji je oprostio, onaj koji je uvećao ljubav, uvećao je „moć“ Crkve.