Таванишни мозаик у Маузолеју Гале Плацидије
Макс Вебер, у свом делу „Политика као позив“, државу дефинише као „заједницу која успешно полаже право на монопол легитимне физичке принуде на одређеној територији“. Дакле, држава је партикуларна заједница, на различите начине одвојена од остатка човечанства, а њени интереси и закони су само њени. Оно што је у интересу једне државе, не мора бити у интересу остатка света, а закон једне заједнице није универзални закон. Исто тако, свако друштво развија и практикује сопствену етику, коју из утилитарних разлога проглашава апсолутном, али која се увек, у мањој или већој мери, разликује од Божијих заповести. Трагедија човечанства јесте да у сфери реалполитике, како унутрашње тако и спољашње, где је закон свих закона моћ, етичка начела постају секундарна ствар, само један од чинилаца игре нултог збира.
Пишући о томе како лидери треба да се понашају, Вебер разликује „етику одговорности“ од „етике убеђења“. Од државника, али и од свих одговорних политичких делатника, очекује се да следе „етику одговорности“, која подразумева сагледавање последица својих поступака. Задатк владара је да увећава моћ своје политичке заједнице. Иако јој није експлицитно супротстављена, „етика одговорности“ често захтева игнорисање, или ипак кршење „етике убеђења“, односно апсолутних моралних норми, или у нашем случају – Божијих заповести. Све како би се остварио партикуларни интерес – односно како би се увећала моћ. Дакле, моћ државе произилази из успешног практиковања „етике одговорности“, што значи да је њена снага у хладнокрвном сагледавању политичке реалности, циљева и средстава за њихово остваривање. Највећа политичка моћ, оличена у великим светским силама, увек почива на злочину, дакле, моћ државе је у сили.
Појединци у врху Цркве говоре како она не може да се буни, осим ако су њени интереси угрожени. Пример за то јесу изјаве које ових дана слушамо од портпарола СПЦ-а у којима се експлицитно наводи да су, рецимо, литије у Црној Гори, покренуте тек онда када је угрожен интерес Цркве. Као мирјанину и политикологу, реч „интерес“ и „Црква“ ми звуче јако чудно у истој реченици. Због тога морамо да поставимо питање: „Шта је то интерес Цркве?“
За разлику од државе, Црква је универзална заједница, јер Бог жели да се сви људи спасу. Она је Тело Христово, који је умро и васкрсао цео свет. Христос је универзални човек, који у себи скупља цело човечанство, а који је својим Васкрсењем показао да брине о целом свету, о свим људима, па је тако, уставши из мртвих, Господ остварио „интерес“ свих људи. Сасвим довољан аргумент (а где ћемо већи), да врх црквене јерархије данас не може да се брани тиме што ће да каже да студенти живе у два паралелна универзума, где једни јесу део црквене заједнице, а друге које су сврстали у атеисте, нису, па њих, самим тим, и не можемо да подржимо. A свака личност је створена по лику Божијем, сваки човек је икона Христа. „Видео си брата свога, видео си Бога свога“, каже Свети Антоније Велики. Брат је, ако следимо заповести Божије, сваки човек. Црква, која је Тело Христово, иако постоји у времену и простору, обухвата целу вечност и све људе у њој. Дакле, наш је задатак, попут Христа, да се бринемо за цео свет, што на свакој Литургији, као идеалном приказу света и чинимо. Једино још остаје да Литургију не живимо само у богослужењу, већ и у свакодневном односу.
Човек се, у свом приватном животу, када општи са вољеним људима, води универзалним моралним начелима, односно законом љубави, то јесте труди се да буде христолик. Када напусти своја четири зида, у комуникацији са члановима шире заједнице којој припада (а које лично не познаје), прихвата и практикује партикуларни морал датог друштва, а када се упусти у политику, поштује закон моћи. Црква се разликује од свих осталих заједница по томе што, у свој својој бесконачности, наличи односу личне љубави, а њен закон, и поред њене величине остаје закон љубави. Тако бисмо „интерес“ Цркве дефинисали као заједницу љубави свих људи, за то се и молимо. Зашто је онда проблематично да то спроведемо и на терену?
Моћ Цркве не може бити у сили, јер сила, у крајњем случају, значи уништење другог зарад мог/нашег – партикуларног интереса, због чега ћемо је тражити у апсолутној супротности политичкој моћи. Закон моћи и закон љубави су апсолутне супротности. Моћ политике је у сили, која ће неминовно пропасти. „Моћ“ Цркве је у љубави, односно у њој самој. Црква, као заједница љубави, вечно функционише и побеђује самим тим што је Црква. Она не сме, нити јој је потребно да се спусти на ниво реалполитичког – утилитарног размишљања. А данас, једино стати на страну студената није реалполитика. Стати на страну студената значи изабрати човека, изабрати своје назначење, бити снажан довољно да у себе унесеш све различитости потенцијала који се месецима шири око нас. Снага Цркве није у њеном новцу, у њеним зградама и у њеној вези са моћницима. Снага Цркве је да подржи и помилује. Зато свако ко помиње „интерес“, мора да зна, да се „Интерес“ Цркве не може оставаривати реалполитиком.
Владар, зарад моћи, не сме јавно да призна грешку, да се извини и да се покаје. Он чувајући моћ не сме да изгледа слабо, несигурно и да допусти другима да сумњају у исправност његовог поступања. Он, једном речју, мора да лаже, да вара, да би увећао моћ. Он остварује интерес своје (партикуларне) заједнице. Али хришћанин, зарад свог спасења, мора да призна своју грешку и да се покаје. Он мора да се извини онима које је разочарао и које је повредио. Његов је задатак да победи себе, његов је задатак да увећа љубав. Он једино тако остварује „интерес“ Цркве.
Нема бољег залагања за „интерес“ Цркве од личног примера. Нема бољег Јеванђеља од дела. Онај, који на свом примеру покаже да је спреман себе да поништи ради Истине, најбоље остварује „интерес“ Цркве. Он поседује највећу „моћ“. Исповест, извињење и покајање, као један од безброј израза љубави, најснажнија су „оружја“ Цркве. Онај који се покајао и који је опростио, онај који је увећао љубав, увећао је „моћ“ Цркве.