Na današnji dan rođen je slavni Mihail Vasiljevič Lomonosov (1711–1776). Tim povodom donosimo njegov portret koji je sastavio čuveni ruski filosof Evgenije V. Spektorski.
Spomenik Lomonosvu, Moska (Vrapčeva brda)
Mihail Lomonosov je nepoznat van Rusije, čak i kod slovenskih naroda. Međutim, on bi morao da zauzme počasno mesto u istoriji ne samo ruske, nego i opštečovečanske kulture. On pripada onim toliko retkim univerzalnim genijima, čiji vidokrug obuhvata najraznovrsnije oblasti i koji usled toga kao da su putokazi za napredak kulture. Sami Rusi su ga potcenjivali, gledajući u njemu samo pesnika. To je bilo sasvim prirodno sve dotle dok nisu bili objavljeni svi njegovi rukopisi. Ali, već je Puškin, sa samo njemu svojstvenom pronicljivošću, shvatio da je pesništvo bilo samo sporedno zanimanje Lomonosova i da nije bilo u tome težište njegove grozničave radinosti. „Lomonosov – piše Puškin – jeste obuhvatio sve grane prosvete. Ako proučimo njegov život, doći ćemo do zaključka da su egzaktne nauke sačinjavale njegovo osnovno i omiljeno zanimanje; njegovo pak pesništvo je bilo donekle zabavom, ali najčešće službenim vežbanjem“.
I zaista tek onda, kada je Petrogradska akademija prilikom dvestogodišnjice Lomonosovljeva rođendana (1711–1911) izdala njegova naučna dela, postalo je jasno da je on bio vanredno univerzalan genije. Ali i posle toga on je ostao nepoznat na Zapadu Evrope, jer rosica non leguntur, ne čitaju se ruske knjige, koje nisu prevedene na strane jezike. Lomonosov je ne samo dao niz dragocenih priloga za nauku svojeg doba. On je još preduhitrio čitav niz najmodernijih naučnih teorija. Ali je sve to ostalo nepoznato oholom zapadu, koji je osporavao Rusima, kao i ostalim Slovenima, sposobnost za kulturni rad. Zato, na primer, Kant i posle smrti Lomonosova uverava da u Rusiji nauke neminovno izumiru.
Kao naučnik Lomonosov se nije zadovoljio samo jednom strukom. Razrađivao je fiziku, hemiju, mineralogiju, biologiju, narodnu ekonomiju i ekonomsku politiku, fiziologiju, filozofiju i bogoslovlje. Time podseća na Lajbnica, kojega je čak natkrilio u tome, što je pored svega toga bio i pesnik. Imao je vanredne sposobnosti za organizaciju svakovrsnih naučnih ustanova. Baš je njegovom zaslugom godine 1755. bio osnovan prvi ruski univerzitet u Moskvi. Uložio je u ovaj poduhvat toliko razumevanja i energije, da je, prema Puškinovoj izjavi, „sam bio naš prvi univerzitet“. Isto tako mnogo je učinio za napredak Petrogradske akademije. I kada su prilikom njegovih sukoba sa njenim nemačkim članovima njemu zapretili odstranjenjem iz akademije, on je ponosito odgovorio da je lakše odstraniti akademiju od njega, nego njega od akademije. S obzirom da sve to nije na odmet da se prilikom sto sedamdeset pet godina od njegove smrti osvrnemo na njega i njegove tvorevine.
Po svom poreklu Lomonosov je bio seljak. To može da izgleda čudnovato onima, koji misle da su svi ruski seljaci bili podređeni spahijama sve dotle dok nije car Aleksandar II njih oslobodio, što se desilo tek godine 1861. Ali jedan deo ruskih seljaka bio je uvek slobodan. Baš zato kada je godine 1767. carica Katarina II sazvala rusku zakonodavnu skupštinu, u njoj jednu trećinu, naime 167 poslanika, sačinjavali su predstavnici seljaka, kozaka i istočnih „inorodaca“. U XVIII stoleću je baš iz sredine ovih slobodnih seljaka izašlo nekoliko vanredno obdarenih i energičnih radnika na kulturnoj njivi. Ovamo spada Posoškov, ekonomski savetodavac Petra Velikog. Ovamo spada Demidov, pionir ruskog rudarstva, čiji su potomci ušli u rusku aristokratiju. Ovamo spada i Lomonosov.
Rodio se godine 1711. na ruskom severu, na obalama Belog mora. Od detinjstva je pomagao svome ocu, koji se bavio ribarstvom. Ali, prema Puškinovom izrazu, bio je namenjen drugim mrežama i drugim brigama. Vođen neodoljivom žudnjom za znanjem pobegao je od kuće, pridružio se karavanu kola, natovarenih smrznutom ribom i tako je peške stigao u Moskvu. Tamo je seo za školsku klupu sa dečacima koji su ga ismevali: „Evo budale, koji je u dvadesetoj godini svoga života došao da nauči latinski jezik“.
U moskovskoj „Sloveno-grko-latinskoj akademiji“ njegovu duhovnu hranu je sačinjavala ova sholastika, koju je liferovala Rusiji Poljska sve dotle, dok Petar Veliki nije „probušio prozor“ u zapadnu Evropu. Njegova pak telesna hrana se sastojala samo od hleba i „kvasa“ (jedna vrsta boze od suvog grožđa i suvog hleba). Ipak, Lomonosov nije klonuo. Učio se sa toliko uspeha da je posle pet godina bio upućen u Petrogradsku akademiju, koja ga je godine 1736. poslala u inostranstvo da se usavrši u naukama. Otišao je u Marburg, gde je postao đakom Lajbnicevog sledbenika Kristijana Volfa, koji ga je priznao za „najsvetliju glavu“. Lomonosov se odmah dao na posao. Već onda je pokazao zanimanje za najraznovrsnije stvari. Uskoro po svome dolasku u inostranstvo poslao je u Petrograd izveštaj na nemačkom jeziku o svojim naučnim radovima, istraživanje na latinskom jeziku o pretvaranju čvrstih tela u tečnosti i svoje pesme na ruskom jeziku kao dokaz da je ovaj jezik jednak drugima „po svojoj bodrosti i junačkom zvonu“. Bilo je i pustolovina u njegovom ondašnjem životu. Tako, na primer, u napitom stanju dao je da ga vrbuju u pruske regrute. Odmah po tome je bio upućen u tvrđavu Vezel. Dezertirao je i vratio se u Rusiju.
Tamo je postao član Petrogradske akademije nauka. Ova je akademija bila onda onako isto preplavljena strancima, kao i Pruska akademija, koja je bila osnovana iste 1711. godine, kada se Lomonosov rodio. Razlika je bila samo u tome što se Berlinska akademija nalazila u francuskim rukama, dok su u ruskoj akademiji gospodarili Nemci. Usled toga, Lomonosov se nije mogao usredsrediti samo na naučna istraživanja. Borio se za čast i dostojanstvo Rusije i ruske nauke. Postao je neprijatelj istoričara Milera, jer je primetio kod njega težnju da u svojim knjigama „načini od Rusije toliko siromašan narod, kako još nijedan pisac nije prikazao nijedan, čak ni najniži narod“. Osim toga, Lomonosov se trudio da digne dostojanstvo naučnika i pesnika u očima ondašnjih velikana. Onda se svugde u Evropi smatralo da su pesnici i naučnici samo sluge naročite vrste na dvorovima kraljeva ili velikaša i da je njihova dužnost da razonode svoje pokrovitelje.
Njihove su se mecene ponašali prema njima ponekad vrlo oholo. Zato je, na primer, engleski filozof Lok morao da zajedno sa drugim slugama korača pred kočijama, u kojima se vozio njegov dobrotvor, lord Šeftsberi. Kada se mladi pesnik Arue, koji je kasnije postao čuven pod imenom Voltera, usudio da dirne u jednom epigramu kavaljera de Rohana, njega su isprebijale sluge ovog velikaša. Jedna francuska aristokratkinja je pozvala Rusoa na ručak. Ali kad je on primetio da njemu nije bio pripravljen pribor u njenoj trpezariji, nego u sobi za sluge, on je odbio ovu čast. Od onih naučnika, koji su se bavili prirodnim naukama, zahtevalo se da priređuju svojim pokroviteljima vatromete i slične razonode. Isto je bilo i u Rusiji posle smrti Petra Velikog. Savremenik i suparnik Lomonosova, Trećakovski je dopustio da se prema izrazu Bjelinskog, „nemilice bije šamarima i batinama dostojanstvo književnika, naučnika i pesnika“. Trećakovski oseća „veliki trepet“ pred velikašima. Puzi na kolenima sa odom u zubima pred svojim pokroviteljima. Bez protesta podnosi šamare i udare.
Međutim, Lomonosov dostojanstveno piše grofu Šuvalovu: „Ne samo pri stolu velike gospode niti od kakvih otmenih zemaljskih vladalaca neću da budem budala, nego čak ni kod samog Gospoda Boga, koji je meni dao smisao, barem dokle god On neće da mi ga oduzme“. Lomonosov uopšte je umeo da se brani. Kada su ga napala tri mornara, koji su hteli da ga opljačkaju, ne samo da je odbio njihov juriš, nego je još svukao jednog i oduzeo mu njegovo odelo, kako bi i on iskusio, što znači biti ne subjektom, nego objektom prezira.
Naučna delatnost Lomonosova je bila vanredno mnogostrana i plodna. Tek u XX stoleću, kada su izašli njegovi radovi i monografija o njemu od profesora Menšutkina, postalo je jasno, da on nije bio samo filolog i pesnik. Mnogo se plodno bavio svima prirodnim naukama. Ali u tome pogledu nije naišao na razumevanje kod svojih kolega. Neke njegove naučne teorije su postale aktuelne tek u naše doba. Pre nego što je francuski hemičar Lavuazje priznao da toplotu ne izaziva neki „flogiston“, koji uopšte ne postoji u prirodi, Lomonosov je formulisao mehaničku teoriju o toploti. Težio je da „odstrani maglovitu ideju o nekoj toplotvornoj materiji, koja skita i nije potčinjena nijednom zakonu“. U vezi sa time, objašnjavao je da se varaju oni, koji smatraju da se deca ne smeju krstiti u toploj vodi, jer to, tobož, nije više čista voda, nego voda, sjedinjena sa supstancijom toplote.
Lomonosov se mnogo bavio hemijom, koju je imenovao „rukama fizike“, čije su „oči“ matematika. Bio je jedan od tvoraca fizičke hemije. Dokazao je mineralno poreklo kamenog uglja, petroleja i ćilibara. Za dvadeset godina pre Lavuazjea uneo je kvantitativnu analizu u hemiju. Pre Roberta Majera je formulisao načelo održavanja materije i energije. Odbijao je teoriju o svetlosti kao zračenju i objašnjavao je nju kao treperenje. Prvi je učio da je planeta Venera obavijena atmosferom. Objasnio je postanak okamenotina. Preduhitrio je moderno shvatanje metamorfoze planinskih naslaga i stvaranje kristala. Svugde je tražio uzajamnu vezu čak i najudaljenijih prirodnih pojava. I zato se i na njega ne odnosi izjava ondašnjeg filosofa i hemičara Lihtenberga: „Ko zna samo hemiju, taj ne zna čak ni hemije“.
Osim toliko raznovrsnih problema čistog prirodoslovlja, Lomonosov se mnogo zanimao i za praktičnu tehnologiju. Njegovom inicijativom su bile podignute svakovrsne fabrike.
Kao filolog, Lomonosov je radio sa velikim uspehom. Jedan moderni francuski stručnjak, Antun Martel, imenuje ga čak „Petrom Velikim ruskog jezika“. Lomonosov je neumorno radio ne samo na izučavanju, nego i na usavršavanju ruskog jezika, u kome je cenio „raskoš španjolskog, živahnost francuskog, jačinu nemačkog, nežnost italijanskog i, sem toga, bogatstvo i kratkoću grčkog i latinskog“. Naročito je veliki značaj pripisivao neprekidnoj vezi ruskog jezika sa crkvenoslovenskim, ovom neiscrpivom riznicom bogoslovskih i filozofskih izraza. Napisao je naročitu raspravu „O korisnosti crkvenih knjiga“, u kojoj tvrdi da „ruski jezik u punoj jačini, lepoti i bogatstvu ima da se učvrsti bez promena i opadanja, dokle god se ruska crkva koristi Božjim slavoslovljem na slovenskom jeziku“. Baš crkvenom uticaju Lomonosov je pripisivao činjenicu da „ruski narod, koji je nastanjen na ogromnom prostoru, uprkos velikim razdaljinama, govori svugde u mestima i selima jedan razumljivi jezik“. „Suprotno tome u nekim drugim državama, na primer, u Nemačkoj, bavarski seljak malo razume meklenburškog, ili brandenburški švapskog, iako svi pripadaju istom nemačkom narodu“.
Nisu ni društvena i naročito ekonomska pitanja ostala van širokog Lomonosovljeva vidokruga. Kao i Posoškov, mnogo se zanimao time, što se sada imenuje socijalnom politikom. O tome svedoči njegovo delo „O umnoženju i sačuvanju ruskog naroda“. Kao ranije čuveni ruski hemičar Mendelejev u svojoj knjizi „Upoznavanje Rusije“ brižljivo je razrađivao sve kulturne i privredne mogućnosti, koje krije u sebi Rusija, i Lomonosov je stvarao planove, kako se može uz pomoć nauke mnogo učiniti „za Sibir, rudarstvo, fabrike, održanje naroda, zidarstvo, pravosuđe, popravljanje naravi, trgovinu, jedinstvo čiste vere, zemljoradnju, meteorologiju, ratnu veštinu, puteve na sever i vezu sa istokom“.
Kao i svi naučnici sa širokim nazorom na svet, Lomonosov je bio svestan one žive veze, koja postoji između nauke i vere. O tome svedoči njegovo delo „Saglasnost prirodoslovlja i religije“. Pisac tvrdi da su „istina i vera dve rođene sestre, kćeri jednog Svevišnjeg Roditelja; nikad ne može doći do raspre među njima, samo ako njima kogod ubaci neprijateljstvo iz neke taštine, kako bi istakao svoje mudrijašenje“. „Ne rezonuje razborito matematičar, ako namerava da izmeri Božju volju pomoću šestara, ili nastavnik bogoslovlja, ako misli da se iz psaltira može naučiti astronomija ili hemija“. „Tvorac je dao ljudskom rodu dve knjige. U jednoj je pokazao svoje veličanstvo, u drugoj svoju volju. Prva je ovaj vidljiv svet, druga je knjiga Sveto Pismo. Astronomi pokazuju nama Božiji hram. Tumači i propovednici Svetog Pisma ukazuju put ka vrlini“.
Pošto Lomonosov nije u nauci bio zanatlija, nego umetnik, dobro je razumeo suštinu pesništva. Nije se zadovoljavao proučavanjem harmonije svemira, nego je još i opevao ovu harmoniju. I onda za razliku od onih zvaničnih oda, koje su mu naručivali prilikom svakovrsnih imendana ili drugih bilo dvorskih bilo državnih svečanosti, on je pisao takve pesme, u kojima se ogleda uzvišeno umetničko nadahnuće. Omiljeni je motiv njegovog pesništva Božje veličanstvo prilikom posmatranja prirode, na primer, kada „se otvara bezdan puna zvezda, nema broja zvezdama, nema dna bezdanu“. Od svih Božjih svojstava onaj učeni pesnik najviše se divi Njegovom veličanstvu. S obzirom na to Lomonosov teši čoveka, koji „u tuzi uzalud ropće protiv Boga“.
Kao pravi hrišćanin Lomonosov nije shvatio svoj život samo u smislu nekog hemijskog ili biološkog procesa, niti u smislu životarenja bez višeg smisla, nego kao poziv, za čije je ostvarenje čovek odgovoran pred Bogom. Mirno je dočekao smrt. Samo ga je jedno uznemiravalo: „Sažaljevam da napuštam nezavršeno ono što sam zamislio radi koristi otadžbine, povećanja nauka i uspostavljanja akademskih prilika, koje su u očajanju“. Napunio je svega 54 godine, kada je preminuo.
Berlinski univerzitet je bio osnovan 1809. godine kao središte one nemačke nacionalne kulture, koju je zanemarila Berlinska akademija sa njenom francuskom tradicijom I pred ovim univerzitetom je postavljen spomenik Hegelu, ovom ideologu nemačke samosvesti i samopouzdanja. U Parizu pred starom Sorbonom, koja je bila osnivana godine 1253. i koja se nekad pročula zbog svojih teologa, i metafizike. u XIX stoleću je bio podignut spomenik osnivaču pozitivne filozofije Ogistu Kontu, kako bi se time naglasio moderni duh ove ustanove. Pred Moskovskim univerzitetom, koji je bio osnovan godine 1755, stoji spomenik onome, koji je ne samo mnogo doprineo njegovom početnom radu, nego je još načinio od njega skoro centralno ognjište ruske duhovne kulture. To je Lomonosov. Zato, kada se 1930. godine spominjala stosedamdesetpetogodišnjica Moskovskog univerziteta, njegovo se ime nadovezivalo na najbolje i najplemenitije ruske tradicije. Isto činimo i mi sada prilikom sto sedamdeset pet godina od smrti onog, koji bi se sa punim pravom mogao nazvati ruskim Lajbnicom.
Izvor: Evgenije Spektorski, „Mihailo Lomonosov“, Bratstvo, XVI, 7-8 (1940), str. 124–130.
