[Otac Vladan Perišić je nedavno dao intervju novinaru Branimiru Pofuku za Večernji list. Zbog ograničenog prostora, razgovor nije mogao biti objavljen u celini. Teologija.net donosi integralnu verziju intervjua. Drugi i treći nastavak biće objavljeni uskoro.]
Vladan Perišić (Foto: Grgo Jelavić / Pixsell)
Vladan Perišić, doktor filozofije i umirovljeni profesor, a svojedobno i dekan Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, od 2013. godine je paroh pravoslavne crkvene opštine u Dubrovniku. Unatoč zauzetosti zbog sudjelovanja u proslavi velike dubrovačke feste Sv. Vlaha i drugim mnogim obavezama, našao je vremena odgovoriti na naša pitanja. A povod razgovoru u Obzoru nedavni su njegovi javni istupi koji znatno odudaraju od ponašanja i službenih stavova hijerarhijskog vrha Srpske Pravoslavne Crkve. No, i mnogo više od toga, njegove se riječi umnogome odnose na cijeli kršćanski svijet, pa i na Katoličku crkvu, osobito onu u Hrvatskoj. Mnogima će se, bili oni vjernici ili ne, ono što govori otac Perišić učiniti kao nešto što se podrazumijeva, što je normalno i kako bi trebalo biti. No, baš zato što se tako jasno i hrabro izrečeni stavovi tako rijetko čuju iz usta klera, bilo pravoslavnog ili katoličkog u nas, ovaj nam se razgovor čini još dragocjenijim.
Ima već više od deset godina otkako je katolički teolog dominikanac Frano Prcela u svojoj knjizi „Bogozaborav – Ramišljanja o aktualnim izazovima Crkve“ upozorio na jadno stanje teološkog govora unutar Katoličke crkve u Hrvatskoj i unutarcrkvene javnosti. Napisao je: „U Crkvi ne samo da nema sučeljavanja s oprečnim mišljenjima, nego nema ni intelektualne težnje za provjerom vlastitih stavova.“ Kako biste po pitanju teološkog govora i unutarcrkvene javnosti opisali stanje u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi?
– Isto tako. U današnjoj SPC ne postoji javno i slobodno sučeljavanje mišljenja bez posledica po onoga ko u crkvenoj jerarhiji zauzima niže mesto. Ako ga negde i ima – to je isključivo u privatnoj sferi. To što ih u javnoj nema oznaka je nesigurnosti pa i nesnađenosti crkve u savremenom svetu, čije društvo i kulturu ogroman deo jerarhije i klira očigledno ne razume. Koliko shvatam ni u Katoličkoj crkvi nije mnogo drukčije.
Naš savremenik Tomaš Halik je primetio da je u tzv. „Pijanskoj eri“ (od Pija IX do Pija XII, tj. od sredine 19. do sredine 20. stoleća) Katolička crkva tokom nesrećne borbe protiv modernizma izvršila intelektualnu samokastraciju time što je ućutkala mnoge kreativne mislioce iz sopstvenih redova. Time je crkva u vreme kada je moderna dostizala svoj vrhunac, izgubila sposobnost da vodi iskren dijalog sa tadašnjom filosofijom i naukom, koja se burno razvijala.
Sa SPC se poslednjih godina događa to isto. Svoje apsolutno najbolje, najtalentovanije i najobrazovanije teologe je prvo protivzakonito izbacila sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, a onda je svima ostalima zabranila da istupaju javno bez dozvole vrha crkve. Dakle, i SPC je izvršila duhovnu i intelektualnu samokastraciju. I sada ponosno i pobednički poput nekog evnuha čuva „osveštanu tradiciju“, ne shvatajući da tradicija zabranjivanja javne reči i zastrašivanja hrišćana gubitkom crkvenog čina i izbacivanjem sa posla na ulicu nije tradicija koju nam je Isus ostavio u nasleđe, nego nešto njoj dijametralno suprotno.
Umesto da sledi Isusa (a koga drugog?) i ide u susret drugom i drugačijem, crkva se zatvorila u sebe i izigrava „čuvara tradicije“, kao da je tradicija sama po sebi neka vrednost. U vezi s tim ne bismo smeli zaboraviti da reč Sv. Kiprijana Kartaginskog ima večno važenje: „Običaj bez istine nije ništa drugo do drevna zabluda”. Prema tome, istina mora biti kriterijum tradicije, a ne obratno. Naravno, nešto od tradicije treba (štaviše, mora) da bude sačuvano, ali mnogo toga i ne. Prosta odbrana tradicije, često i bez razumevanja šta se tačno brani, ne vodi nikuda. Ili tačnije, vodi u regres, pošto tzv. tradicionalisti najčešće nemaju pojma o tome šta je u stvari tradicija i šta treba da brane i čuvaju, a šta ne.
Danas je crkva (i u Srbiji i u Hrvatskoj) često nesposobna i da čuje a kamoli da razume glas, pitanja, primedbe i kritike drugih. Stalno se oseća pozvanom da nešto brani, čak i kada niko ništa ne napada. Kao da je crkva u stalnom strahu od (spoljašnjih i unutrašnjih) neprijatelja (zvuči poznato, zar ne?). Ako nastavi ovako, crkvi preti ozbiljna opasnost da se pretvori u sektu. Ponekad je lako razlikovati crkvu i sektu. Ali ne uvek. U tome bi nam od pomoći mogao biti uvid do kojeg su došli mnogi savremeni teolozi. Oni tvrde da su bar dve karakteristike razlikovale ranu crkvu od sekte: 1. crkva je prema svetu imala afirmativan odnos, a sekta negativan; i 2. u crkvi je vladalo pluralističko mišljenje, a u sekti isključivost i jednoumlje. Na nama je da, uređujući crkvu prema ovom drevnom obrascu, pokažemo da ovi kriterijumi mogu da važe i danas.
Neophodna je hrabrost da se prevlada taj klerikalni strah od drugog i drugačijeg (pojedinca, društva, nauke itd) kojim klir truje i sebe i narod i praktično ga uteruje u sektu. Možda je kliru lakše vladati narodom ako ga neprestano drži u atmosferi straha i nesigurnosti, trujući ga verskim fundamentalizmom, nacionalizmom, populizmom, ksenofobijom i drugim otrovima iz bogate lepeze metoda zaglupljivanja naroda. Ali kliru se prvo mora objasniti da njegova uloga nije da narodom vlada, nego da mu služi, da ga prosvetljuje i duhovno usmerava. I to ne u pravcu u kom svaki klirik po svojoj pameti misli da treba, nego isključivo tamo gde mu to nalaže Isus. A to sigurno nije ni nacionalizam ni ksenofobija.
Naše su crkve duboko klerikalne. One daju prednost zakonu nad ljubavi, moći nad istinom, ideologiji nad verom, moralisanju nad iskrenošću, osudi nad milosti. One uopšte ne tragaju za istinom. One nisu communio viatorum (zajednica putnika ka Carstvu Nebeskom) . One se ponašaju kao da istinu već poseduju. Kao da je ona njihovo vlasništvo. I njome kao maljem udaraju sve koji žude da pronađu makar njene retke odbljeske u ovom surovom svetu, samo ako se usude da posumnjaju da istina ne stanuje isključivo u njihovoj instituciji. Oni su ubeđeni kako imaju monopol na istinu, monopol na Hrista. To da nam se istina u ovom svetu ne objavljuje u svojoj punoći, nego da je sagledavamo u najboljem slučaju samo delimično, samo kao u ogledalu, kao u nekim zagonetkama, to im je strano (jer oni je, zaboga, poseduju). To da je Isus možda prisutan u svima koji iskreno tragaju za istinom, dobrotom, lepotom ili ljubavlju, njima ne pada na pamet. Ranerovi „anonimni hrišćani“ za njih su zabluda preslobodnog uma.
Koliko sam samo puta čuo iz samog vrha crkve kako „crkvi ne trebaju slobodni intelektualci“. Pa se pitam: a kakvi joj trebaju? I kako uopšte mogu biti intelektualci ako nisu slobodni? Sve ovo pokazuje da u njihovim glavama vlada teška zbrka, iz koje pokušavaju da umaknu hvatajući se za lažnu sigurnost koju nalaze u propisima, ritualima, paragrafima, zapovestima i zabranama. U svemu osim u smirenju. U svemu osim u milosti. U svemu osim u ljubavi. U svemu osim u ljudskosti. Zaista, mnogo toga u crkvi treba da umre, da bi ono nepravedno umrlo moglo da vaskrsne.
Vi ste još prije nekoliko godina, kada je zbog javnoga govora „bez blagoslova“, što je eufemizam za dozvolu nadređenih, sankcioniran vaš kolega sveštenik i teolog Vukašin Milićević, izjavili kako je sloboda govora neupitna. Istaknuli ste i to da izgovorena riječ mora biti odgovorna, ali i zaključili da „niti je shvatljivo, niti prihvatljivo da netko mora tražiti dozovlu da uopšte (pro)govori“. Jeste li i vi zbog takvog prakticiranja slobode govore i izražavanja kritičkog mišljenja o pojavama i događanjima unutar Crkve doživljavali sankcije?
– Nikad ni od koga nisam tražio dozvolu da govorim. To bih smatrao krajnjim poniženjem i izrazom ropskog duha. Doduše, ne govorim i ne pišem baš često, pa je to možda razlog što nikada nisam sankcionisan. Mada je verovatniji razlog taj što je mastermind čitave operacije pomenutog nelegalnog izbacivanja najboljih nastavnika PBF rešio da ne preduzima korake u tom pravcu pošto sam ionako u to vreme bio blizu penzije, pa bih svakako uskoro otišao sa fakulteta. Ali je zato uspeo protivzakonito izbaciti na ulicu sve moje najbolje i najtalentovanije studente (tada docente) kojima bi mogao da se pohvali ama baš svaki univerzitet u svetu. O tome bi se moglo naširoko govoriti, ali to sada nije tema.
Vratimo se pitanju. Dozvolu da govori hrišćanin ne sme tražiti ni od koga, dakle, ne samo od svog episkopa, nego ni od vaseljenskog patrijarha ili rimskog pape. To je nešto što mu pripada samim tim što je ljudsko biće. Slovesno biće koje, kao što sama reč i kaže – slovi, tj. govori. Sloboda govora je neotuđivi deo ljudskog dostojanstva. A ako je pritom i sveštenik, onda je javna reč deo opisa njegovog poziva. Dakle, o tome da li će takav (smeti) govoriti ne sme biti nikakvih pregovora.
Sasvim je nešto drugo ako onaj koji govori pripada nekoj zajednici ili organizaciji, pa govori u njeno ime. Tada ona ima pravo da ga pozove na odgovornost. A on opet ima pravo da brani to što je rekao. Ali da od nje traži dozvolu (tzv. blagoslov) da uopšte o nečemu progovori, to je apsolutno ponižavajuće i neprihvatljivo. Nedostojno ljudskog bića. I o tome nema i ne sme biti nikakvih pregovora.
Vrlo je važno shvatiti (ali je nekima teško prihvatiti) da crkvi Hristovoj ne sme biti nikakvih naređenja. Kad nam već Bog ne naređuje, ne možemo naređenja prihvatati ni od ljudi. Bog nam ne zapoveda. On ne želi da nam oduzme slobodu koju nam je prilikom stvaranja darovao kao konstituent našeg bića, kao ono bez čega mi nismo ljudi. On ne kaže: ja sam svemoćan, a ti si nemoćan, ja sam sveznajuć, ti ne znaš ništa kako valja, ja sam večan, ti si efemeran, danas jesi, sutra nisi, zato slušaj šta ti govorim, jer ja naređujem a ti izvršavaš. Ne. To nije naš Bog. Naš Bog nas uverava, privoljava, prosvećuje da činimo i budemo ono kakvim nas je stvorio.
Primera radi on nam u jednoj od tzv. deset zapovesti ne kaže „Ne ubij“ (iako se to tako prevodi, što nas u stvari zavodi). Bogonadahnuti zapisivač u stvari ovde ne koristi imperativ, nego indikativ futura (i u hebrejskom, i u grčkom, i u latinskom). Dakle, Bog nam ne naređuje, nego nas takoreći podseća ko smo i na čiju smo sliku stvoreni. Dakle, on tu u stvari kaže: „Nećeš ubijati“, tj. takvim sam te stvorio da ti nećeš ubijati. Pritom, ovde se misli na namerno oduzimanje života da bi se stekao neki položaj ili neka materijalna dobit; u srpskohrvatskom je to „ubiti“, ali npr. u engleskom to ne bi bilo to kill nego to murder, jer može se ubiti i u samoodbrani ili potpuno slučajno i bez namere, npr. u saobraćajnoj nesreći. Što ne bi bilo ubistvo o kakvom se u ovoj „zapovesti“ govori. Dajući nam ovu „zapovest“ (u stvari „slovo“, „reč“, „saopštenje“ ili „objavu“, a ne zapovest) on nam ne želi zapovedati, nego saopštiti da nas nije zamislio da budemo takvi da nekome radimo o glavi, da prvo smišljamo kako ćemo nekome oduzeti život kako bismo od toga profitirali, a onda da to i sprovedemo u delo. Ne, govori Bog, vi tako nećete činiti, jer vas nisam stvorio za tako nešto, vi „nećete ubijati“. To nek čine oni koji su me se odrekli, ali dok god sam ja vaš Bog Otac, a vi moja ljubljena deca, vi ”nećete ubijati“. To je smisao ove „zapovesti“ koja to nije. A tako je i sa svim ostalim.
Po ugledu na Boga i crkvena bi jerarhija morala iznaći diskurs drukčiji od onoga koji sada važi u crkvi. U kojem ne bi smelo biti naredaba i zabrana. I da se vratim na vaše pitanje – to bi morao biti diskurs u kome ne bi smelo biti „delikta mišljenja“. Kad nas već Bog ne porobljava, pa neće valjda ni crkvena jerarhija.
Da bismo malo bolje razumeli preovladujući krut i arogantan stav crkvene jerarhije, moramo shvatiti da kao što postoji crkvena teologija, tako isto (nažalost) postoji i crkvena ideologija. Kao što primećuje Edvard Šilebeks, crkvena ideologija identifikuje Božiju stvarnost sa sopstvenom religijom. Ona prestaje da razlikuje Boga i religiju. Kroz crkvenu ideologiju crkva izjednačava sebe kao instituciju sa Bogom i zbog toga od vernika zahteva apsolutnu poslušnost. Ali ne sme je dobiti, inače je gotovo sa crkvom kakvu nam je ostavio Isus, a o kojoj upečatljivo svedoči apostol Pavle kada korintskim hrišćanima piše da „mi [apostoli] nismo gospodari vaše vere“ (2Kor 1, 24).
Nasuprot apostolu Pavlu i uopšte prvobitnoj hrišćanskoj crkvi, današnja institucionalna crkva, preko svoje ideologije, nastoji da zagospodari verom ljudi ubeđujući ih kako njeni zahtevi (neretko ne samo nerazumni, nego i suprotni jevanđelju) počivaju na direktnom kontaktu nje i Boga. No, iskustvo Carstva Božijeg je iskustvo slobode. To je život u jevanđelskoj slobodi dece Božije. Prema tome, ako se osećate neslobodno (ili još gore zastrašeno) onda je to siguran znak da ne živite u Hristovoj (nego ko zna u čijoj) crkvi.
