Medicina kao religija

Da je nauka postala religija našeg vremena u koju ljudi veruju da veruju već je neko vreme očigledno. Na modernom zapadu koegzisitirala su, a u određenoj meri i dalje postoje tri velika sistema verovanja: hrišćanstvo, kapitalizam i nauka. U istoriji modernosti, ove su se tri „religije“ često ukrštale, ulazeći s vremena na vreme u sukobe da bi se kasnije na drugi način mirile, sve dok progresivno nisu dostigle neku vrstu mirne, artikulisane, koegzistencije, ako ne čak i prave i istinske kolaboracije u ime zajedničkog interesa.

Ono što je novo jeste da se između nauke i druge dve religije raspalio, a da mi to nismo ni primetili, podzemni i neutoljiv sukob, čiji uspešni za nauku rezultati, svakodnevno, pred našim očima na nečuveni način određuju sve aspekte naše egzistencije. Ovaj se sukob ne tiče, kao je to bilo u prošlosti, teorije ili opštih principa, već da tako kažemo, kultne prakse. Zaista, i nauka, kao i svaka religija, poznaje različite forme i nivoe preko kojih organizuje i uređuje svoju strukturu: elaboraciji suptilne i rigorozne dogmatike ovde u praksi korenspondira izuzetno široka i široko rasprostranjena kultna sfera koja se poklapa sa onim što nazivamo tehnologijom.

Nije iznenađujuće da bi glavni akter ovog novog rata religija trebao biti onaj deo nauke u kojem je dogmatika manje rigorozna a pragmatični aspekt jači: medicina, čiji je neposredni objekt živo telo ljudskih bića. Pokušajmo da fiksiramo esencijalni karakter ove pobedničke vere sa kojom sve više moramo da svodimo račune.

1. Prva karakteristika je da medicini, poput kapitalizma, nije potrebna posebna dogmatika, već se ograničava na pozajmljivanje svojih temeljnih koncepata iz biologije. Međutim, za razliku od biologije, ona artikuliše ove koncepte u gnostičko-manihejskom smislu, što znači prema preteranoj dualističkoj opoziciji. Postoji zloćudni bog ili princip, naime bolest, čiji su specifični uzročnici bakterije i virusi, i blagotvorni bog ili princip, koji nije zdravlje, već oporavak, čiji kultni uzročnici su lekovi i terapija. Kao i u svakoj gnostičkoj veri, dva principa su jasno razdvojena, ali u praksi mogu kontaminirati jedan drugoga, i dobrotvorni princip, i lekar koji ga predstavlja može pogrešiti i nesvesno sarađivati sa svojim neprijateljem, a da to ni na koji način ne poništi realnost dualizma i neophodnost kulta kroz koji dobrotvorni princip vojuje svoju bitku. I važno je da su teolozi koji su postavili njegovu strategiju predstavnici nauke, virologije, koja nema svoje mesto, već se nalazi na granici između biologije i medicine.

2. Ako je ova kultna praksa, kao i svaka liturgija, do sada bila epizodična i vremenski ograničena, neočekivana pojava kojoj smo svedoci jeste da je postala trajna i sveprožimajuća. To više nije pitanje uzimanja lekova ili trpljenje poseta lekaru po potrebi ili hirurških intervencija: ceo život ljudi mora postati u svakom trenu mesto neprekinutog kultnog slavlja. Neprijatelj, virus, uvek je prisutan i protiv njega se mora boriti neprestano i bez ikakvog mogućeg primirja. Hrišćanska religija je takođe poznavala slične totalitarne tendencije, ali one su se ticale samo nekih pojedinaca – naročito monaha – koji su celokupno svoje postojanje odlučili da stave pod amblem „molite se neprestano“. Medicina kao religija preuzima ovaj pavlovski propis i istovremeno ga preokreće: dok su se monasi okupljali u manastirima kako bi se neprestano molili, kult se mora praktikovati sa još većom pažnjom, ali uz razdvojenost i na daljinu.

3. Kultna praksa više nije slobodna i dobrovoljna, podložna sankcijama isključivo duhovnog reda, već mora biti smatrana normativno obaveznom. Dogovor između religije i profane moći sigurno nije nova stvar; Međutim, ono što je potpuno novo jeste da se to više ne tiče ispovedanja dogmi, kako se nekad događalo zbog jeresi, već se tiče isključivo proslave kulta. Profana moć mora paziti na to da se liturgija medicinske religije, koja se do danas poklopila sa čitavim životom, tačku po tačku sprovodi u delo. Da se ​​ovde bavimo kultnom praksom a ne racionalnim naučnim zahtevima jasno je na prvi pogled. Do sada su najčešći uzrok smrti u našoj zemlji kardiovaskularne bolesti i dobro je poznato da bi se one mogle umanjiti ako upražnjavamo zdraviji oblik života i ako sledimo određeni režim ishrane. Ali nijednom lekaru nije padalo na pamet da bi ovaj oblik života i ishrane, koji se preporučuje pacijentu, trebao postati predmet pravne norme koja bi ex lege odredila šta treba jesti i kako treba da živimo, transformišući ceo naš život u zdravstvenu obavezu. A upravo je to danas učinjeno i ljudi su to, bar za sada, prihvatili, kao očiglednost, odričući se vlastite slobode kretanja, rada, prijateljstva, ljubavi, društvenih odnosa, svojih verskih i političkih uverenja.

Ovde vidimo koliko su dve druge religije Zapada, Hristova religija i religija novca, ustupile primat, očigledno bez borbe, medicini i nauci. Crkva se odrekla svojih principa prosto i jednostavno, zaboravljajući, na primer, kako je svetac, čije je ime sadašnji papa uzeo, grlio gubavce, kako se jedno od dela milosrđa sastojalo u obilasku bolesnih, kako se Svete Tajne mogu obavljati samo lično. Kapitalizam je sa svoje strane, iako uz izvesni protest, prihvatio gubitak produktivnosti kakav se nikada ranije nije usudio da razmotri, nadajući se, verovatno, da će kasnije naći dogovor sa novom religijom, koja se u ovom trenutku čini raspoloživom za nagodbu.

4. Medicinska religija je bezrezervno preuzela od hrišćanstva onu eshatološku hitnost koju je ovo dopustilo da ispadne sa njegovog puta. Već je kapitalizam u sekularizaciji teološke paradigme spasenja eliminisao ideju kraja dana, zamenivši je za trajno krizno stanje, bez ikakvog iskupljenja ili kraja. Krisis je izvorno medicinski koncept, koji je u Hipokratovom korpusu označavao trenutak kada je lekar odlučivao da li će pacijent moći preživeti bolest. Teolozi su termin preuzeli da označe Sud koji se dešava poslednjeg dana. Ako posmatramo vanredno stanje u kojem živimo, rekli bismo da medicinska religija spaja neprestanu krizu kapitalizma sa hrišćanskom idejom kraja vremena, idejom o eshatonu u kome je konačna odluka uvek na putu a kraj je u isti mah i ubrzan i rastegnut, u neprekidnom pokušaju da se njime upravlja, ali bez da se ikada jednom i zauvek reši. To je religija sveta koji oseća da je tu kraj, a ipak nije u stanju da, poput Hipokratovog lekara, odluči da li će preživeti ili će umreti.

5. Slično kapitalizmu i za razliku od hrišćanstva, medicinska religija ne nudi mogućnost spasenja i iskupljenja. Suprotno tome, oporavak koji traži može biti samo privremen, jer zli Bog, virus, ne može biti eliminisan jednom zauvek, već neprestano mutira i pretpostavlja sve novije, verovatno i opasnije oblike. Epidemija je, kao što etimologija termina sugeriše (demos je na grčkom narod kao političko telo, a polemos epidemije je, po Homeru, naziv za građanski rat) iznad svega politički koncept, koji se priprema da postane novi teren svetske politike – ili nepolitike. Moguće je, međutim, da će epidemija koju živimo predstavljati aktualizaciju globalnog građanskog rata koji je, po mišljenju najpažljivijih političkih teoretičara, zauzeo mesto tradicionalnih svetskih ratova. Sve nacije i svi narodi sada su u neprestanom ratu sa sobom, jer nevidljivi i neuhvatljivi neprijatelj sa kojim se bore nalazi se u nama.

Kao što se mnogo puta tokom istorije događalo, filozofi moraju ponovo da stupe u sukob s religijom, koja više nije hrišćanstvo, već nauka ili onaj njen deo koji je poprimio oblik religije. Ne znam hoće li se vratiti lomače i knjige se staviti na spisak za uništenje, ali očigledno će misao onih koji nastavljaju da traže istinu i odbacuju dominantnu laž biti, kao što se to već dešava pred našim očima, isključena i optužena za širenje lažnih vesti (vesti, a ne ideja, jer su vesti važnije od stvarnosti). Kao i u svim trenucima hitnosti, stvarnim ili simuliranim, ponovo vidimo neuke filozofe i klevetnike gde traže profit od katastrofa koje su sami izazvali. Sve se to već dogodilo i nastaviće da se dešava, ali oni koji svedoče istinu neće prestati da to čine, jer niko ne može da svedoči za svedoka.

 

Izvor: Giorgio Agamben, Medicine as Religion, An und für sich, May 2, 2020.
Prevod: Aleksandar Subotić