Barselona
Za društvo robnih proizvođača – kako tvrdi Karl Marks u Kapitalu – najpriličniji je oblik religije hrišćanstvo sa svojim kultom apstraktnog čoveka, osobito u svom buržoaskom razvitku, u protestantizmu, deizmu, itd. (Kapital, odeljak Roba i Novac)
Razlog iz kog je robnim proizvođačima hrišćanstvo potaman jeste pre svega ontološko-epistemološke prirode, naime kako naglašava Marks, ono što u hrišćanstvu odgovara robnoj proizvodnji jeste primarno hrišćanski kult apstraktong čoveka, a dalji razvoj hrišćanske radne etike u protenstantizmu (toliko naglašavan nakon Vebera). Ili epistemička indiferentost u deizmu samo su su srećne nuspojave, sekundarni benefiti koje kapitalizmu pruža hrišćanstvu imanentna apstrakcija čoveka.
Sveta tajna tržišta
Živog čoveka i sva živa bića, njihova tela i duše sa svim moćima željama i aktivnostima, kao i predmete, i čitavu raznoliku prirodu, kapitalistička mašina uvek neprestano pretvara u jednu apstrakciju izraženu u novcu.
U krajnjem računu, svi kvaliteti bića čija vrednost sada postaje jedino numerička (što je nakon ukidanja zlatne materijalne podloge novca 15. avgusta 1971 očigledno), bivaju poništeni, a sve je svedeno na stalno promenljivi broj koji tržište bićima lepi poput logorske oznake a koji se zove cena. U kapitalzmu tržište je otkrivenje skrivenih tajni – a jedina tajna bilo čega je njegova vrednost.
Sve, pošto apriori nastaje radi tržišta, još pre nego što nastane ima svoju nepoznatu cenu koju, aposteriori, otkriva tržište.
Zato i Marksov „apstraktni“ čovek hrišćanstva, pre uspostave kapitalizma, nije bio vredan jer za njega nije bilo adekvatnog tržišta, te tako: „Uzeše 30 srebrenika cenu cenjenoga koga su cenili“ (Mt 27, 9; Zah 11, 12–13), ali u kapitalzmu, u „društvu robnih proizvođača“ gde se od hrama ljudskog tela (Jn 2, 21) čini „dom trgovine“ (Jn 2, 16), cena mu je jako skočila, pa su i trgovci ovom robom sa brendiranim imenom Isus Hristos prilično doborostojeći (čemu, po Marksu „etika i religija političke ekonomije nemaju šta da prebace“).
Bescen
Ovo, pak, ne znači da je i sam „apstraktni“ čovek, premda mu je cena visoka (1Kor 7, 23), vredna roba, jer u kapitalizmu biti osoba visoke vrednosti, jeste vrlo nesrećna okolnost koja čoveku udara „pečat neposrednog sredstva za stvaranje viška vrednosti – pa – biti produktivni radnik zbog toga nije nikakva sreća već nesreća“ (Kapital 1. tom, Apsolutni i relativni višak vrednosti).
Prema tome, Marksov „apstraktni čovek“ i dalje ostaje Isaijin „Sluga“ (Ebed Jahve) koji: „Prezren beše, odbačen od ljudi, čovek vičan patnji i bolu, kao neko od kog lice svoje svaki zaklanja, prezren, da ga ni za što ne uzesmo“ (Is 53, 3). Mesija možda, ali sigurno ne pompezni mesija populističke nade, već Stradalni Rob Isaijine škole i Sin Čovečji danilovske apokaliptike (kako je, uostalom, jevanđeoski Hristos uvek sebe i nazivao), što znači: ispod svake cene obezvređeni čovek kao takav, a paradoksalno, sam tim i Bog, koji na kraju krajeva dolazi da proceni sve.
Tehnički termin za ovo dolazeće biće u judejskoj apokaliptici je prosto Čovek – pa je zgodno prisetiti se pesme Džonija Keša: „When the Man Comes Around“.
„Evo čoveka“ (Jn 19, 5)! Uzviknuo je rimski prokurator judeje, pokazući besnoj masi izbičevanog mesiju u purpurnoj haljini sa vencem od trnja na glavi.“
Ja sam crv a ne čovek!“, kao odgovor ođekuju reči mesijanskog samo-obezvređenja, iz psalma čije prve stihove „Bože moj Bože moj zašto si me ostavio“ (Mk 15, 34; Mt 27, 46) jevanđeoski Hristos izgovara na krstu.
Dakle, istinski je Mesija čovek bez cene (preskup ili prejeftin), pred carem i pred Bogom, kojim se procenjuje sve. A ove mesijanske crte potsećaju na atribute novca.
Hristos je Čovek posrednik (1 Tim 2, 5) i novac posreduje.
Obe supstance, da bi bile posrednice u sveukupnim društvenim odnosima, najpre moraju biti prognane iz njih: Hristos je izdvojen iz polisa (Jev 13, 12–13) i novac je isključen iz relativne robne razmene.
Znamo da u Kapitalu Marks tvrdi kako odnosi između ljudi nisu direktni i lični nego „fetišistički“ što znači da se pokazuju kao „predmetni odnosi među osobama i društveni odnosi među stvarima“ (Karl Marks Kapital 1. tom, Roba i novac).
Još u preliminarnim beleškama pre pisanja Kapitala Marks je već izneo da apstrakcija koja u kapitalizmu odgovara mestu kakvo Hristos zauzima u hrišćanstvu, uopšte nije čovek nego predmet tj. roba, u krajnjoj analizi, novac. Zato i apstraktni čovek kapitala, dakle radnik, proleter, više nije čovek nego roba, radna snaga za koju postoji tržište – tržište rada. Ova postvarena kao crv malovredna roba, međutim, ima specifično svojstvo da neprestano prevazilazi sebe uvek donoseći beskonačno više vrednosti za kapital nego što sama vredi – jer ukoliko više oplođuje kapital, utoliko je njena vrednost manja.
Monetarna sabornost
Kapitalizam kao robna proizvodnja je nuklearna eksplozija koja svaki atom svake, do kapitalizma nedeljive stvari (jer grčko „ἄτομος“ označava nedeljivost) koja je služila različitim potrebama ljudi, cepa na stvar korisnu za ljudske potrebe i stvar od vrednosti u razmeni na tržištu radi akumulacije kapitala – bez obzira na ljudske potrebe. U svemu tome apsolutnu prednost nad uoptrebnom vrednošću stvari, ima ova druga, razmenska vrednost koja donosi profit.
Međutim, po Marksu, kao što ne mogu svi katolici biti pape ne mogu ni sve robe služiti kao ekvivalent jedna drugoj u neposrednoj razmeni. Odnos je uvek asimetričan, a relativna vrednost jedne robe nužno se izražava u telu druge robe koja je njen ekvivalent. Univerzalni ekvivalent svih roba logički se razvija kao jedna posebna roba (npr zlato koje je novčani embrion), da bi se na kraju svih apstrahovanja, koja Marks izvodi, javio novac u koji se utapaju sve druge robe i čije isključeno i otuđeno telo (metal, papir, znak), u kapitalističkom društvu, jeste mesto otuđenja svega što postoji.
Zato Marks u Ekonomskim i filozofskim rukopisima Hrista poredi upravo s novcem:
„Hristos izvorno predstavlja. 1) čoveka pred Bogom; 2) Boga za čoveka; 3) čoveka za čoveka.
Slično tome, novac, u skladu sa idejom novca, izvorno predstavlja: 1) privatno vlasništvo za privatno vlasništvo; 2) društvo za privatno vlasništvo; 3) privatno vlasništvo za društvo.
Ali Hristos je otuđeni Bog i otuđeni čovek. Bog ima vrednost jedino ukoliko predstavlja Hrista, i čovek ima vrednost jedino ukoliko predstavlja Hrista. Isto je i sa novcem“ (Karl Marks, Ekonomski I filozofski manuskripti 1844).
Hristos, dakle, u Marksovoj formuli: 1) Zastupa čoveka pred svemogućim Bogom, 2) predstavlja božanski autoritet za ljude, i 3) jeste paradigma čoveka.
Slično tome, i 1.) novac zastupa čoveka (koji je kao radna snaga „kapital“ i tuđe privatno vlasništvo) pred svemoćnim kapitalom, 2.) izražava autoritet tržišta koje određuje sudbinu pojedinačnih kapitala i diktira ponašanje kapitalista, radnika i čitavog društva, i 3.) pokazuje svačiju „ontološku“ vrednost kroz cenu svega na tržištu, tj. određuje šta je šta i ko je šta -jer neprocenjivo „ko“ se u procesu komodifikacije postvaruje u robni oblik „šta“.
Ali u Marksovoj analogiji Hristos je dvostruko otuđen i kao Bog i kao čovek.
Kao „Deus absconditus“ (skriveni Bog) on je bezvredan i ima vrednost jedino u otkrovenju, dok čovek predstavlja vrednost jedino kao skriven u telu otuđenog čoveka Hrista koji vredi samo ukoliko je istovremeno Bog.
Čini se da u hrišćanstvu ništa nema značaj po sebi već jedino „Hrista radi“, što izgleda podjednako Izvesno kao i da je u kapitalizmu sve: novca radi.
„Milostinja“ je eklektički etos ujedinjenja obe ove apstrakcije: Koliko puta vidimo kako bogataši i moćnici sveta dopuštaju da sa njihovih luksuznih trpeza, prezrenoj sirotinji, padaju mrvice kao milostinja, čisto „Hrista radi“, ili da su siromašni među hrišćanima neprimetni za imućne „vernike“ koji prilažu izdašne donacije današnjim crkvama kakve su „dijalektička sinteza“ Hristove antiteze da je nemoguće služiti Bogu i mamonu?
U takvim prilikama, reči apostola Pavla da su se hrišćani obukli u novog čoveka gde „nema Jelina ni Judejca, obrezanja ni neobrezanja, varvarina ni Skita, roba ni slobodnjaka, nego je sve i u svemu Hristos“, zaista postaju uporedive sa kapitalističkom formulom N-R-N (Novac-Roba-Novac) a koja sa se sa ubrzanom finasijalizacijom sve više sažima na prosto N-N (tj. Novac-Novac), pa je je sve u svemu novac.
Međutim, novac kao apstrakcija vrednosti, mora se u svakom slučaju identifikovati sa robom, i to posebnom robom: radnom snagom. Kapitalistička proizvodnja nije partenogeneza i formula N-N je samo privid samodovoljnosti novca u čijoj senci je skriven rad. Istinska formula kapitalističke proizvodenje viška vrednosti je: novac – radna snaga – novac, N-R-N. Ono što uvek stoji između početne svote i viška na kraju ciklusa jeste apstraktni rad apstraktnog radnika – to je čudotvorna sila koja umnožava kapital. Čudotvorac nije genijalni menadžer nego „proleter“ jer izvan radne snage nema viška vrednosti. Izvan „proletera“ nema kapitala, a samim tim ni oslobođenja od jarma kapitala, baš kao što izvan Hrista nema spasenja (Dap 4, 11).
