Demokratija je društveno uređenje u kom vlast potiče od naroda, narod je izvršava, i služi njegovim interesima.[1] Bila bi to jedna opštija, udžbenička, definicija demokratije, inspirisana rečima koje je 1863. godine izgovorio Abraham Linkoln u Getisburgu: „government of the people, by the people, for the people“. Međutim, u stvarnosti se mnogo toga podvodi pod ovaj pojam, upravo zato što se demokratija ostvaruje na najraznovrsnije načine, te tako njegov sadržaj zapravo zavisi od interpretacije demokratskog ideala u konkretnom društvu.
Ali ma kako da je u praktičnoj primeni izvitoperen, čini se da pojam demokratije nikako ne gubi pozitivnu konotaciju. Kao što Čerčil reče: „Niko se ne pretvara da je demokratija savršena (…) Zaista, demokratija je najgori oblik uređenja države ako izuzmemo sve ostale.“ Puna je nedostataka, ali je najbolja opcija koju imamo. Stoga većina modernih društava i insitutucija teži da se okiti epitetom „demokratski“ i time sebi obezbedi neosporivi kredibilitet.
„Da bismo neki režim smatrali demokratskim, u njemu moraju biti zaštićena prava individua i manjina – drugim rečima, mora biti garantovana sloboda njegovih građana.“[2] Nažalost, demokratija, čiju okosnicu predstavlja poštovanje ljudskih prava i sloboda, retko kad je apsolutno ostvarivana. Čak ni u drevnoj Atini koja je iznedrila, demokratija se nije ticala svih ljudi, nego samo ograničenog sloja društva. O svemu su odlučivali nosioci građanskih prava – slobodni punoletni muškarci Atinjani, od oca i majke Atinjana, dok hiljade žena, dece, doseljenika i robova nisu učestvovali u političkom životu grada.[3] U direktnoj, antičkoj demokratiji, za razliku od moderne posredničke, nije bilo ni političkih partija za koje bi ljudi glasali na izborima, već bi se građani sami okupljali, glasali o nekoj izmeni i potom vraćali svakodnevnim obavezama.
Čini se da je jedini izuzetak predstavljalo antičko pozorište, institucija koja je u početku imala religijski, ali je vremenom stekla i snažan društveni karakter.[4] Naime, Aristotel je pisao da nam se u pozorištu stvari predočavaju delanjem, a ne pripovedanjem. Sartrovskim jezikom rečeno ono što pozorište može, a ostale umetničke forme ne mogu, ili bar ne u toj meri, jeste da angažuje.
O Dionisijevim svetkovinama u Atini, predstave su mogli da prate svi. Istini za volju, robovi su dolazili u pratnji gospodara, žene nisu išle sa muževima nego su sedele u poslednjim redovima, ali ipak nikom nije bio ograničen pristup ovoj psihagogiji.[5] A antičko pozorište je to zaista i bilo, vođenje, negovanje i oplemenjivanje ljudskih duša (od gr. ψυχή-duša i αγωγία-vođenje), a ne puka razonoda, kako se danas ta reč upotrebljava. Kroz pozorište su gledaoci uvođeni u neku „drugačiju stvarnost“, različitu od svakodnevnog života, koja ih je trajno preobražavala. Tragediju su smatrali povodom za duboka preisitivanja i doživljaje, a Aristotel takva osećanja koje tragedija izbacuje iz dubina naših podsvesti naziva katarzom. Jedini dakle prostor i vreme gde se demokratija zaista ostvarivala u praksi bilo je pozorište, u kom su svi, bez razlike, makar na kratko bili slobodni i imali jednak pristup uzdizanju uma i duše. Taj stepen istinske demokratije se retko ostvarivao u ljudskom društvu. Usudićemo se da kažemo da se u najpotpunijem obliku ponovio samo u hrišćanskom bogosluženju, ili čak da je bilo njegova praslika.
U crkvi, na bogosluženju, sav sabrani narod, bez obzira na uzrast, pol, društveni položaj, imovinsko stanje, rasnu ili nacionalnu pripadnost, i na bilo koju razliku koja može postojati među ljudima, jednim srcem uzvodi svoje duše ka Bogu. U bogosluženju par excellence – Svetoj evharistiji, sjedinjuje se u jedno Telo Njegovo i u celosti ulazi u „drugačiju stvarnost“, istinitu i autentičnu. Svaka razlika prestaje da bude uzrok podele i preobražava se u lepotu bogatstva tvorevine. Svako ima isto pravo na molitvu, dok ga ljubav ograničava u ugrožavanju drugoga i njegovog prava.
Svakako da se ovaj idealni poredak među ljudima ne može ostvariti u okvirima istorije. On postoji kao blesak, kao što je istinska demokratija u Atini postojala samo u pozorištu. Javlja se u onim trenucima kada eshaton izađe u susret istoriji, da bi nam pokazao šta nas očekuje i za šta treba da se pripremamo. A tu pripremu vršimo sada i ovde, pokušavajući da ostvarimo eshatološku zadatost u najvećoj mogućoj meri, kako u Crkvi kao istorijskoj instituciji u koju su hrišćani organizovani, tako i šire u društvu.
Demokratija je, kao uređenje koje se zasniva na poštovanju prava i sloboda svakog građanina u meri u kojoj njihovo ostvarivanje ne ugrožava prava i slobode drugoga, zaista pozitivni ideal kome treba da teži svako društvo. Nije dostojno čoveka i njegove veličine nijedno društvo koje gazi ili zanemaruje njegovu slobodu. A hrišćani su, kao oni koji žive tu slobodu u crkvenom bogosluženju, toga možda najsvesniji.[6] „Logika evharistijske teologije zahteva postojanje demokratske države“, jer su hrišćani, sjedinjeni u različitosti, pozvani da preobraze svet, a toj misiji je najkomplementarnije društvo zasnovano na demokratskim vrednostima i principima.[7]
U poslednje vreme smo svedoci prizora koji se retko sreće. Građani Crne Gore se neumorno, već više od dva meseca, okupljaju u litije, tražeći od države da poštuje demokratska načela i da uvažava volju naroda. Okupljaju se pod vedrim nebom gde im ulica daje uslove privremenog ukidanja svih hijerarhijskih razlika i barijera među ljudima. Slobodan familijarno-ulični kontakt među ljudima ne zna ni za kakvu distancu među njima.[8] Međutim, nisu okupljeni kao slučajna, amorfna masa, nego kao litija, koja osvešćuje njihov hod. Litija, koja potiče iz starogrčkih bogoslužbenih procesija, dobila je svoj hrišćanski smisao kada su krajem 4. veka mošti svetitelja u sabornom hodu prenete iz Svete Sofije Carigradske u 13 kilometara udaljenu crkvu apostola Tome. Društveni karakter joj je dao sveti Jovan Zlatousti pozivajući verni narod da se okuplja na javnim mestima da bi pevajući psalme nadglasali arijance.[9]
Ni današnje „lice sa ulice“ nije pojedinac u reci slučajno sabranih ljudi. Ono je svesna ličnost koja se u bogoslužbenom hodu kreće ka boljem društvu, dok je ulica, nalik na prostor grčkog teatra, organizovana kao prostor zajedništva. Sjedinjeni u činu tragedije, antički gledaoci, kao i glumci, gube svakodnevnu svest o sebi i uviđajući grehe likova na način na koji nikada nisu u stanju da sagledaju svoje, dolaze do pročišćenja.[10] Litijska šetnja kao katarzični korak napred i još dublje, u sebe, otvara upravo takav pokret, pokret oslobađanja od konvecionalnih normi. Aktuelnost litijskih šetnji stoga nije lokalnog karaktera. Iako su čvrsto ukorenjene u naš životni prostor, one su van našeg vremena. Te litije su po svom duhu duboko univerzalne, sposobne da komuniciraju i sa onima izvan prigodnog kruga u kome su nastale. Nisu te litije pokušaj klerikalizacije društva i njegovog povratka u „mračni Srednji vek“. One su hor iz antičke drame koji izražava volju naroda. Polaze iz jedinog prostora istinske slobode – iz crkvenog bogosluženja, i kreću se ka društvu u nastojanju da ga oplemene. One se ne mogu okarakterisati kao izraz velikosrpske nacionalističke propagande samo zato što taj prostor slobode institucionalno pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ne mogu služiti ni utvrđenju crnogorske nacije, jer njihov izvor nije u prošlosti, nego u budućnosti. Njeni učesnici – narod Crne Gore, se hamletovski nalazi između dva sveta. Jedan je ovozemaljski svet u kome je sve neizvesno, neodređeno i nesigurno, u kome ubice imaju osmeh na licu. Drugi je svet iz koga dolazi Duh, u koji je Hamletu bilo dato da baci jedan pogled, i u kome je sve izvesno, sigurno, određeno i definisano.[11] Baš zato što su bogoslužbeni pokret, ukorenjen „u svetu Duha“, u eshatonu, litije ne gube na svojoj snazi. Ukoliko svoje težište premeste u bilo šta istorijsko, prestaće kao što sve u istoriji prolazi, ne postigavši nikakav preobražaj i ne ostavivši suštinskog traga.
U svojoj knjizi Uzbudljivo pozorište Vladimir Jevtović piše da nebo iznad Epidaurusa tokom predstave postaje sastavni deo arhitekture samog teatra. Nebo kao snažno ogledalo pojačava značenja i utiske tokom predstave. Nad svim kraljevima i bogovima iz tragedija je nebo kao vrhunski vladar kome su svi podređeni. Poneki povetarac doživljava se kao odgovor neba na zbivanja na tlu. Taj vetar u Epidaurusu, sličan zvuku žice iz Čehovljevog Višnjika, deluje kao „znak niotkuda“ koji naglo širi prostor u kome se radnja predstave događa i daje druge dimenzije radnji i likovima. Taj efekat takođe pomaže „prosvetljavanju“, shvatanju smisla.
Grčko pozorište je računalo sa prirodom, sa
narodom. Ono je na vrlo uspešan način odgovaralo na potrebu ljudi da reše bitna
egzistencijalna pitanja, da se iskupe svi na jednom mestu i da, pod jednakim
uslovima za sve, podele iskustvo koje je delovalo katarzično i ujednačavajuće.
Svest o svom Polisu, o domaćem ognjištu, o vladajućim etičkim vrednostima,
činila je suštinu kolektivnog bića.[12] Možda je ovo u Crnoj Gori samo generalna proba pred sudbonosni
korak koji će nas odvesti dalje u iniciranju promena, u prostor slobode koja je blesak večnosti u prolaznom
svetu.
[1] S. D. Tansey, Politics: The Basics, London – New York: Routledge, 1995, 176.
[2] M. F. Plattner, „Populisam, Pluralism and Liberal Democracy“, Journal of Democracy 21/1 (2010), 81–92:81.
[3] J. Thorley, Athenian Democracy, Lancaster Pamphlets in Ancient History, Routledge 2005, 59.
[4] J.-Ch. Moretti, Théâtre et société dans la Grèce antique : une archéologie des pratiques théâtrales, Paris: Librairie générale française, 22011.
[5] S. Dawson, „The Theatrical Audience in Fifth-Century Athens: Numbers and Status“, Prudentia 29/1 (1997), 1–14; Ν. Χουρμουζιάδης, „Το κοινό στην κλασική Αθήνα. Συμμετοχή, σύνθεση και συμπεριφορά των θεατών στο αρχαίο θέατρο», Η Καθημερινή, 1999, 1–32.
[6] P. L. Berger, „Christianity and Democracy: The Global Picture“, Journal of Democracy 15/ 2 (2004), 76–80.
[7] A. Papanikolau, „Vizantija, pravoslavlje i demokratija“, Bogoslovlje LXIII/2 (2009), 115–137: 132; J. Maritain, Christianisme et Démocratie, New York: Éditions de la Maison française, 1942.
[8] M. Bahtin, Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse, prev. N. Šop i T. Vučković, Beograd: Nolit, 1978.
[9] Θ. Κουμαριανός, „Βασικοί σταθμοί στην διαμόρφωση της Λειτουργικής Τάξεως (Τυπικού) της Ορθοδόξου Εκκλησίας“, Β´ Πανελλήνιο Λειτουργικό Συμπόσιο Στελεχών Ιερών Mητροπόλεων, Bόλος, Οκτώβριος 2000, „“Λατρεύσωμεν εὐαρέστως τῷ Θεῷ“, Το αίτημα της λειτουργικής ανανεώσεως στην Ορθόδοξη Εκκλησία“, Αποστολική Διακονία της Εκκλησίας της Ελλάδος, Αθήναι 2003, 85–122:104.
[10] A. Uzelac, Digitalno pozorište, predstava Bit. Simbioza virtuelnog i stvarnog sveta u pozorišnoj umetnosti, doktorski projekat, Beograd 2015, 7.
[11] J. Hristić, Studije o drami, Beograd: Narodna knjiga, 1986.
[12] V. Jevtović, Uzbudljivo pozorište, Beograd : GEA, 1997.
