Будући да сам обећао да ћу одговорити на онај одговор „који је теолошки промишљен, поткрепљен аргументима из Светога Писма и других релевантних извора и, пре свега, логички утемељен“ и будући да је текст др Зорана Ђуровића (ЗЂ) барем покушај да испуни неке од ових критеријума (на жалост, по мом мишљењу, неуспешан) испунићу своје обећање и реплицирати на изнесене тврдње.[1] Пре него што то учиним дозволите ми да се осврнем на тон и начин којим господин Ђуровић пише, али и генерално на тон који се очигледно усталио у српском теолошком дискурсу. Код нас је постало нормално да се пише емотивно, острашћено и пристрасно, притом често нападајући не само оно што је написано (што је у реду уколико се користе аргументи), већ и личност онога ко пише (ad hominem). Притом се наше апологете (јер они увек нешто или некога бране) не устежу ни од директних увреда, манипулација или чак и претњи (у овом случају „вишим инстанцама“).
Тако се о мени протеклих дана (а посебно у тексту ЗЂ-а) писало да сам безбожни и богоборни научник, који сматра да је изнад васионих сабора (писац је ваљда хтео рећи „васељенских“?), да сам проблематичан, „просвећен“ научник, без савести, набусит, рационалиста и шарлатан. Да сам човек који негира ваљаност причешћа, који није „стекао употребу разума“, који пласира јефтине бљувотине, који пише у секташком духу, који представља ране западне оце као помало ретардиране (ваљда је у реду тако представљати касне западне оце), а и све оце генерално будалама, ко са безбедне дистанце штити неисповеднике који су у мишијим рупама, и на крају моји наводни схоластички ставови ће одвести до тога да спаљујемо људе на ломачи. Занимљиво је и то да сам два пута назван дрским, што они који ме познају свакако не би потврдили (но, не вреди се правдати). Разлог зашто ме они виде дрским вероватно је то што су сами сервилни и уплашени да кажу своје мишљење (а често и да мисле), па из те перспективе, кад се неко осмели да каже цару да је го, они то виде као дрскост.
Штавише, и сајтови који имају релативно висок ниво културе говора, попут Теологија.нет, нису имуни на ову болест.[2] Наравно, разумем потребу за разменом мишљења, али би ипак требало пазити да се у одговорима не ради о неразумевању, манипулацијама или чак директним клеветама онога што је у оригиналном тексту написано. Дакле, морамо да бранимо слободу изражавања, али притом треба обратити пажњу и на културу дискурса, тј. начин на који изражавамо то слободно мишљење.
И у изнад поменутом тексту ЗЂ-а су написане ноторне лажи и свесне манипулације које бих овде желео да раскринкам, тачку по тачку:
Манипулација: Његов докторат није публикован, мада је 2014 помпезно најављено да ће га Брил штампати 2015, а данас смо 2020, тако да је ВЛ докторант по правилима која важе где сам ја докторирао.
Одговор: Иако сматрам да је смешно да морам овде да се оправдавам, морам рећи да мој докторат јесте публикован, тј. публикован је први том (од укупно три). И не само што је публикован него је објављен од једног од најеминентнијих немачких издавача (Aschedorff). Рад је доступан у библиотеци Православног богословског факултета у Београду, а ако не читате немачки, можете прочитати рецензију првог тома у Theological Studies (80, 2), опет у једном од најеминентнијих теолошких часописа који се баве рецензијама (кажем „најеминентнијих“ не да бих се гордио, како ми то неки пребацују, већ да бих илустровао колика је лаж ЗЂ-а). Други том доктората се тренутно налази у штампи, а трећи ће бити објављен 2021. Три тома ће укупно имати око 1100 страница, што је уједно и разлог зашто Брил није објавио докторат, како је то првобитно најављено. Они су ми понудили да скратим рад на око 300 страница што ја нисам хтео (и по немачким правилима нисам смео) прихватити.
Што се тиче дела реченице „тако да је ВЛ докторант по правилима која важе где сам ја докторирао“, питам се какве везе имају правила где је ЗЂ докторирао (Италија), са правилима која важе тамо где је Владимир Латиновић докторирао (Немачка)? Овде се већ види погрешан аналитички метод ЗЂ-а који се пројављује и у целом његовом тексту. Замислите да ја кажем: Будући да његов докторат није објављен (што је истина) већ је одштампан од факултета на коме је докторирао само извод из њега од неких 160 страница (Excerpta), ЗЂ по правилима која важе тамо где сам ја докторирао није доктор. Читав овај покушај дискредитовања моје личности и мог академског кредибилитета је, осим тога што је бесмислен, и потпуно непотребан (ја сам досад објавио седам књига, и бројне чланке у еминентним теолошким часописима, организовао преко двадесет великих научних конференција итд) и да није било тог напада никад не бих овде причао о себи и свом раду. Дакле, ово није израз гордости (немам за шта да будем горд, јер сам ја просечан научник по критеријумима који важе на Западу), већ ово пишем зато што је нападнут мој интегритет као научника и као човека. Себе не сматрам чак ни најпаметнијим нити најбољим српским теологом (далеко од тога), али за разлику од неких вредно радим, читам, пишем и трудим се да се колико могу и даље усавршавам.
Манипулација: Др Владимир Латиновић, удостојивши српску теолошку сцену…
Одговор: Надовезујем се на ову кратку реченицу из разлога што је ово реакција на моју реченицу: „Ретко се мешам у српску теолошку сцену, из разлога које овде не бих желео да образлажем. До сада нисам никада ништа написао или објавио на српском језику, осим једног скромног превода док сам још био студент на Богословском факултету.“ Изгледа да је ово засметало не само ЗЂ-у, већ и Слободану Лукићу и Стефану Милошевском, чији текст потпуно искривљује све што сам написао (питам се да ли је господин Милошевски уопште детаљно прочитао и разумео мој текст или је у налету емоција потпуно промашио поенту). Желим, дакле, кад већ морам, да објасним разлог зашто сам написао ту реченицу и зашто се ретко мешам, а то је пре свега што сматрам да људи који не живе у Србији (који су је „напустили“) немају морално право да објављују своје текстове у и о Србији јер не деле живот (и муку) са тим људима. Лако је из Немачке (или Италије!) паметовати и објашњавати људима како треба да живе и мисле. Ја сам у земљи у којој живим и више него активан у православним круговима. Дакле, нисам покушао да са висине кажем како удостојавам бедну српску теолошку сцену мога текста, већ сам покушао објаснити зашто се уопште усуђујем писати, кад то већ нисам радио раније.
Манипулација: Нека ми допусти Латиновић, али ја му у савест ни најмање не верујем, јер му је отрована молбом пријатеља.
Одговор: Овај део се односи на моју изјаву: „Али овога пута, на молбу пријатеља и под теретом савести, желео бих да напишем нешто у вези са схватањем причешћа, тј. његовог дејства на оне које га примају.“ И на ово се, такође, негативно осврнуо и господин Милошевски. Али и овај део треба посматрати у контексту онога што сам споменуо у претходном одговору: Ја сам текст написао на молбу пријатеља (множина, не једнина) и ради тога што сам сматрао да због опасности конкретне ситуације везане за вирус корона морам прећи преко свог принципа немешања у српску теолошку сцену. Моје мешање је мени само нашкодило, али не жалим што сам то учинио, јер неке жртве и циљеви су вредни страдања (Јован 15, 13). Што се тиче дела реченице са „отрована“ зашто би то што је нешто написано на моблу пријатеља аутоматски значило да је нешто отровано? Колико је само светоотачких текстова настало на исти начин и то је некад сматрано добрим маниром, да човек каже да иначе не би писао, али да је приморан или наговорен.[3]
Манипулација: Латиновићу не недостаје само вера (то не тврдим, мада је јасно, али би било превише лично па то остављам Вишој инстанци), него научничка акрив(б)ија.
Одговор: О мојој вери (као и о вери ЗЂ-а, али и других који ми стављају на савест непобожност и нецрквеност) ће судити Господ. А о „научничкој акривији“ суде моја и Ђуровићева библиографија, као и квалитет издавача и часописа код којих смо објављивали наше радове. Паметноме доста!
Манипулација: Да је текст био написан само са гледа епидемиологије, разумео бих га, али је написан у секташком духу, где се Оци представљају некаквим будалама и онима који немају везе са Писмима, а онда и Синод следбеником таквог мрачњаштва, тако да је текст до дна компромитован и нема никакве везе са науком.
Одговор: „Секташтво“ је у суштини управо и главни проблем ЗЂ-а (то се у психологији зове пројекција) и то својеврсно „научно секташтво“. Он уопште не схвата шта је наука (конкретно патристика), јер се његови текстови (као и они које је линковао) састоје од гомиле неповезаних, набацаних цитата светих отаца скупљених са свих страна (вероватно по патристичким лексиконима) у циљу доказивања одређене поенте. За то није потребно академско образовање и докторат, већ су довољни скенирани ПДФ фајлови и опција „Search“. Циљ доброг научног рада је да се схвати контекст онога о чему се пише, да се схвати каква социјална и друштвена дешавања су нешто узроковала, из ког разлога је неки аутор нешто написао и тек кад је то испуњено, може се покушати реконструкција, уз свест да је чак и тад мала шанса да је наше тумачење тачно, јер било шта што ми пишемо о догађајима који су се десили пре петнаест векова уз релативно малу количину историјских и теолошких извора је крајње непоуздано и најчешће веома субјективно.
Могао бих да наведем још примера покушаја манипулације ЗЂ-а, али желео бих да се осврнем и на његове аргументе. Користићу исту методологију коју сам користио досад, тј. прво ћу изнети његову тезу, затим мој одговор.
Теза: „У Новом Завету нема ни помена о исцељујућим дејствима причешћа. Христос није користио причешће да би исцељивао болесне“. Ово је бесмислено. Сам он је то причешће, и што би, поред себе живога правио некакво причешће? Друго, тајна евхаристије је установљена кад су га ухапсили, па свакако није било времена да би је он употребљавао.
Одговор: Дакле, по мишљењу ЗЂ-а, Христос би да га нису „ухапсили“ употребљавао причешће да лечи и то је његов доказ да у Новом Завету постоји помен о исцељујућим дејствима причешћа? Уместо врдања и манипулација било би боље да нам (он и остали) наведе конкретан цитат из Новог Завета који показује да је неко веровао у исцељујуће дејство причешћа. Што се тиче изјаве да је „Христос сам причешће“ (са којом се, наравно, слажем) саветовао бих му да размисли о овоме: Христос је на последњој вечери био присутан лично. Како је уједно и он и причешће могао да буде Христос? Јесу ли у соби била два Христа? Да ли се Христос, који је исто јео од хлеба и пио из путира, причестио сам собом (аутофагија?). Ако је он ученицима дао себе, зашто је и он лично уопште јео од хлеба и пио од вина? Саветујем ЗЂ и онима који слично мисле да прочитају неколико књига на тему символичког и реалног присуства Христа у причешћу. Наше данашње схватање реалног присуства није нужно било и схватање ране Цркве,[4] тј. барем не већине источних светих отаца. Ово је код нас дошло највећим делом под утицајем западне цркве и израз је њихове средњевековне побожности.
Теза: „Савле није прогледао и постао Павле под дејством причешћа и није васкрсао мртвог младића који је пао са прозора причешћем, иако му је оно било одмах ту при руци (Дела 20, 7-12)“. Не даје се причешће некрштеном. Савле је морао бити најпре крштен, како и видимо из Дела. Младић је погинуо, како су неки мислили, а Павле је рекао да је само кататоничан (мада је ово можда по: Није умрла, спава). Било би сулудо гурати некоме хлеб у уста а овај не може да гута. Још у душник да му угураш па да га дотучеш.
Одговор: О томе да ли је младић заиста био мртав или не не морамо овде расправљати (мада лично не сматрам да се израз ἤρθη νεκρός може узети као доказ да је он био кататоничан иако су ми познате студије које то тврде). Што се тиче ваших „медицинских разлога“ хлеб нису морали да му гурају у душник. Могли су га једноставно помазати причешћем како то видимо на осталим примерима. А Савле је могао бити крштен па не прогледати, већ прогледати тек од евхаристије кад је први пут учествовао. Дакле у најбољем случају овде крштење може бити сматрано лековитим.
Теза: ВЛ неопрезно наведе управо текст који је против њега, јер читамо у 11-12: „Онда изиђе горе па, преломивши хлеб и причестивши се, дуго говораше све до зоре, и тако отиде. А младића доведоше живог“. Овде имамо идеју чудотворења по причешћу.
Одговор: Ово је класична замена теза. Очигледно је младић прво био исцељен, па је тек онда примио причешће. И то је ЗЂ-у јасно, те стога уводи идеју „чудотворења по причешћу“ која је смешна (јер сад више нема доказа да је чудотворење могуће кроз причешће, па је ето могуће после, што је доказ да причешће лечи?). Шта то уопште значи и где сам ја уопште говорио о чудотворењу по причешћу?
Теза: Пише даље: „Нигде ни речи о телесним дејствима осим у случајевима када злоупотреба причешћа у сврху опијања узрокује болест и слабост… То је, у изузетно натегнутом смислу, уједно и најближи пример исцелитељског дејства причешћа који се може наћи у Новом Завету, јер ако причешће може изазивати (телесну) болест могло би, барем теоретски, да има и супротан ефекат“. То није натегнут смисао, јер предозирање или погрешна употреба лека може довести до болести и смрти.
Одговор: Овај мој цитат управо показује начин на који радим и пишем. Ја никад не посматрам ствари искључиво (што је неретко највећи проблем православне теологије: Ми имамо дефинитаван одговор на све). Сигуран сам, да сам којим случајем прећутао другу реченицу (… То је, у изузетно натегнутом смислу…) већина читалаца се не би ни сетила тог аспекта, али ја сам одлучио да је ипак наведем, јер не размишљам црно-бело већ увек допуштам могућност да грешим. Уосталом то и јесте натегнут смисао, јер теологија у том тренутку није била толико развијена да би могла да се посвети таквим нијансама и ефектима причешћа.
Теза: Учење Цркве о Ис као Лекару је несумњиво, а не „неопрезно“ или погрешно, како би хтео ВЛ.
Одговор: У овом делу се ЗЂ надовезује на то што сам рекао: „У својој посланици Ефесцима св. Игњатије Богоносац, рекао бих неопрезно, користи медицинску терминологију и говори о причешћу као о „леку бесмртности“ (φάρμακον αθανασίας) и противотрову за смрт (αντίδοτος του μη αποθανείν)“ Притом он (као и Стефан Милошевски) ваде само први део моје изјаве из контекста и (вероватно) намерно прећуткују други део који гласи: „Могуће је наравно да Игњатије ове термине користи и свесно, и да он заправо одражава религијске праксе његовог времена везане за причешће или пак да би се борио против њих.“ Дакле ја сам у добром академском маниру оставио могућност да Игњатије заиста сматра причешће леком (што је мање вероватно јер он као његове ефекте види само то да је оно извор вечног живота и бесмртности).
Теза: Сасвим потписујем пак његову тврдњу: „Не сматрам да сам (и поред доктората на тему евхаристије) најстручнији да пишем о тој теми“, и ваљало је да послуша тај савет разума.
Одговор: Medice, cura te ipsum!
Теза: Но, јасно је да је Латиновић и изнад васионских [sic!] сабора, када се бласфемично изражава на рачун св. Августина и не прихвата осуду пелагијанаца за јерес на Ефеском сабору. Мој магистарски се тицао Августина и пелагијанаца, и ове јефтине бљувотине на његов рачун су сасвим депласиране. Како је ВЛ „просвећен“ научник, скрећем му пажњу да је Јасперс убројао Августина у геније људског рода, док је Јулијан предат забораву, а нема га ни у теологији, за разлику од осуђених Евагрија, Теодора, Оригена итд.
Одговор: Разлог за ову изјаву лежи у недостатку теолошке дубине код ЗЂ-а. Ја и те како симпатишем пелагијанце, без обзира на њихову осуду на Ефеском сабору која је била пре свега политичка (quid pro quo за подршку западне Цркве Кирилу), и то из једноставног разлога што је пелагијанизам (барем што се тиче питања слободне воље и благодати) веома близак православном учењу. Да ли се ЗЂ икад запитао зашто је Пелагије рехабилитован од стране сабора у Диоспољу? Вероватно ће одговорити што и сви „хејтери“ и површни теолози: зато што је лагао на сабору. Али шта ако то није случај? Шта ако је учење које је Пелагије заступао у ствари било традиционално учење о благодати и слободној вољи које је Августин решио да промени, па је успут морао и да сломи кичму Пелагију. Ово учење је узгред било традиционално и на Западу, јер је Пелагије првобитно рехабилитован и од стране папе Зосима и сабора који је он поводом овога држао 417. године, па је тек касније под притиском Августина и његовог „апарата“ осуђен.[5] Овакав начин размишљања наравно подразумева теолошку ширину и детаљно познавање теме, што ЗЂ очигледно не поседује.[6] Будући да је тако, мораћу очигледно да га „просветим“ и напишем нешто на ову тему или, кад већ чита италијански, да га посаветујем да прочитата магистарски рад „Il coinvolgimento di Teodoro di Mopsuestia nella controversia pelagiana“[7].
Теза: Ако је, дакле, Ис био и Лекар, што је несумњиво на основи НЗ текстова, тада Латиновићу не преостаје друго него да докаже да у причешћу није Ис, и да нам објасни како је то наједанпут субапостолским оцима, а затим и апологетима пало на памет да измисле тезу о причешћу као и леку!
Одговор: Ово је место на коме се најјасније показује слабост аргументације и теолошког метода ЗЂ-а, као и недостатак извора којима би могао да поткрепи своје тврдње. Пре него што објасним шта под тим мислим, дозволите ми да са вама поделим анегдоту из студентских дана (која је некима више пута помогла да положе испите, вероватно и ЗЂ-у). Студент биологије је за испит спремио све о мишевима али ништа о слоновима. Кад га је професор питао да му каже нешто о слоновима, он му је одговорио: „Слонови се боје мишева, а мишеви…“ и наставио да прича о мишевима. То је управо оно што ЗЂ ради у наставку свог одговора: Он обећава да ће из извора доказати да је рана Црква веровала у исцелитељско дејство причешћа и онда наставља са цитатима светих отаца који говоре о томе да је Христос био лекар (ни један једини цитат о исцелитељском дејству причешћа!), да би на крају завршио константацијом да је доказао да су рани оци веровали у исцелитељско дејство причешћа. И притом мене оптужује да сам шарлатан.
Желим да завршим овај текст позивом, не само Зорану Ђуровићу, већ генерално свим теолозима у Србији, да покушају да одвоје емоције од теологије,[8] да не гледају на туђа мишљења које се разликује од њихових као на опасна[9] и не оптужују друге људе за непобожност,[10] јерес,[11] скривене намере или писање по наруџбини,[12] нападе на ауторитет Цркве и епископа, већ да покушају да уђу у отворен дијалог без предрасуда. Такође, и наши епископи ће се морати навићи да слушају а не само да подучавају, јер подучавање без слушања није могуће. Истинска саборност је могућа само уколико су сви (укључујући и лаике, међу њима посебно оне образоване, које ми називамо теолозима) укључени у одлуке Цркве. Само то ће водити томе да наша решења буду прихватљива широком спектру верника. У Цркви има места за све, и за „леве“ и за „десне“, као и за оне који нису ни једно ни друго, у шта убројавам и себе. Јер, у Оца мога небеског станови су многи (Јован 14, 2).
[1] То чиним овде јер сам на овом сајту објавио и свој изворни текст.
[2] Види одговор Стефана Милошевског на мој текст, који је искривљује скоро све што сам написао, те због тога нисам желео да реагујем на њега.
[3] Јероним је, на пример, то посебно често користио на веома префињен начин.
[4] Рецимо: Bernd Jochen Hilberath, Die Eucharistie- Ihr Ursprung und ihre symbolische Präsentation im Wandel der Geschichte, у: Heute glauben: Zwischen Dogma, Symbol und Geschichte. (Freiburger Akademieschriften, Том. 7) Düsseldorf: Patmos Verlag, 1993, 89–103; или: Alexander Gerken, Theologie der Eucharistie. München: Kösel-Verlag, 1973.
[5] Види: Greshake, Gisbert : Gnade als konkrete Freiheit. – Eine Untersuchung zur Gnadenlehre des Pelagius. – Mainz : Matthias-Grünewald -Verlag 1972, као и: B. R. Rees, Pelagius: A Reluctant Heretic (Woodbridge, Suffolk, 1988).
[6] Пошто тренутно пишем хабилитацију (други докторат или post-doc како се то данас назива) на универзитету у Хајдлбергу управо на тему пелагијанства (ван-доктринарних разлога за одбацивање истог), понешто знам о овој теми.
[7] Malavasi, Giulio (2013), Università degli Studi di Padova.
[8] Ово наравно није лако јер је велики део наше теологије и теолошке методологије апологетски.
[9] Ово посебно раде наши епископи, који сматрају да једино они знају шта је добро за Цркву и имају потребу да бране Цркву не само од оних који се против ње боре већ и од верних и од теолога.
[10] Господ једини испитује срца! Види: 1. Самуилова 16, 7; Јеремија 17, 10; Јован 2, 24
[11] Ово је код нас православних најлакши начин дискредитације. Али није свако ко изрази супротно мишљење јеретик. Штавише, и онај ко се не слаже са учењем Цркве није аутоматски јеретик (већ може, рецимо, бити у заблуди).
[12] Некако нам је тешко поверовати да је неко независтан и да пише на основу савести.