Ako čovek otkrije smisao bolesti i shvati je kao izazov i ispit koji treba da ga učine jačim, zrelijim i snošljivijim, da ga koriguje u dosadašnjem ponašanju i mišljenju, onda ne samo što bolest kao takva postaje velika učiteljica života i stvara od ljudi heroje, nego ovakav preobražaj čoveka kroz bolest postaje izvor vedrine i snage i za njegovu okolinu, kao i za lekara koji ga leči. Jer lekar nije svemoćan.
Čovek se oduvek zanimao za pojavu bolesti kod sebe i svoje okoline i tumačio je na različit način. Možemo se, istina, odmah na početku upitati da li je čovek oduvek bio bolestan. Međutim, ako je i postojalo neko „rajsko doba“ kada je čovek bio savršeno zdrav i umirao „od starosti“ ono pripada tako davnoj i nama potpuno nepoznatoj prošlosti da ova pretpostavka i nema za nas danas nikakvog značaja. Tu i tamo se opet čuje da i danas postoje neka plemena u Aziji koja ne znaju za bolesti, jer, navodno, žive u idealnim klimatskim uslovima ili se hrane idealnom hranom. Izučavanje psihofizičkog sklopa ovih ljudi povezano je sa velikim teškoćama, a vrlo niski uslovi civilizacije u kojima žive teško da bi nam mogli poslužiti kao neki nauk ili uzor.
Paleontološka otkrića skeleta od pre više desetina hiljada godina, prvi medicinski zapisi u Vavilonu, Kini i Egiptu, kao i trepanacija lobanje u doba Inka i Acteka – nesumnjivo govore da je čovečanstvo i na početku svoje civilizacije, kao i kasnije znalo za bolesti za koje i mi danas znamo. Ovo se naročito odnosi na tuberkulozu i rak. Pa ipak i u medicini i van nje vlada mišljenje da je porast bolesti koračao paralelno sa razvojem civilizacije i kulture i da su danas „najbolesnije“ one zemlje u kojima je stepen razvoja dostigao najviši domet. Kao da se razvoj ljudskog duha i kod pojedinaca i kod naroda odigravao na štetu njegovog telesnog integriteta.
Možda nije neinteresantno da pogledamo kako su zapravo narodi u prošlosti primali neophodnost bolesti i kako su se sa njima borili. Osećanje bola i patnje, pretnje, usamljenosti i potrebe za zaštitom koje je nametnuo čoveku njegovom bolešću tražilo je od čoveka neko objašnjenje. I on ga je sebi i drugima i pružao.
Prema istorijskim izvorima kojima danas raspolažemo tumačenje bolesti kao kazne bilo je jedno od prvih. Asirci su upotrebljavali reč „šertu“ koja bi trebalo da znači: ljutina bogova, greh. Prvo pevanje Ilijade tumači epidemiju kuge kao kaznu koju je Apolon nametnuo Agamemnonu i njegovim ljudima, jer su nekog sveštenika, prema tome samog boga, Atridi uvredili. Slično objašnjenje pruža i Biblija, iako samo Stari Zavet. Ako se upitamo kakve su crte karaktera posedovali ljudi toga doba koji su bolesti primali kao kaznu bogova, neće nam biti teško da u njima prepoznamo strah, zavisnost i grešnost.
Već u posthomerovskoj Grčkoj, na početku neprimetno i postepeno, zatim sve jasnije, vidi se reakcija na pomenute arhajske ideje o bolesti, da bi preovladalo drugo poznato tumačenje bolesti kao slučaja. Bolestan čovek može da bude, i često baš i jeste, pravedan čovek. Jonska filozofska škola i atinske tragedije pomogli su da se iskristališe shvatanje da za nastupanje bolesti nisu odgovorne niti sopstvena krivica, niti odluka nekog razljućenog božanstva, već da je posledica „nužnosti“ prirode. Nekoliko grčkih reči – među kojima se naročito često ponavljaju: moira, ananke i tyche – označavaju pojmove koji nas ovde interesuju. Moira je nešto kao sudbina, snaga koja vlada stvarnošću, od koje ni sam Zevs ne može da spase svoga sina. Tyche pre označava slučaj, fortunu.
Prema tome, za Grke su bolesti, s jedne strane, pripadale izvesnom redu u prirodi, s druge su „nesrećan slučaj“ ili „zao udes“. Jasno je da ovakvo shvatanje već predstavlja izvestan napredak, jer kod ovakvih bolesti koje su posledica „slučaja“ umešnost lekara, zasnovana na empirijskom i racionalnom znanju o zakonima ljudske prirode, može bolest i da izleči, čak i da je spreči. Dužnost grčkih lekara upravo se i sastojala u razlikovanju onoga što proizilazi iz „nužnosti prirode“ i onoga što je plod „slučaja“, nereda u ljudskom telu i duhu. Ovo je i smisao nekih tekstova Corpus Hippocraticum u kojima se sa vedrim ponosom govori o nadmoćnosti nauke nad „slučajem“.
Ne zadržavajući se na ranom srednjem veku, u kome je i medicina bila jedno vreme u stagnaciji i u kome su pod uticajem strogih, dogmatskih principa crkve koja se više oslanjala, paradoksno, na Stari Zavet nego na Novi, ponovo preovladavale ideje o bolesti kao kazni, dolazimo do trećeg shvatanja bolesti, koje je uzelo maha u novom veku, pa i najnovijem dobu, o bolesti kao izazovu i ispitu.
U svojoj nepresušnoj potrebi da tajanstvenim i neuhvatljivim pojavama da neko objašnjenje, koje najčešće ima odbrambeno i zaštitničko obeležje, ni današnji čovek nije potpuno obezoružan pred zagonetkom bolesti. Međutim, pošto ne možemo da uzmemo kao dovoljno ili kao konačno objašnjenje koje zvanična medicina pruža o nastanku pojedinih bolesti poznajući često do detalja njenog uzročnika, uslove pod kojima se javlja itd, objašnjenje koje ne može ipak da zadovolji ono suštinsko pitanje u čoveku: čemu bolest? – onda moramo priznati da i dalje stojimo pred starom enigmom.
Moramo najpre da konstatujemo da kao što se ni najkulturniji savremeni čovek nije sasvim oslobodio arhaičnog, magijskog mišljenja, pa povremeno podlegne nekom sujeverju, kome se idućeg trenutka sam nasmeje, tako ni danas nije iščezlo u dubinama našeg nesvesnog još uvek prisutno verovanje da neke naše krivice u nastajanju bolesti ipak ima. Iako ne često, ponekad se ovakvo verovanje završava u dijalogu sa psihijatrom koji ima vrlo delikatnu dužnost da sazna da li je kod dotičnog čoveka reč o nekoj stvarno počinjenoj krivici ili samo o osećanju krivice.
Možda se ipak češće susrećemo sa druge dve vrste bolesnika koji ili u očajanju primaju svoju bolest kao apsurd ili shvataju bolest kao ispit. Šta ova bolest koja me muči već mesecima ili godinama hoće zapravo od mene? Očevidno da ovakva pitanja, koja se postavljaju češće nego što se misli, pokušavaju da u bolesti kao slučaju pronađu smisao primajući ih kao neku vrstu ispita. U krajnjoj liniji, malo je važno da li se ovaj smisao zaista poklapa sa suštinom bolesti kao takve. Već smo istakli da pravi i poslednji smisao bolesti ostaje ipak zagonetka. Mnogo je važniji ovaj beskrajni i divljenja vredan napor čoveka da otkrije smisao svoje bolesti stavljajući na probu sve svoje snage, u prvom redu svoje strpljenje.
Ako on taj smisao otkrije i shvati bolest kao izazov i ispit koji treba da ga učine jačim, zrelijim i snošljivijim, da ga koriguje u dosadašnjem ponašanju i mišljenju, onda ne samo što bolest kao takva postaje velika učiteljica života i stvara od ljudi heroje, a takve bezimene primere imamo neprestano prilike da posmatramo, nego ovakav preobražaj čoveka kroz bolest postaje izvor vedrine i snage i za njegovu okolinu, kao i za lekara koji ga leči. Jer lekar nije svemoćan. Sa očajnikom koji u svemu vidi samo apsurd i nepravdu, naoružan najmodernijim lekovima, lekar je ipak nemoćan.
Ma koliko bili uvereni u dalje uspehe medicinskih i drugih nauka, u sve veću vlast čoveka nad prirodom, kao i u menjanje ove prirode, Franklove reči, do kojih je došao posmatrajući zatvorenike u nemačkim koncentracionim logorima za vreme Drugog svetskog rata, ostaće još dugo aktuelne; umesto primum vivere, deinde philosophari, pod izvesnim uslovima u životu dobijaju obratan smisao i postaju spas: primum philosophari, deinde vivere – ili, umreti!
Izvor: Vladeta Jerotić, Čovek i njegov identitet, 2003.
