Ovo je poslednji deo integralne verzije intervjua koji je otac Vladan Perišić dao novinaru Branimiru Pofuku za Večernji list. Prvi deo se može pročitati ovde, a drugi ovde.
Vladan Perišić (Foto: Marko Vilotić)
Iz okvira prigode – nedavnog blagdana Sv. Save, i mjesta – Bileće, izašla je u javnost i vaša besjeda u kojoj ste izrekli nešto po mom sudu vrlo važno, a što se rijetko čuje: a to je da se duhovno naslijeđe, pa tako i ono Sv. Save, ne prenosi preko krvi i tla, te da se pojam svetosavlja i krivo tumači i zloupotrebljava. Kako vi tumačite pojmove svetosavlje i svetosavska crkva?
– Da, pokušao sam da objasnim jako važnu razliku između duhovnog i materijalnog nasleđa, jer to dvoje nipošto nije isto. Naime, ono duhovno se ne nasleđuje onako kako se nasleđuju materijalna dobra, tj. prostom konstatacijom činjenice krvne ili nacionalne veze. Za duhovno nasleđivanje neophodna je namerna i svesna aktivnost usvajanja duhovnih vrednosti. Dakle, prostom činjenicom što pripada nekoj naciji čovek ne može smatrati da je duhovno nasleđe automatski i njegovo, ako o njemu ne zna ništa, ako ništa od tog nasleđa nije pročitao i još manje razumeo. A to je zato što duhovno nasleđivanje ne ide preko krvi i tla, nego, kao što mu ime i kaže – preko duha.
Nije, stoga, T. S. Eliot nimalo promašio kad je rekao: „Tradicija [duhovna] se ne može naslediti; ako vam je potrebna, morate je steći velikim trudom.“ Zato je svojevremeno i Hegel mogao s pravom tvrditi kako su Nemci duhovni naslednici grčke filosofije, jer su se u njegovo doba u Nemačkoj izdavala njena dela u originalu, jer su je klasični filolozi prevodili i komentarisali, jer se ona pažljivo analizirala i proučavala više nego igde drugde u to doba. I jer su njene najdublje probleme tadašnji nemački filosofi shvatili kao svoje. I na njih pokušali da daju originalna rešenja. To je bio pravi primer duhovnog nasleđivanja, koje sa nacijom, krvi i tlom nema ništa. Jer šta je zajedničko imao Nemac devetnaestog veka posle Hrista sa Grkom petog veka pre Hrista? Vremenski su ih delila dva i po milenijuma, narodnost, jezik, običaji i još stotine drugih stvari. A spajalo ih je samo interesovanje za najdublje stvari duha.
U skladu sa tim, ako Srbi žele da budu duhovni naslednici Sv. Save, onda nipošto nije dovoljno samo da ponavljaju kako je on osnovao Srpsku crkvu (kao da nije mnogo važnije to što su Srbi bili hrišćani vekovima pre njega). Ako se neko opredeli da ide Savinim putem, onda to mora pokazati ne samo praznim rečima, nego svojim delima, u svom životu. To je jedini način da postane njegov duhovni naslednik. Jer mi načinom na koji živimo pokazujemo u šta verujemo. Sve drugo je samo zavaravanje. Zato, ako kažemo da želimo da budemo naslednici i nastavljači Sv. Save, onda i mi moramo raditi što i on. Miriti braću, tj. unositi mir među sve balkanske narode i raditi na dobrobiti svih, jer po tome je ostao poznat. To je sigurno mnogo teže, mnogo zahtevnije, mnogo izazovnije, ali je definitivno i mnogo hrišćanskije i Bogu milije.
Jednom ste izjavili kako vam danas tako popularan termin „identitet“ nije omiljen, a još ste nepovjerljiviji prema pojmu „nacionalnog identiteta“. Zašto?
– Termin „identitet“ mi nije omiljen i mislim da ga treba upotrebljavati s oprezom. Jer, pod plaštom očuvanja onoga što nekom pripada kao značajna odrednica, termin identitet nacionalistima obično služi da se pokaže na koji način je taj neko različit, drugačiji, a onda često i kulturno ili verski superiorniji od onoga od koga brani sopstveni identitet (iako ga najčešće niko i ne napada). Na taj način nacionalista s predumišljajem širi ono što bismo mogli nazvati „identitetska panika“, tj. strah koji može završiti u (ličnoj ili čak društvenoj) paranoji da neprijatelj ugrožava naš nacionalni identitet i time našu egzistenciju. Tako nas nepažljiv diskurs o identitetu može lako dovesti do novih podela.
Pri tome, on takođe ima i potencijal da označi nekada ideološki ozloglašen termin „rase“ kao označitelja biološkog identiteta koji daje prednost nekim rasama nad drugim. Lako se može ispostaviti da je upravo zbog toga izmišljen termin „nacionalni identitet“ koji danas označava manje-više isto ono što je nekada označavao termin „rasa“, koji je u međuvremenu (s pravom) iskompromitovan, zbog čega je sada iznađen još nepotrošen, ne(is)korišćen i ne(is)kompromitovan termin „nacionalni identitet“. A koji bi u jednom normalnom diskursu, koji bi se odvijao bez nacionalnih tenzija, sasvim lepo mogao da ima neproblematičnu deskriptivnu ulogu. No, u nacionalističkom diskursu on u sebi krije potencijalnu (a u ekstremnim slučajevima i stvarnu) agresiju.
No, ako već moramo govoriti o identitetu, onda bi svakom hrišćaninu trebalo da bude jasno da mu identitet daje jedino Isus Hristos. Krštenjem biološki, pa i kulturni, identitet svakog hrišćanina postaje irelevantan (tj. ne prestaje da postoji, ali gubi svaki značaj), tako da je njegov novi, hrišćanski identitet ukorenjen isključivo u Hristu. Ne u rasi, ne u naciji, čak ne ni u tradiciji ili kulturi itd, itd. već isključivo u živom Bogočoveku, raspetom i vaskrslom. Svaki drugi identitet, na koji bi hrišćanin pretendovao, ne bi bio ništa drugo nego izdaja Hrista.
Krštenjem i miropomazanjem (Duhom Svetim, a ne palim duhovima ovoga sveta) mi prestajemo da budemo Grci i Jevreji, Srbi i Hrvati, Nemci i Francuzi itd, itd, i postajemo samo i isključivo hrišćani, deca (braća i sestre) jednoga Boga. Boga ljubavi i milosti, pravde i mira. A ne boga podele i mržnje, nacionalnih identiteta i ostalih ovosvetskih konstrukcija. Od nas često traže da budemo „dobri“ (sic!) Srbi ili Hrvati, a mi treba da budemo samo i jedino beskompromisni hrišćani. Zato i jesmo sablazan ovome svetu, jer iako smo u njemu, mi u stvari nismo od ovoga sveta.
Kao što ispravno tvrdi hrišćanski pisac iz 2. veka: „Hrišćani se ne razlikuju od ostalih ljudi ni područjem gde stanuju, ni jezikom, ni načinom života. Ne žive u svojim vlastitim gradovima, ne služe se nekim neobičnim jezikom, ne provode neki poseban život. Nastanjujući grčke i varvarske gradove, već gde je koga sudbina postavila, prihvatajući svugde domaće običaje u odevanju, hrani i uopšte načinu života, oni žive i time predlažu izvanredan i po jednodušnom mišljenju svih neverovatan način života. Žive u vlastitoj domovini, ali kao došljaci. Kao građani s ostalima imaju sve zajedničko, a sve podnose kao tuđinci. Svaka im je tuđapokrajina domovina, a svaka domovina tuđina. U telu su, ali ne žive po telu. Provode život na zemlji, ali nanebu imaju domovinu.“
Naravno, sve je ovo zaista ovako samo ako verujemo Isusu kad nas uverava: „Vi niste od sveta, nego vas ja izabrahod sveta, i zato vas svet mrzi“ (Jn 15, 19). Možda ovo nije lako nositi, ali stvar i nije u tome da nešto bude lako, nego ispravno.
Da bismo ovo razumeli, setimo se samo pozitivnih primera koje nam daje sam Isus: 1. Dobri Samarićanin (dakle: ne Jevrejin, nego prezreni otpadnik); 2. Sirofeničanka (dakle: ne Jevrejka, nego prezrena otpadnica); 3. Rimski centurion (dakle: ne Jevrejin, nego omraženi okupator). Ovi primeri uopšte nisu slučajni, nego su vrlo promišljeni. Tu je na delu Isusov programski antinacionalizam. On Jevrejima hoće da pokaže da je Bogu najmanje važno to što su oni Jevreji (u našem primeru: Srbi ili Hrvati). I da će im suditi ne po tome kojoj povlašćenoj naciji pripadaju (kao da postoje povlašćene nacije: „Bog i Hrvati“; „Srbi nebeski narod“), nego će im suditi po tome da li su se u teškim ili kriznim situacijama poneli kao ljudi. I ni po čemu više. Sve drugo je apsolutno nebitno u poređenju sa time da li smo zaista ljudi, da li u nama ima čovečnosti.
E, to je ono što treba da se čuje sa crkvenih propovedaonica. Ne da smo čuvari tradicije, čuvari nacije, čuvari običaja i ne znam čega sve ne. Nismo mi nikakvi čuvari. Mi treba da budemo pronositelji Isusovog učenja čija je suština u tome da ako u sebi ne razvijemo i na delu ne pokažemo istinsku ljudskost, Bog s nama neće želeti da ima ništa („ogladneh i ne dadoste mi da jedem, ožedneh i ne napojiste me; stranac bejah i ne primiste me; nag bejah i ne odenuste me; bolestan i u tamnici bejah, i ne posetiste me“ – i zato: „Ne poznajem vas“, Mt 7, 23). A šta ćemo mu mi na to odgovoriti? Bože, tačno je to što kažeš, ali zar nema od toga nešto važnije, nešto čemu nas naš klir neumorno uči – bio sam dobar Srbin ili dobar Hrvat. Zar to nije najvažnije od najvažnijeg? Pa, ako pitate (klero)nacionaliste – jeste. Ali ako pitate Isusa – ne samo što nije najvažnije, nego je najnevažnije od najnevažnijeg. Jer od Isusa pa nadalje u crkvi Hristovoj nacija ne bi smela da ima nikakvog značaja (apostol Pavle je to odmah shvatio: „u Hristu nema ni Grka ni Jevrejina“, pa prema tome ni Srbina ni Hrvata, ni Francuza ni Rusa itd, itd). A tamo gde ih ima (a to mesto su bojim se i Srpska i Hrvatska crkva) onda je to pouzdan znak da tu sa crkvom nešto nije u redu i da mora da se popravi (što bi danas rekli – da se vrati na fabrička podešavanja).
Ovo, naravno, ne znači da u crkvi više nismo Srbi ili Hrvati, ali znači da nacija više ne sme biti ono što nas suštinski određuje, ono što nam daje identitet. Kad dođe ono apsolutno (ovaploćeni Bog) onda sve drugo postaje relativno (nacija, rasa itd, itd). No, ako srpstvo ili hrvatstvo nadvlada naše hrišćanstvo, onda to znači da naše krštenje nije uspelo, da Hrista nismo primili iskreno, da Duh Sveti nije postao i naš, da nismo stekli „um Hristov“, te da i dalje nastavljamo da živimo i mislimo kao da i nismo u Hristovoj crkvi u kojoj nacije, klase i rase treba da izgube svaki značaj (barem ako je verovati Isusu, a onda i Pavlu i svim ostalim apostolima, ocima i učiteljima crkve). Naravno, na svakom od nas je da li će svoje poverenje dati Isusu, apostolima, ocima i učiteljima crkve ili lokalnim klero-nacionalistima kojima crkva služi samo kao potpora nacije, a nacija važi za krajnju vrhovnu vrednost (iako joj Isus očito i s neskrivenom namerom ne pridaje ama baš nikakvu).
Dakle, Apostol Pavle je, sledeći Isusa, uveo nov, trans-nacionalni kriterijum identiteta, a to je pripadništvo crkvi kao telu Hristovom, u koje se stupa krštenjem kojim postajemo nova tvorevina, bez obzira na nacionalu pripadnost. U početku prilično čvrst, prihvaćen i raširen, ovaj kriterijum je u novije doba zamenjen drugim, potpuno nehrišćanskim. Nacionalisti su uspeli da pojam nacije (inače, po sebi ne toliko problematičan) nametnu kao kriterijum identiteta kojim se meri sve ostalo, pa i crkvena pripadnost. Otuda danas svaka pravoslavna crkva a i mnoge katoličke (npr. Poljska, Hrvatska, Irska…) sebe doživljavaju kao nacionalne crkve.
Žalosno je što crkveni klir to mirno prihvata kao nešto samorazumljivo i neupitno, a tako uči i narod, tako da oni svi zajedno sebe vide kao religijski izraz i projekciju svoje nacije. Štaviše sa zadovoljstvom prihvataju dodeljenu im ulogu nosioca „nacionalnog identiteta“ i čuvara „nacionalnog jedinstva“ (iako sama ideja „nacionalne crkve“ nije proizvod crkvene teologije, nego crkvene ideologije).
A prihvataju je jer su (iz neznanja ili pak koristi) poverovali u nacionalističku izmišljotinu kako su nacije prirodne datosti (čak Božija tvorevina). Naime, svaki nacionalizam se temelji na tzv. „osnivačkom mitu“, na mitu o prvobitnoj naciji koja se navodno podudara sa ovom današnjom, a koja je po prirodi različita i odvojena od nacija koje je okružuju. Ova konstrukcija o čistom, izvornom narodu, koga je ovaj današnji prirodni nastavljač, proizvodi dodatnu iluziju o naciji kao nekoj vrsti „proširene porodice“ koja se brine o svojim članovima, ali zato od njih zahteva bespogovornu lojalnost i poslušnost.
No, u novijoj nauci je ubedljivo pokazano da stvari stoje upravo obrnuto. Da nacije ne postoje prirodno, nego da su konstruisane. Da nacionalni identitet nije dat (prirodom ili Bogom), nego je stvoren. Da se kulturne granice ne poklapaju ni sa nacionalnim, ni sa jezičkim, ni sa geografskim granicama (postoje, naime, kulture koje obuhvataju više nacija, ali takođe i nacije koje obuhvataju više kultura). Sve u svemu, nacije ne postoje prirodno, nego su stvorene. One su ljudski konstrukt. Pri tome, postoje uslovi koje je potrebno zadovoljiti da bi se konstruisala jedna nacija (o čemu ovdje nema mesta govoriti). No, podsetimo se barem onog mita koji je bitan za svaki nacionalizam, a to je da je vlastita nacija tokom svoje istorije uvek bila žrtva istorijskih nepravdi, te da je te nepravde danas neophodno ispraviti. Naravno, na račun drugih nacija. Jer, naš nacionalizam je patriotizam, dok je njihov nacionalizam šovinizam. Koliko mračan može biti rezultat takvih uverenja ne treba posebno objašnjavati.
Ono što nas ovde, međutim, interesuje, jeste – a šta je sa crkvom u svemu tome. Pa, izgleda da nacionalizam od crkve očekuje da jednoj takvoj imaginarnoj, mitskoj konstrukciji treba da služi tako što će postati „nacionalna crkva“. On crkvi dodeljuje ulogu čuvara nacionalne mitologije. I još zahteva da ona obezbedi (navodno „duhovno“) jedinstvo nacije. A to se u praktičnom životu svodi na nešto neuporedivo prizemnije: na obezbeđivanje političke i ekonomske moći vladajuće elite. Mene ni malo ne čudi što nacionalisti vladajuće elite to od crkve traže (budući da su svesni uticaja crkve na narod). Ali me ne malo čudi što crkva na to spremno pristaje.
Kada crkva, potpuno suprotno svom naznačenju, bespogovorno prihvata ulogu koju su joj nacionalističke elite namenile, time automatski odustaje od one koju joj je namenio Isus. Jer crkva nije, i ne sme biti, čuvar nacije, nacionalnog jedinstva, nacionalne tradicije i ko zna čega sve ne. Zadatak crkve mora biti da prosvećuje, da pokazuje nove puteve i nove horizonte. Da nadilazi i prevazilazi sve nacije ukazujući na ono što je najdragocenije, a što sa nacijom nema nikakve veze – Carstvo Božije i njegovo (ma koliko maleno) prisustvo u našem svetu.
Tamo gde je nekom ukazana makar i najmanja milost – tu je Carstvo Božije. Tamo gde se vrši pravda – tu je Carstvo Božije. Tamo gde se traga za istinom – tu je Carstvo Božije. Tamo gde se drugi i drugačiji prihvata kao bližnji – tu je Carstvo Božije. Naravno, nigde u pomenutim primerima ono nije prisutno u svojoj punoći, ali ipak jeste u svojoj istini. Prisustvo milosti, pravde, istine, dobrote, u suštini je prisustvo Carstva Božijeg. Na zemlji. Ovde i sada. U tome je tajna Božijeg prisustva u njegovom odsustvu.
U Dubrovniku ste već dvanaestu godinu. Kako se vi i vaši vjernici osjećate u tom gradu? Razvijaju li se međusobno povjerenje između većinske i manjinske zajednice i ekumenizam, čemu su svojedobno snažni zamah dali ondašnji vjerski poglavari, biskup Uzinić i vladika Grigorije?
– U Dubrovnik sam došao 2013. godine. Istina je da su tadašnji biskup (sadašnji nadbiskup) Mate Uzinić i tadašnji episkop (današnji mitropolit) Grigorije Durić dali snažan zamah dubrovačkom ekumenizmu, a mislim da je to odjeknulo i šire. No, da bi stvar bila jasnija moram dodati da se u Pravoslavnoj crkvi ekumenizam danas tretira otprilike onako kako se tretirao u predkoncilskoj Katoličkoj crkvi. Kao nešto sumnjivo, loše, čak izdajničko. Većina pravoslavnih misli (a u tome ga dobar deo neupućenog klira podržava) da ekumenizam znači odricanje od svoje vere i prihvatanje pape kao poglavara vaseljenske crkve. Zato nerado (i rekao bih često neiskreno) učestvuju u ekumenskim događajima. I umesto da narodu objasni da ekumenizam nije to što oni misle da jeste, crkvena jerarhija radije podilazi narodnoj neobaveštenosti i neznanju, a nažalost dobar njen deo i sam veruje da stvari tako stoje.
Postoje doduše neki stidljivi pokušaji da se shvati da ekumenizam ne podrazumeva odricanje od sopstvene vere ili tradicije, ili skrivanje verskih razlika, nego da je tu reč o razgovorima hrišćana na ravnoj nozi i, pre svega, o uverenju da nije normalno da crkva bude podeljena, te da zato treba da se radi ono što je u našoj mogućnosti ne bi li jednom opet bila jedinstvena (sa svim razlikama koje jedinstvo podrazumeva). Dakle, jedinstvena (što uključuje razlike), a ne uniformna (što ih isključuje). Zato iskrenog ekumenizma i nema bez prave vere. Takvo mišljenje se u pravoslavlju teško probija i utoliko je delovanje episkopa Grigorija i biskupa Mata bilo za još veće poštovanje. Sa njihovim naslednicima biskupom Rokom Glasnovićem i mitropolitom Dimitrijem Rađenovićem mi smo u Dubrovniku nastavili da gradimo veoma dobre međusobne odnose. Slobodno bih mogao reći i iskrene i prijateljske. I zbog toga sam jako srećan. Mislim da je to jedna (ma koliko mala) dragocenost koju treba sačuvati, a ako je moguće i uvećati.
Nije na odmet podsetiti da je neprijatelj pravog ekumenizma zapravo fundamentalizam, a fundamentalizam u religiji vam je nešto kao kič u umetnosti. Želeo bi i sam da bude umetnost, ali ne dobacuje dotle. I verski fundamentalizam bi želeo da se prikaže kao vera, ali on je u stvari bolest vere. On veru ne razume. Hoće slepu veru. A vera bez uma je opasna. Toma Akvinski nije bio u krivu kad je govorio: Timeo hominem unius libri (Strah me je čoveka od jedne knjige), tj. jednoumlje je skoro pa bezumlje. A nastavljajući se na Tomu papa Francisko veli: Ne bojim se ljudi koji ne veruju, nego onih koji ne misle. Naravno, hrišćanska vera se ne može svesti samo na racionalni proces, ali je još manje iracionalna. I zaista, neprijatelji vere nisu racionalni argumenti, nego iracionalno praznoverje. Zato sam uveren da je zdrav razum najbolji saradnik zdrave vere.
Nadate li se da ćete doživjeti ono čemu se javno nadate, da katolici i pravoslavni istog dana slave Božić i Uskrs, što bi bio možda simboličan, ali važan korak prema ponovnom sjedinjenju dvaju crkava?
– Ne znam smem li se tome nadati, ali bih to jako voleo. To slavljenje najvećih praznika u različite datume uvek mi je smetalo. Jer razdvaja ne samo katolike i pravoslavne, nego i same pravoslavne međusobno. Kao da je kalendar važniji od zajedništva, iako je iz sporova oko tog pitanja koji su se dešavali već u 2. stoleću crkva nedvosmisleno zaključila obratno – da je zajedništvo važnije od kalendara. Što znači da kalendar treba da prilagodimo zajedništvu, a ne da zajedništvo izgubimo zbog kalendara (koji je jedna obična konvencija).
Naše su dve crkve razdeljene formalno od 1054. god. Ali i pre tog datuma bilo je nekoliko prekida opštenja između Rima i Carigrada (kao i između mnogih drugih hrišćanskih centara međusobno). Čini se da od uspostave Carigrada (Novog Rima) pa do Sedmog vaseljenskog sabora ove dve crkve u pet-šest navrata ukupno nisu bile u zajedništvu oko dvesta godina. To nije baš ohrabrujuća činjenica. No, posle konačnog formalnog raskola jedinstvo se nastavilo u realnom životu. Tako neki istoričari crkve tvrde da je communicatio in sacris (zajedničko učestvovanje u svetim tajnama) zadržano bar do osamnaestog, a ponegde i do druge polovine devetnaestog veka, što je već ohrabrujuće. No, glavni razlog onoga što zovemo „velikim raskolom“ je, čini se, to što su se vremenom, tj. stolećima Istok i Zapad polako ali sigurno otuđivali jedan od drugog. Događao se postepeni Entfremdung ili estrangement.
Puno je tu vrsta uzroka delovalo na to otuđivanje. Na primer, jedan od njih je odnos crkve i države. U Vizantiji npr. uloga cara u crkvi je bila ogromna. On je formalno bio laik, ali je suštinski bio sve samo ne laik. Postavljao je carigradske patrijarhe, formirao i rasformirao eparhije, sazivao (vaseljenske) sabore i kontrolisao njihov rad i na kraju je odlukama crkvenih sabora davao moć državnog (carskog) zakona. Tako su kanonske odluke postajale obavezujuće za sve, poput državnih zakona. Crkvi je trebalo dugo da se oslobodi ovakvog carskog uticaja (mada ga se nikada nije oslobodila do kraja). Ipak, počevši od sedmog veka pa nadalje počinje da se pravi realnija razlika između svetovnog i sakralnog (caru carevo, Bogu Božije). Dakle, podela vlasti na svetovnu i duhovnu (nepoznata starom svetu) počela je da zadobija pravo građanstva u srednjem veku.
Čini se da je u tom suprotstavljanju crkvenih poglavara caru prednjačio Rim, budući nezavisan od istočnog carstva. No, kako je u Carigradu uglavnom postojalo jedinstvo carske i crkvene vlasti (pitanje je za sebe koliko je crkva time dobijala, a koliko gubila) to se sukob pape sa carem prenosio i na njegov sukob sa carigradskim patrijarhom. I pošto je igrom istorijskih okolnosti Rim ostao izvan sfere uticaja Carigrada, papa je počeo da postavlja careve koji su pretendovali da budu rimski, iako su za Carigrađane oni bili samo germanski, što je za njih značilo varvarski. I tako su se malo po malo ta dva sveta međusobno otuđila.
A otkad je sa Karlom Velikim na Zapadu počela da se stvara carska crkva (kojoj je on nametnuo nesrećni Filioque, produbivši time nepoverenje već ionako razdvojenih crkava), ona je neizbežno postala suparnicom crkve u Vizantiji. Vizantijski svet je pretendovao na to da je on jedini legitimni naslednik Rima. A latinizovanim varvarskim svetom Zapada duhovno je upravljao papski Rim. Niti je Carigrad prihvatao Rim, niti Rim Carugrad. A kada je u Četvrtom krstaškom ratu Carigrad razoren (od čega se više nikada nije oporavio) i kada su u njemu ustoličeni latinski car i latinski patrijarh, prekid je bio definitivan. Latini su pokazali nedostatak tolerancije čak i kod razlika u običajima (mada se ni Vizantijci tolerancijom nisu baš mogli pohvaliti), pa su svoju tradiciju držali za jedino ispravnu, a sve što je od nje odstupalo podlegalo je osudi. Uostalom kao i kod druge strane.
Ovaj šturi istorijski okvir može donekle da pomogne da shvatimo zbog čega danas postoji tendencija da se unutar naše dve crkve apsolutizuju stvari koje su običajne prirode (grubo rečeno: Istok apsolutizuje formu obreda, a Zapad juridičke zavrzlame). I da se onda, kad ih veštački učinimo apsolutnima, na njih pozivamo kao na nesavladive prepreke jedinstvu. Drugim rečima, obične razlike se (zlom voljom ili prosto neznanjem) pretvaraju u nepremostive suprotnosti. Razlike svakako postoje. Postojale su od samog početka, pa ipak nisu bile prepreka jedinstvu crkve. Ali, ako razlike i postoje, ne postoji potreba da se one apsolutizuju kao da se sve tiču isključivo suštine. Naprotiv, iznenađujuće mali deo razlika tiče se suštine (i da je problem raskola ostao samo u domenu vere, a ne i političkih sukoba, sloga između crkava bi definitivno bila ostvarena – zaključuje jedan savremeni teolog).
A jedan drugi (Iv Kongar) dobro primećuje da se opasnost na katoličkoj strani sastoji u tome da se jedan deo hrišćanske tradicije (onaj rimski) poistoveti sa celokupnom tradicijom. A na pravoslavnoj strani opasnostvidi u tome da se istinsko hrišćanstvo poistoveti samo sa pravoslavljem. Pritom, Istok kroz stoleća nije dovodio u sumnju primat rimskog episkopa, ali ga nije shvatao onako kako ga je shvatao sam Rim. Dakle, Istok i Zapad nisu primat (rimskog episkopa) shvatali u istom smislu. I tu i dolazimo do suštine naše razlike koja staje u samo jednu jedinu tačku: pitanje papskog primata (i u vezi s tim pitanje papske nepogrešivosti). Problem je dakle eklisiološki, a ne dogmatski. Pa čak ni ovo pitanje nije nerešivo, dok su sva druga rešiva neuporedivo lakše. Samo kada ne bi nedostajalo dobre volje.
Crkve su nam, dakle, žalosno razjedinjene već čitav milenijum. I to je „jedna od najvećih nesreća koja je ikada zadesila hrišćanstvo“ (Iv Kongar). Pri tom, prava tragedija nejedinstva Katoličke i Pravoslavne crkve je u mirenju sa činjenicom da to nejedinstvo postoji. I u prihvatanju te činjenice kao nužne datosti. Tako proizlazi da je danas glavni razlog naše razdvojenosti to što smo uopšte razdvojeni. Zvuči apsurdno, ali je tako. Više se hrišćani i ne pitaju zbog čega smo dve a ne jedna crkva. To je prosto tako i uzima se zdravo za gotovo. Mi smo mi, a vi ste vi. Tako je stolećima. I tako valjda i treba da bude. E, baš u takvom stavu se i sastoji sva tragičnost naše podele. U njenom uzimanju za gotovu i nepromenljivu datost. Mi, naravno, ne znamo da li će do jedinstva Katoličke i Pravoslavne crkve ikada doći. Ono što, međutim, znamo jeste da je podeljena crkva radost samo đavolu i da je direktno u suprotnosti sa Isusovom molitvom Ocu „da svi budemo jedno“. A iz toga sledi da svi, ukoliko smo zaista (a ne samo nominalno i običajno) hrišćani, treba da damo sve od sebe da pokažemo kako se Isus nije molio uzalud. Pritom se slažem sa mudrim Kongarom da željeno jedinstvo crkve, s jedne strane, ne smemo prepustiti Hristovom drugom dolasku na kojem će on „razdeljene hrišćane“ na neki čudesan način sjediniti, a do tada ćemo se praviti kao da su stvari normalne, ali i s druge, da to jedinstvo ne treba doći ni tako što će se svi hrišćani vratiti Rimskoj crkvi (što je stav katoličkih fundamentalista, identičan stavu pravoslavnih fundamentalista po kojima će do jedinstva crkve doći kada se Pravoslavnoj crkvi vrate od nje otpali hrišćani).
U svakom slučaju razdeljena crkva je tragedija kosmičkih razmera o čemu svedoče i reči Jovana Kantakuzina, „onaj koji hoće da rascepi crkvu cepa samo telo Hristovo i sam razapinje Gospoda i probada mu rebro kopljem. Dakle, onaj ko učini ovakav raskol [između Istočne i Zapadne crkve] pokazuje se istim kao i onaj koji razape Gospoda… A [s druge strane] ako onaj ko može da sjedini crkvu to ne učini… nije bolji od prvoga [koji razape Hrista].“ Razmislimo dobro želimo li sebe smestiti među takve koji (na bilo koji način) učestvuju u ovoj podeli crkve koju on naziva ogromnim „zlom“. Meni se pak, posle svega, čini da će se razlike u crkvi prevazići onda kada shvatimo da je to što nas deli neuporedivo manje i beznačajnije od onoga što nas spaja – vera u Isusa Hrista koji nije žalio ni svoj život da bi nas spasao od samoživosti i sjedinio s Bogom i time jedne s drugima. Drugim rečima, razlike će se prevazići onda kada ih svako od nas prevaziđe u svom srcu.
