Romilo Knežević
Utisak je jedino merilo istine. (Prust)
Vreme je da se bez obzira na sve ono što smo do sada pročitali, stvorili, uz ono što smo ubeđeni da znamo, najozbiljnije zapitamo – šta je, u stvari, stvaralaštvo? Šta je to autentično tvoračko u nama? Navedeno pitanje je utoliko važnije usled činjenice da živimo u doba hiperprodukcije materijalnog koje ima ambiciju da bude artefakt. Ovo je okosnica složene studije hilandarskog monaha Romila Kneževića, „Vreme i saznanje: Teološko čitanje Marsela Prusta“ (Pravoslavni bogoslovski fakultet, Beograd, 2011), kao i polazište doktorskog rada koji autor privodi kraju na Bejliol koledžu Univerziteta u Oksfordu. Knežević je autor niza filozofsko-teoloških tekstova na engleskom, grčkom, ruskom i srpskom jeziku, proznih i poetskih ostvarenja, kao i koautor i idejni tvorac dokumentarnog filma „Vidimo se u čitulji“ (B92, 1994). Raščitavajući Prustovu implicitnu teoriju saznanja datu u „Traganju za izgubljenim vremenom“, pri tom oslobođen doktrinarnih predubeđenja, Romilo Knežević poklanja dužnu pažnju svim vitalnim pitanjima koje ovo štivo sažima.
Na neobičan a uverljiv način povezujete Prusta, Rilkea, Tarkovskog, „Velikog inkvizitora“ Dostojevskog… Koja je to esencijalna nit koja objedinjuje njihova dela?
– Zajedničko im je džojsovsko odbijanje da veruju u teistički pojam Boga koji tek delimično odgovara istini o Bogu. Suština teizma je pojam svemoći po kome je Bog sebi dovoljan kao i doktrina o stvaranju po kojoj Bogu nismo potrebni. Ove doktrine su u sukobu sa učenjem o čoveku kao ikoni Božijoj. Bogu kao sveznajućem nije potrebno čak ni najveličanstvenije čovekovo delo. Neponovljivost svakog od nas pred Sveznajućim jeste već viđena, poznata i nepotrebna priča. Hrišćanstvo koje je prihvatilo ovaj pojam svemoći ni do danas nije postalo religija slobode. Teizam tvrdi, prvo, da smo stvoreni da bismo slavili Boga. Drugo, da smo sveštenici tvorevine, to jest odgovorni za njeno spasenje. No Sveznajući zna i najsitniju pojedinost našeg slavljenja. Spasenje pak znači moć da se istovremeno bude različit od Tvorca i u zajednici sa njim. Razlika ne znači raskol, a zajednice nema tamo gde prestaje razlika. Različitost je sposobnost da se stvori različito i novo, ali uz teističkog Boga to je nemoguće. Mi izbavljamo tvorevinu tako što od palog sveta stvaramo novi svet lepote. Tako je pojam svemoći u nepomirljivom sukobu sa učenjem o ikoni Božijoj u čoveku. Ikona Božija je moć da se stvara radikalno novi svet. Ta moć je najvidljivija u umetnosti i zato su neki mislioci više skloni da čoveka vide kao pesnika a ne kao sveštenika tvorevine. Ananda Kumarasvami kaže da umetnik nije posebna vrsta čoveka već da je svaki čovek posebna vrsta umetnika. Ali ako je ikona moć stvaranja novog, a za Svemoćnog novo ne postoji, onda je slobodu moguće izraziti jedino uništenjem sveta. Za teizam sloboda je moguća jedino kao „zla sloboda“ i zato nam preostaje jedino „dobra nužnost“. Teističko hrišćanstvo nije religija slobode već „dobre nužnosti“. Tako teizam neumitno rađa ateizam. Punoća istine o čoveku se dostiže tek objedinjenjem pojmova sveštenika i pesnika.
Ako je utisak jedino merilo istine, kako kaže Prust, kako biste objasnili Prustovu teoriju saznanja, nastalu u doba prevlasti racionalizma koji ispred svega postavlja um. Vladajući um. Čiji je taj um koji vlada?
– Pitanje uma je neodvojivo od problema slobode. Oci Crkve kažu da je ikona Božija pre svega u umu. Um ne može biti samo ogledalo već i moć da se stvara novi svet. Čovek je mikrokosmos dok je svet makrantropos ili velik čovek. Sve što se dešava u čoveku odražava se sa fotografskom tačnošću na kosmosu. Kosmos je živi organizam u kome čovek zauzima mesto uma. Ali Božija svemoć ne ostavlja prostor za čovekovo stvaralaštvo. Rešenje nije naravno u poricanju već u novom tumačenju svemoći. Jer, Bog izražava moć i tako što dopušta da bude raspet. Bogu je sve moguće pa i to da ne bude tvorac naše slobode. Ikona Božija u čoveku je iluzija ako nema nestvorene ili nenadzirane slobode. Naglašavam da Oci po pravilu uobrazilju vide kao negativnu moć. Nasuprot Kolridžu, oni ne prave razliku između egocentrične mašte i uobrazilje koja polazi od odnosa i za koju je utisak jedino merilo istine. Pravoslavna teologija smatra da je jedini zadatak uma da postane ogledalo. No, videli smo da um kao ikona mora biti neograničena stvaralačka moć. Prustov um nije mašta koja razara već uobrazilja koja „raščitava“ svet. Prust je takođe svestan odgovornosti za tvorevinu. On piše o suštini stvari, Džojs o „štastvu“ materije, Hajdeger o „stvarskom karakteru stvari“, Rilke o stvarima svesnim našeg postojanja. Sloboda sveta je u moći da se čoveku obrati za izbavljenje. No čovek ne može da oslobodi ako nije i sam različit i slobodan.
Rekli ste da um izbavlja svet tako što stvara novi svet lepote. Da li možete da pojasnite na koji način se to dešava?
– Jovan Zizjulas, najpoznatiji pravoslavni teolog na Zapadu, sveštenstvo vidi isključivo kao telesni akt prinošenja darova na Liturgiji. Čovekovo je da prinese darove a Bog pretvara prolazno u neprolazno. Kod Sv. Maksima Ispovednika aktivnost sa telesne prelazi na umnu radnju sagledavanja suštine stvari. Ali budući ogledalo, um može samo da odrazi suštinu i da je molitveno prinese Bogu. Ikona u čoveku i dalje nije moć stvaranja novog i čovek nema slobodu. Renesansna potraga za slobodom sazreva kod Kanta, nemačkih idealista i Kolridža. Jejts kaže da Novim vekom um od ogledala postaje svetiljka. Kolridžov um je ponavljanje prvobitnog stvaranja. Umetnost prevazilazi Zizjulasov i Maksimov oblik sveštenstva i, polazeći od postojećeg, stvara do tada nepostojeće. Prust piše da je Bog stvorio svet dajući imena a umetnik presazdava iznova imenujući. Rilke to naziva preobražavanjem vidljivog u nevidljivo a Džojs transsupstancijacijom svakodnevnog u večno. Od sveštenika kao kopije stigli smo do pesnika kao spoja razlike i zajednice.
Umetnost i hrišćanska misao počivaju na nekim važnim zajedničkim vrednostima. Šta, zapravo, za Vas znači stvaralaštvo, budući da u njemu vidite spas, opisujući Tvorca kao stvaraoca?
– Umetnost i hrišćanstvo još nemaju zajednička načela zbog sukoba ikone i svemoći. Hrišćanska antropologija se do danas nalazi u povoju. Kao da nije bilo hrabrosti da se iz učenja o oboženju izvuku logični zaključci. Obožena ličnost kao da nema poreklo, kažu Oci. Biti bez porekla, međutim, znači biti nedokučiva tajna čak i za Tvorca. To znači da Tvorac ne želi da kontroliše našu slobodu. Treba najzad priznati da je ljudska sloboda nespojiva sa teističkom svemoći. „Šta je čovek bez svojih tajni? Bez misli i želja za koje on, i jedino on, zna?“ − piše švajcarski filozof Paskal Mersije, i dodaje: „Zar Gospod nije pomislio da njegova neograničena ljubopitljivost i odbojni voajerizam kradu našu dušu, dušu koja bi trebalo da bude večna?“ Uz ovakvog Boga čoveku ništa nije preostalo da stvori, kaže Niče. Za Berđajeva čak ni Božija ljubav ne opravdava nadziranje naše duše. Tvorac je svemoćan, ali svemoć izražava ograničavajući se pred našom slobodom. Istinsko čudo nije stvaranje klonova već ličnosti koja ima ono čega u njenom izvoru nema. Čovek je odista slobodan tek kada je u zajednici sa Bogom koja je uzajamno obogaćivanje.
Vi smatrate da smo svedoci ozbiljne krize duhovnosti koja se ogleda u krizi stvaralaštva?
– Ako Sveznajući savršeno zna šta možemo da stvorimo onda svrha našeg postojanja ne može biti stvaralaštvo. Sledi da je molitva za spasenje jedina smisaona aktivnost. Od stvaralačkog bića postajemo nepotrebno biće koje se moli za spasenje. Zašto? Da bi naša prolazna nepotrebnost u istoriji postala trajna nepotrebnost u večnosti? Ako čovek nije potreban Bogu onda celokupna istorija čovečanstva, kako neizmerna stradanja tako i najblistaviji uzleti duha jesu farsa koju niko ne može opravdati. Možemo li prihvatiti večnost, to krajnje merilo istine, u kojoj ni najsvetlije delo našeg duha nema mesta? Šta je onda preostalo od čoveka i šta je to što je spaseno? To je veliki apsurd kome teologija mora da posveti dužnu pažnju. S obzirom na bespotrebnost ljudskog stvaralaštva hrišćanstvo je moglo da opravda umetnost jedino kao sredstvo od prolaznog značaja. Ali ne opravdati umetnost znači ne opravdati umetničko, ikonu Božiju, čoveka. „Umetnost zbog umetnosti“ se javlja kao pokušaj odbrane čoveka. No umetnost je tu subjektivna zabava nemoćna da stvori novi svet. Kultura je međutim dostigla vrhunac zrelosti na kome više ne može da prihvati stvaralaštvo kao iluziju. Umoran od uzaludne umetnosti čovek sanja povratak kulturi kao kultnoj delatnosti. Jer, izvorno stvaralaštvo još od pećinskog slikarstva jeste spoj umetnosti i religije. Rembo u dvadeset i prvoj godini prestaje da piše jer smatra da nije ostvario očekivanje da će pesništvom preobraziti svet. Iz istih razloga Ismans umetnost zamenjuje katoličkom mistikom. Ali nasuprot njima stoji Skrjabin koji veruje da će njegov Misterijum poroditi novu stvarnost. Nauka danas govori da se svemir neprekidno širi. Mi ne znamo zašto se to dešava. Možda je pre stotinak godina Rilke govorio upravo o tome rekavši da, kada pesnički obitavamo, mi možda stvaramo nove metale, zvezde i sazvežđa? Teologija je zato dužna da se zapita: da li su bića stvaraoca i sveta ista pre i posle stvaranja istinskog remek-dela? Da li su svet i Henrik Gorecki isti pre i posle nastanka Simfonije br. 3? Zapitajmo se još smelije: da li istinsko umetničko delo biva ugrađeno u večnost? I još, da li istinska umetnost, osveštavajući prolazno, stvara neprolazno, stvara večnost? Hrišćanstvo je vera u Bogočoveka Hrista. Zato svaki pojam koji, poput teističkog pojma svemoći, polazi samo od Boga mora biti pogrešan. Ne treba govoriti isključivo o božanskoj već o bogočovečanskoj večnosti, i ne samo o božanskom stvaranju nepropadljivog i sakramentalnog, već o bogočovečanskim sakramentima. Čovek izgrađuje svoj deo večnosti ovde i sada svaki put kada od Božijih imena za stvari stvori nova imena još nepostojeće lepote. Večnost je neprekidno bogočovečansko stvaranje nove lepote. Hrišćanska misao nikada nije opravdala ljudsko stvaralaštvo kao preobražavanje koje prolazno čini svetim, neprolaznim i večnim. Crkvene institucije su sve manje mesto gde obitava duh bogočovečnosti. Sudbina hrišćanstva danas zavisi od hrabrosti da se dovrši renesansna vizija religije kao vere ne samo u Boga već i u čoveka.