Ivan Meštrović, Srđa Zlopogleđa, 1908.
Govoreći o jugoslovenskoj misli, Ksenija Atanasijević je, u prvom redu, imala u vidu njeno mesto u zajedničkoj evropskoj misli, ono što je čini evropskom kao i ono što je specifično odlikuje u okviru nje. Sveže konstituisana državna zajednica Južnih Slovena u Evropi zauzimala je specifično mesto. Da bismo razumeli kontekst njenog razmišljanja o jugoslovenskoj filosofiji neophodno je da imamo u vidu njen tadašnji stav prema Evropi. Svoj stav prema Evropi ona je pregledno izložila u kratkom članku „Naša orijentacija prema Evropi“.[i]
Evropa i slovenska misao
Pre svega, naša filosofkinja ukazuje na Prvi svetski rat koji je pokazao „zavojevačke i pljačkaške namere Evrope“, i to „u svima njihovim neetičkim i neduševnim podlogama“. Evropu su uvek određivale i određuju ekonomski najbogatije i vojno najjače zemlje u njoj. To je ujedno ona Evropa koja je ostatku podređenih zemalja Evrope kao i ostatku sveta diktirala kulturne i civilizacijske obrasce, demonstrirajući ne samo politički i ekonomski nego i kulturni imperijalizam. Iza takvog imperijalizma, međutim, stajali su „zavojevački“ i „pljačkaški“ pohodi, nasilno potčinjavanje i pljačkanje vojno slabijih naroda i država, a ne navodno „više“ kulturne vrednosti koje bi kao takve već nametale svoju vladajuću poziciju.[ii] A Prvi svetski rat je i započeo imperijalnim pohodom Germana na Istok: uzimajući kao povod Principov atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, Austro-Ugarska je preduzela vojni pohod na Srbiju. U tom ratu Srbija je izgubila trećinu muškog stanovništva i time biološki temeljno ugrožena, tako da je reakcija Ksenije Atanasijević kao i ostalih naših „nezapadnjaka“ razumljiva i opravdana.
Atanasijevićeva priznaje Evropi da je razvila sredstva za izgradnju skrame uljuđenosti, ali ta „evropska ljuska ophođenja među ljudima“ predstavlja samo prividno pripitomljavanje izvorne čovekove divljine, jer se na taj način dopire samo do „spoljnje ugodnoga i uglačanoga društvenoga života“. Mada u izvesnoj meri omogućuju prijatniji život, i u tom pogledu zavređuju da se mogu oponašati, ti lepi maniri i etikecija ne dopiru do zverske srži ljudskog bića. Ovaj uvid će se još više obistiniti i ukazati na tamnu stranu ljudske prirode u Drugom svetskom ratu, koji je tek predstojao Evropi, u kome će se niz vrhunskih evropskih intelektualaca naći na strani zverskog istrebljivanja čitavih naroda. Ovu izveštačenost i grešnost Evrope demaskirali su, već nakon Prvog svetskog rata, mnogi zapadni kritičari, a neki među njima su, poput Osvalda Špenglera, proricali i njenu propast. Takvu kritiku Atanasijevićeva ocenjuje kao pravičnu, rečitu i nepobitnu.
Atanasijevićeva sa zadovoljstvom konstatuje da su neki mlađi naši kulturni poslenici u to vreme bili budni na tu samokritiku Zapada, te da su „prozreli nakaznost nasilnog presađivanja stranih uzora u našu sredinu“. Oni su se pobunili protiv napuštanja nacionalne osnove u sferi duha i od naših „zapadnjaka“ su zatražili reviziju „utvrđenih duhovnih vrednosti“ kao i „podizanje izrazito naših osnova, nacijonalnih u najplemenitijem smislu te reči“. A tu „nesrećnu modu ugledanja na kulture raznih evropskih naroda zaveli su kod nas nedovoljno samostalni intelektualni radenici – oni, koji nisu bili u stanju da dadu samostalna dela“. Ovi su uneli pometnju u postavljanju i procenjivanju kulturnih vrednosti. Jer je, po prirodi stvari, imitatora uvek daleko više nego originalnih stvaralaca. Zato su kod nas bili najgrlatiji „doktrinari našeg kaskanja za Evropom“, oni koji su licitirali kome narodu da se priklonimo za pozajmicu pojedinih kulturnih i civilizacijskih tekovina, bilo da se ove uklapaju ili ne u živi organizam nacionalne kulture. Otuda „naš život predstavlja neukusno i neorgansko šarenilo sa svih strana skupljenih elemenata, ponameštanih jedno pored drugoga bez plana, bez veze, bez ukusa, bez smisla!“ A ta Evropa, koju smo oponašali, istovremeno je potvrđivala svoju „nehumanost i bezbožnost svojih puteva odvratnim moralnim rasulom i zločinačkom političkom napetošću“.
Na sreću, u našoj kulturi je uočljiva i jedna neprekinuta linija genijalnih stvaralaca za koje Evropa nije bila „neprikosnoveni model“ za pokorno oponašanje. Tu liniju nisu uspeli da prekinu ni pomenuti „učitelji idenja tuđim stopama i presađivanja stranih produkata na rodno zemljište“. Naša filosofkinja sa ponosom navodi neke od najsjajnijih tačaka tog kontinuiteta nacionalne kulture. Na početku stoji naša narodna poezija, zatim je tu Njegoš, pa Meštrović. I mlađi kulturni pregaoci, među koje je spadala i Atanasijevićeva, u skladu sa ličnim moćima, nastojali su da nastave ovu liniju kontinuiteta vlastite kulture, i pripremali su tlo za utemeljenje „ideologije naše kulture“. Držali su da je nužno osloboditi se „nepotrebnih i nekorisnih pabirčenja po tuđim vrelima“, da bismo bili ono što jesmo, da bismo se razvili u ono što možemo postati.
Ovi stavovi su izneti povodom knjige Vladimira Dvornikovića, Naša kulturna orijentacija u današnjoj Evropi (Zagreb, 1930). Ovaj jugoslovenski filosof se istrajno bavio etnopsihološkim proučavanjem Jugoslovena. Niz njegovih radova, započetih još u drugoj deceniji XX veka, imaju svoj finale u monumentalnoj Karakterologiji Jugoslovena (Beograd, 1939). On je teorijski ponajbolje izrazio ono čemu su težili naši nezapadnjaci: osnovi na kojoj se može graditi jugoslovenska nacionalna zajednica i kultura. Njegove glavne izvode delili su i drugi, među njima i Ksenija Atanasijević.
Atanasijevićeva je pod Evropom imala u vidu, u prvom redu, zapadnu Evropu. Istok Evrope, koji je poglavito slovenski, ona suprotstavlja zapadnom delu, odnosno Evropi. Iako je među Slovenima bilo i onih koji su se razvijali pod političkim i kulturnim uticajem Zapada, kao što su Poljaci, Česi, Slovaci, Slovenci i Hrvati, ona je bila mišljenja da se može govoriti o osobenom slovenskom načinu mišljenja, da su i ti zapadnjački Sloveni filosofskoj misli dali specifični slovenski pečat. Sadržinski pak slovenska misao se „vrlo često, odnosi na ono što znači jedino nevarljivu težnju u ovome postojanju, – to jest, odnosi se na strasno i neumorno traženje onoga što će čovekov duh nerazlučno vezati za jednu transcendentnu bitnost, i što će mu, na taj način, pružiti siguran oslonac u kolebljivim smenama nesuštastvenih promicanja neodržljivosti ovoga života. Napori specialno slovenskih mislilaca idu jednom višem izmirenju što će izvesti čoveka iz kovitlaca u svim vrstama bolova i promašenosti, u području kratkotrajnih stvari, i učiniti ga samilosnim prema bližnjima. Jer slovenskim misliocima je, pre svega, stalo do spasenja i izbavljenja čovekove duše pomoću večne realnosti što stoji nad ljudskim pojmovima i nad zakonima logike“.[iii]
I tu ona nalazi osnovnu razliku slovenske od (zapadno)evropske misli i ukazuje na ono što je specifično slovensko u njoj. „Ono što filosofe, slovenske u užem smislu reči razlikuje od zapadnih, i što ih približuje istočnjačkim mudracima, jeste uspon ka prevazilaženju isključivoga zadatka prečišćavanja i usavršavanja pojmova, – na koji se, u glavnom, svode nastojanja zapadnih filosofa; uz to, slovenske mislioce odlikuje svest o tome da tkiva čovekovog uma mogu biti oštroumna i impozantna, ali da ona nisu dovoljna, jer ne obdaruju saosećanjem, ne pružaju utehu, i ne utoljavaju nasušnosti duše.“[iv] Drugim rečima, Atanasijevićeva (zapadno)evropskoj prevashodno teorijski usmerenoj misli protivstavlja slovensku misao sa njenim u suštini praktičkim usmerenjem. Po toj crti slovenska misao se približava mudrosti azijskog Istoka (Indije i Kine) koja takođe pruža isto što i religija – utehu. Naša filosofkinja ne misli, pri tom, da među zapadnim misliocima uopšte nema takvih čiji je cilj misao utehe, kao što ne misli da ni na Istoku nema onih koji teže u prvom redu izoštravanju pojmova, ona samo ukazuje na magistralne tokove mišljenja na Istoku i Zapadu. Ova slovenska misliteljka, naime, ne previđa da i među Slovenima ima onih koji „evropski misle“, koji slede tokove zapadne filosofije i tako povezuju Istok sa Zapadom.
Ali, Atanasijevićeva apeluje da budemo što više svoji, da što slovenskije mislimo: „Nastojmo da što slovenskije mislimo. To neće biti uskogrudost, nego pouzdani izgled za ostvarivanje punoće i vedrine duhovnog života, koji je, kad je pun i vedar, jedina stvarnost i jedino blaženstvo.“[v] Najveći ruski mislioci (Skovoroda, Kirejevski, Aksakov, Dostojevski, Tolstoj, Solovjov, Loski, Berđajev) na svoj način su dali slovenski pečat jednoj misli koja stremi „višoj stvarnosti“. Pa i kod Poljaka, tog rimokatoličkog naroda koji je pod presudnim uticajem rimokatoličke, zapadne filosofije, ispoljila se specifično slovenska crta u liku mesijanizma (Hene Vronski), čije teorije „ispituju dušu i njen udes“. Reč je o tome da svaka nacija ima svoj mesijanski zadatak, pa tako ga ima i poljski narod. I kod Čeha su evropski pravci filosofiranja prelomljeni u optici slovenskog duha tako da su i kod njih nastale filosofske koncepcije poglavito slovenske vrste (August Smetana, Karel Štorh, Masarik).
Na razmeđu Istoka i Zapada, južnoslovenski narodi su bili na meti osvajanja i jednih i drugih, tako da je čitava njihova istorija zapravo borba za političku i duhovnu nezavisnost. Iako su vekovima bili razdvojeni političkim, verskim i kulturnim granicama, Jugosloveni su, veruje Atanasijevićeva, izgradili nacionalni identitet i čine jednu naciju. Pri tome su se afirmisali i na intelektualnom planu, među ostalim evropskim narodima. Što se filosofije tiče, ona navodi neka imena Jugoslovena čije delo predstavlja doprinos i opštoj evropskoj misli. Među njima pominje Marka Marulića, Franju Petrića, Ruđera Boškovića i Njegoša. Mišljenja je, nadalje, da među Jugoslovenima ima još mislilaca koji spadaju u ovu grupu i ona će imati prostora da samo o nekima od njih i piše za francuske čitaoce (Petar Bartulović, Dositej Obradović, Petar Petrović Njegoš, Božidar Knežević, Branislav Petronijević i Jovan Cvijić).
Među svim jugoslovenskim filosofima ona, međutim, izdvaja dvojicu:
„Kao najdostojnije predstavnike filozofske misli jugoslovenske rase, izabrali smo pesnika-filozofa Petra Petrovića Njegoša, i vizionara istorije čovečanstva u kosmosu, Božidara Kneževića. Oba mislioca su tragala za vezom koja bi ujedinila ljudski duh sa jednim transcendentnim bićem, i tako mu osigurala postojanu tačku oslonca, usred nedoslednih promena i večne nepostojanosti ovoga sveta. Shvatanja ova dva specifično slovenska mislioca uzdigla su se do ideje višeg pomirenja, koja bi čoveka istrgla iz vrtloga svih patnji i poraza što ga odvode u svet efemernih stvari. Ono što ova dva filozofa, predstavnika svoje rase u pravom smislu reči, razlikuje od zapadnih filozofa i čini ih srodnim istočnim mudracima jeste njihova težnja da se izdignu iznad shvatanja racionalističke filozofije, umesto da se ograniče na pokušaj njihovog poboljšavanja, kao i njihova želja da dosegnu istinskiju stvarnost, nadređenu zakonima logike.“[vi]
Stoga ćemo u daljem izlaganju podrobnije razmotriti filosofsku misao pesnika Njegoša i vizionara Božidara Kneževića u interperetaciji Ksenije Atanasijević.
Njegoš kao filosof
Prvi naš filosof koji je pisao o filosofiji pesnika Njegoša bio je ujedno i onaj koji je u izvesnom smislu osporavao Njegoša kao filosofa. Petronijević je, naime, bio taj koji je u istoriju srpske filosofije uveo temu Njegoša kao filosofa. Neobičnost ovog podatka je dvostruka.
Prvo, ona se ogleda u tome što je Petronijević jednom prilikom pomenuo da pre njega Srbi imaju samo četiri mislioca: Dositeja Obradovića, Milana Kujundžića, Ljubomira Nedića i Božidara Kneževića. Otkud onda govor o filosofiji Petra Petrovića Njegoša, koji se upokojio četvrt veka pre nego što se Petronijević rodio?
Jedan odgovor bi mogao biti da su Srbi, pored pomenuta četiri „znatna“ mislioca imali i onih neznatnijih, među koje bi mogao spadati i pesnik Njegoš, ali da ih je veliki srpski filosof Petronijević kao minorne naprosto otpisao kao da nisu vredni pomena. Ovaj mogući odgovor ima više slabosti i moramo ga odbaciti. Naime, mislilac iz Sovljaka ne kaže da su ona četvorica znatni ili veliki, on naprosto kaže da su oni mislioci. To kao da podrazumeva da oni drugi, koji su se osim ove četvorice pačali u filosofiju, naprosto nisu dospeli do nivoa ozbiljnog mišljenja i stoga se ne bi mogli nazvati tim imenom.[vii] Dositej, Kujundžić, Nedić i Knežević su zadovoljili taj nivo i ništa više ili ne mnogo više od toga,[viii] dok, na primer, Konstantin Branković ili Alimpije Vasiljević naprosto nisu prešli onaj petronijevićevski neophodni minimum da bi se mogli nazvati filosofima.[ix] To, drugim rečima, može značiti da pre pojave onoga ko je na tu temu progovorio na takav način i nije bilo među Srbima velikih mislilaca.
Ovakvo razmišljanje se, međutim, ne bi moglo odnositi na Njegoša naprosto stoga što ga Petronijević nipošto nije držao za minornog, naprotiv. To se vidi već na početku knjige o Njegošu gde naš mislilac komentariše pesnikov stav o geniju i velikom narodu. Stav je zanimljiv i zaslužuje digresiju.
U „Posveti prahu Oca Srbije“, tj. u posveti Karađorđu, Njegoš kaže da „u velikim narodima geniju se gnj’ezdo krije“. Petronijević to razumeva kao da se samo u velikom narodu može roditi genije i izražava neslaganje s pesnikom, navodeći da je i sam Njegoš genije koji je ponikao u malom narodu. I dodaje da je i pojam velikog naroda potpuno relativan. Kao da podrazumeva da je Njegoš pod velikim narodom mislio samo mnogoljudan narod, i da samo tako veliki narod nagrađuje i slavi genija. Međutim, čini se da Njegoš ne misli da je veliki narod samo onaj koji ima mnogobrojne pripadnike. Posle navedenog stiha on kaže: „Ovde mu je pogotovu materijal k slavnom djelu i trijumfa dični v’jenac, da mu krasi glavu smjelu.“ Sudeći po ovim stihovima, Njegoš kao da veličinu naroda određuje po odnosu prema genijima. Onaj narod čije postojanje pribavlja velike teme dostojne genija i koji slavi i nagrađuje svoje najbolje ljude, genije koji obrađuju te zadatke i teme, bez obzira na brojčanu veličinu, i jeste veliki narod. Takvi su bili, na primer, stari Grci koji su u svom istorijskom postojanju došli do velikih tema, iznedrili ljude koji su ih se latili i odgovarali na zadatke i potom slavili takve ljude, a uopšte nisu ni za to vreme bili brojčano nešto posebno veliki. Utoliko je veliki narod pogodna sredina za nastanak genija. Ali Njegoš ne kaže ni to da se samo u velikom narodu rađa genije. On samo kaže da se genije tamo lakše rađa („Iz grmena velikoga lafu izać trudno nije“), ali se ponekad rodi i u malom narodu koji mu ne servira veliku temu niti ga slavi za njenu obradu. Tako se, na primer, poneo genije jednog Karađorđa, koga Njegoš uvršćuje među osam velikih vojskoviđa XIX veka (Napoleon, Karlo, Bliher, Velington, Suvorov, Švarcenberg, Kutuzov i Karađorđe). Karađorđe je, uprkos svim preprekama koje pred jednog genija postavlja mali narod – po tome se vidi da Njegoš Srbe ubraja među male narode – dospeo do velikog cilja, do one velike teme (srpska revolucija ili srpski ustanak). Ali kada srpski narod ne slavi svog genija Karađorđa, ne stavlja mu venac slave, to čini Njegoš posvećujući mu svoj Gorski vijenac.
Pošto je izneo uverenje da je Njegoš genije, za koga je šteta što je rođen u malom narodu, Petronijević, kada govori o njegovoj filosofiji, mora da objasni zašto ga onda nije ubrojao među srpske mislioce. Tako dospevamo do druge neobičnosti koju smo nagovestili na početku i tiče se odnosa poezije i filosofije.
Drugo, Petronijević je strogo razlikovao filosofiju i poeziju. Spis Filozofija u „Luči mikrokozma“ on započinje ovakvom definicijom filosofije: „Filozofija je hladno razmišljanje o svetu i životu, zasnovano na činjenicama iskustva i logičkim zakonima mišljenja.“[x] Filosofija je apstraktna, racionalna, intelektualistička delatnost. Nasuprot ovome, misaona „poezija, ukoliko rasuđuje o biću sveta i života, nije hladno razmišljanje, već razmišljanje zasnovano na osećanjima i željama“.[xi] Poezija je, dakle, intuitivna i iracionalna. I pored ove najveće suprotstavljenosti poezije i filosofije, veli naš mislilac, moguće je, mada se retko dešava,[xii] da u jednoj istoj osobi boravi i pesnik i filosof. Među filosofima koji imaju pesničku crtu, on navodi Platona, Šopenahuera, Ničea, Bergsona. U pesnike, koji su istovremeno u većoj ili manjoj meri filosofi, on ubraja Šekspira, Bajrona, Getea, de Lila, Leopardija, i tu uvršćuje i našeg Njegoša.
Petronijević ne samo da uvršćuje Njegoša među pesnike filosofe, nego drži da je ovaj znatan filosof: „A Gorski Vijenac doista je znamenito delo, i to kako sa poetske tako i sa filozofske strane svoje.“[xiii] Po tome bi trebalo da i Njegoša doda onom nizu srpskih mislilaca koji mu prethode. To ipak nije učinio, po svoj prilici stoga što Njegoš, po njegovom mišljenju, nije filosof sa pesničkim darom, poput Platona, Šopenhauera ili Ničea, nego je pesnik sa filosofskim darom, poput Šekspira, Getea ili Leopardija. Strogo intelektualističko shvatanje filosofije mu onemogućava da i one mislioce, poput Njegoša, kojima sam priznaje znatan misaoni dar, ubroji u filosofe. To je tim čudnije što je Petronijević, koji se inače ne zanima istorijom srpske filosofije i koji je o srpskim filosofima retko govorio, sem kad je pisao recenzije njihovih knjiga ili čisto polemički, o Njegošu kao filosofu pisao u više navrata.[xiv]
Petronijević je čak iznašao da je u Njegošu „filozof bio jači od vladike“,[xv] da je kod njega filosofija iznad religije. On to demonstrira na središnjem problemu porekla zla u svetu, u svetu koji je stvorio svemoćni, sveznajući i svedobri Bog, dakle na problemu teodikeje. Petronijević je mišljenja da se taj problem filosofski, a to znači racionalno, ne može rešiti. Toga Njegoš kao da je bio svestan i u Gorskom vijencu nema „ni traga“[xvi] od pokušaja da se ovaj problem rešava i reši. Ima se u vidu, po svoj prilici, racionalno rešenje. I mislilac iz Sovljaka hvali pesnika za taj trezveni gest.
Naš tumač kod Njegoša nalazi teleologiju u prirodi: nad prirodom vlada um koji svemu daje red i smisao, pri čemu nije reč o umu Boga nego o zakonitosti, poretku i logici u svetu koja je podređena moralnim ciljevima. Gorski vijenac je prožet humanizmom, a ne teizmom, ovo delo je humanističkog karaktera, veli Petronijević. Humanizam je za vladiku ljudska dužnost najsvetija. Najviši cilj čovekovog zemnog života je sticanje slave i časnog imena. U tom kontekstu Petronijević oplakuje Njegoševu zlu sudbinu što je kao veliki pesnik rođen u malom narodu pa ne može dobiti zasluženu slavu koju bi svakako stekao u velikom narodu,[xvii] imajući u vidu istovremeno i vlastiti slučaj velikog filosofa u malom narodu čija slava je tom okolnošću znatno umanjena.
Njegoš osnovu sveta nalazi u borbi iz koje onda proističe bol. Gledano imanentno, iz sveta, Njegoš je pesimist, pesimist borbe, i u tom pogledu se priključuje onoj grupi pesimista u koju spadaju pesnik Leopardi ili filosof Šopenhauer, s tom razlikom što je ovaj potonji pesimist bola. Njegoš time ne smatra da je život bezvredan jer je, kao hrišćanin, ujedno i transcendentni optimista, neko ko veruje da se sve pravično razrešava nakon vaskrsenja.
Drugi naš filosof koji je progovorio o Njegoševoj filosofiji bila je Ksenija Atanasijević, Petronijevićeva učenica i kratko vreme sledbenica, a potom oštar oponent. Može se pokazati da je čitavo njeno tumačenje Njegoša izvedeno u oštrom, polemičkom protivstavu prema Petronijevićevom tumačenju, iako se nigde ne pominje učiteljevo ime niti bilo koji njegov rad.
Kao članica Petronijevićeve škole, u vreme izrade doktorske disertacije o Đordanu Brunu, Atanasijevićeva je prošla strogu obuku u tom intelektualističkom načinu filosofiranja i verovatno se suočila i sa vlastitim ograničenjima da uspešno misli na takav način kao i sa ograničenjima samog pravca. Pošto filosofi gotovo nikada ne govore o vlastitim misaonim ograničenjima, o dometima vlastite inteligencije koja je važan preduslov takozvanog intelektualističkog načina mišljenja, i u njenim potonjim tekstovima nalazimo prigovore samo ovom pravcu filosofiranja kao takvom.
Intelektualistički pravac stavlja logiku iznad svega, obogotvoruje je i preti da puko logiciziranje postane samo sebi svrha. „A svaki istraživač koji obogotvori svoje pojmove, i ne prizna nikakvo načelo nad logičkim zakonima, osuđen je na nezavidan udes da ne izađe iz mraka zemlje, nego da i druge zavodi u njega.“[xviii] Proglašavanje logike za najvišeg arbitra svega ona ubraja u racionalističku zabludu. Ona je mišljenja da je Njegoš upravo neko ko nije upao u tu zamku.
Videli smo da je Petronijević hvalio Njegoša što je odustao od rešavanja racionalno nerešivog problema teodikeje i time filosofski u sebi pobedio pravoslavnog vladiku. U skladu sa svojim shvatanjem filosofije i tome primerenom čitanju, Atanasijevićeva, nasuprot Petronijeviću, naglašava da je središnje postignuće vladike upravo rešenje problema teodikeje. Sagledavši da se problem zla u svetu ne da rešiti ni čistom logikom i dijalektikom, ni dogmatskom pravoslavnom teologijom, on se okreće nečem trećem, tajnovitom. Naime, on je imao ono što, veli Atanasijevićeva, krasi samo prave mudrace, a to je hrabrost da upotrebi sve raspoložive moći uma, a ne samo logičku inteligenciju (razum), kako bi se uhvatio u koštac sa problemom zla u svetu. Za genijalnost vladike Njegoša zamršenosti zemaljskih mudraca, što će reći filosofa, njihove logičke zavrzlame, po mišljenju naše istoričarke srpske filosofije, bile su šala, ali ih on nije pratio jer nisu bila vredna napora. „Umesto u njihova izvođenja, Njegoš se udubljuje u one pesničke i mislilačke proizvode koji – stvarnije nego racionalistička učenja – rešavaju prvobitna pitanja opstanka.“[xix] Na taj način njegova religioznost ostala je netaknuta i, suprotno mišljenju Petronijevića, izlazi da nije bila podređena filosofiji.
Način Njegoševog rešavanja problema teodikeje, prema Atanasijevićevoj, sastojao se u okretanju od filosofije i dogmatske teologije ka nekim ezoteričkim učenjima. Njegova metafizičko-kosmološka shvatanja izložena u Luči mikrokozma, veli naša filosofkinja, pokazuju da je on bio ne samo obavešten nego i upućen u ezoteriju. Naime, tumačenje porekla zla u svetu, kao središnja koncepcija vladičina, kategorična je ona, temelji se na ezoterijskom dualizmu. Sledeći uvide prosvetljenih ezoteričara, vladika je spoznao da borba u svetu ima smisla jer njome upravlja umna sila koja neće dopustiti da zlo prevlada nad dobrim. Jakog i pametnog čoveka zemaljski porazi ne mogu slomiti, on je jači i od sudbine, i od okolnosti i od zlih ljudi. Snagu za takvo šta takav jaki i pametni čovek nalazi u transcendenciji. Petronijević je transcendentni optimizam jednostavno pripisivao okolnosti da je vladika hrišćanin. Atanasijevićeva pak pokazuje da je reč o jednoj ezoterijskoj dualističkoj metafizici koja je sadržana u neobičnoj priči o pobuni Satane protiv Boga i padu Adamovom.
Dijametralna suprotstavljenost ovih dveju interpretacija neodoljivo upućuje da je Atanasijevićeva pisala svoju raspravu o Njegošu imajući pred očima Petronijevićeve studije. Ona uzima glavne izvode Petronijevićeve i, ne pominjući ga uopšte, pokazuje da je kod Njegoša sve upravo suprotno od toga. Njena kritika intelektualističke filosofije, koja je lajtmotiv čitavog teksta, neprekidno opominje da je tekst pisan kao kritika shvatanja filosofije bivšeg učitelja uopšte i njegovog tumačenja Njegoševe misli sa te pozicije posebno.
Misao Božidara Kneževića
Kao što je bio slučaj sa Njegošem, i na Božidara Kneževića kao na filosofa prvi je obratio pažnju Branislav Petronijević. On je, naime, 1898. kao stručni filosof napisao iscrpnu recenziju prvog filosofskog spisa srednjoškolskog profesora koji je službovao u raznim gradovima u unutrašnjosti i koji je dotada kulturnoj javnosti bio poznat jedino kao prevodilac Beklove Istorije civilizacije u Engleskoj. Mladi nemački doktor filosofije, koji se rodio 13 godina nakon ovog dotada filosofskoj javnosti nepoznatog prevodioca i profesora istorije u gimnaziji, dao je u celini uzev pozitivnu ocenu prve knjige Principa istorije i preporučio je čitalačkoj publici.
Sam tekst recenzije, međutim, pisan je kritički i ukazivao je na stručne nedostatke Kneževićevog prvenca tako da ona na prvi pogled deluje kao negativna. Petronijevićeve zamerke se svode na to da Principi istorije ne donose nikakav novi i originalan sistem filosofije istorije te, uzevši u obzir autorovu neodređenost u pogledu pokretačkih uzroka i zakona u istoriji kao i na dogmatički ton i njegov neuspeh da izvede principe, recenzent zaključuje da je reč o delu bez dublje naučne vrednosti. Ovako stroga ocena, koja je unekoliko kontradiktorna sa preporukom čitaocima, postaje razumljivija ako imamo u vidu Petronijevićeve kriterijume vrednovanja.
Ovi kriterijum su navedeni u samoj recenziji, ali su sažetije i jasnije prezentovani u nekrologu Kneževiću koji je Petronijević napisao 1905. godine. Tu se ističu tri važna uslova koja, smatra pisac nekrologa, mora ispuniti neko ko želi da sačini jedan filosofski sistem. Prvo, da bi se neko bavio metafizikom i logikom mora imati dijalektičkog dara, a, kako on vidi, Knežević nije bio apstraktni mislilac. Drugo, da bi se rasuti misaoni fragmenti povezali u jednu celinu, da bi se načinio sistem misli, neophodna je arhitektonska i sintetička moć, a to je ono što je Kneževiću nedostajalo te on nije mogao biti sistematski mislilac. Treće, Knežević nije studirao velike filosofe da bi se tako logički iškolovao i u tom pogledu on nije bio stručan filosof.[xx]
Iz ovih razloga Kneževićevo obimno delo više nalikuje skupu fragmenata, pojedinačnih misli koje ne proističu jedna iz druge, među kojima su ipak mnoge lepe i istinite. Stoga je, prema svedočenju Kneževićeve kćerke, upravo Petronijević predložio autoru Principa istorije da iz ovih izvuče pojedine misli i da ih objavi kao zasebnu celinu.[xxi] Tako su nastale Misli, koje Petronijević, razumljivo, drži za najbolje Kneževićevo delo. Naš najveći metafizičar smatra, naime, da Knežević ima veliki dar za aforističko mišljenje. Takvo mišljenje je, za mislioca iz Sovljaka, po svojoj vrednosti ispod sistematskog mišljenja, ali je i ono od značaja i imalo je svoje velike pobornike, kao što je u tadašnje vreme bio Niče.
Uvažavajući Kneževićev aforistički talenat, Petronijević ga, zajedno sa Dositejom Obradovićem, Milanom Kujundžićem i Ljubomirom Nedićem, ubraja među ona četiri mislioca koja je Srbija jedino imala u prošlosti. I pri tome oplakuje sudbinu svih velikih talenata koji su imali nesreću da se rode u malom narodu.[xxii]
Početkom tridesetih godina XX veka Ksenija Atanasijević je odavno napustila školu svog učitelja Petronijevića i sa njim i njegovim drugim učenikom i štićenikom Nikolom Popovićem je u velikom sukobu, koji će je, na kraju, stajati univerzitetske karijere.[xxiii] Razumljivo je stoga što ona svoje tumačenje filosofije Božidara Kneževića izlaže – kao što će to, videli smo, kasnije činiti i sa Njegoševom misli – u protivstavu prema Petronijeviću koji je prvi o njihovom filosofiranju izrekao merodavan sud.
Svoj najduži tekst o Kneževiću, pisan kao predgovor za četvrto izdanje njegovih Misli (1931) koje je priredila Paulina Lebl–Albala, Ksenija Atanasijević započinje protivstavom prema ona tri uslova koja je Petronijević istakao kao neophodne da bi se izgradio jedan filosofski sistem. Suvišno je i reći da ona pri tome uopšte ne pominje svog nekadašnjeg učitelja i njegove tekstove o Kneževiću.
Komentarišući prvi Petronijevićev uslov za bavljenje metafizikom i logikom – a to je posedovanje dijalektičkog talenta – Atanasijevićeva ističe da nije tačno da najdubljim i krajnjim pitanjima sveta i čoveka možemo prići samo na jedan način, posredstvom apstraktnog logičkog rezonovanja. Zavisno od vrste talenta koji poseduje određeni filosof, postoje bar dva pristupa metafizičkim pitanjima. Pri tome se čini da svaki filosof nastoji da svoj dar proglasi za jedini primeren željenom istraživanju. Jedan od njih doista jeste onaj na koji upućuje Petronijević i koji je on sam posedovao – to je dijalektički dar apstraktnog mišljenja:
„Jedni, nezavisno od onoga što im iskustvo prikazuje i odslikava, ispredaju sistem apstrakcija, po sebi bezbolnih, i potpuno se posvećuju trudu da im zaključivanja ostanu saglasna sa svim dialektičkim veštinama, i neogrešena ni o jedan propis logike.“[xxiv]
Ovaj intelektualistički pristup, međutim, nije i jedini niti je bez mana. On je udaljen od života (bavi se „bezbolnim“ apstrakcijama) i brine se jedino za logičku besprekornost izvođenja zaključaka i međusobnu neprotivrečnost izvedenih stavova, dok sasvim ostavlja po strani vezu sa živim iskustvom. Tu logiciziranje kao da postaje samo sebi svrha i oni koji su obdareni tom sposobnošću mogu da uživaju u takvoj igri, ali u kakvoj je to vezi sa našim „bolećim“ pitanjima? Atanasijevićeva stoga preferira onaj drugi put, koji vodi spasenju:
„Drugi hrabro podnose da ih preplavi bujica iskustvenih doživljavanja, suočavaju se sa empirijom, i svim njenim neduzima i jadima, pa se, potom, spuštaju do dna gusto ispredenoga niza pojavljivanja, otkrivaju im ništavnost, i, zaključno, pribegavaju spasonosnom i časnom izlazu u kojoj od transcendentnih oblasti, dostupnoj čovekovoj misli ili duši.“[xxv]
Ono što je Petronijević držao za niži oblik filosofiranja, takozvano aforističko mišljenje, može se u ovom svetlu pokazati kao plodniji i važniji put. Ovaj put se ne oslanja jedino na ono racionalno (misao), nego i na ono iracionalno (duša). Na ovom putu se kao „spasonosan i častan“ izlaz pokazuje transcendencija, što će reći Bog, bilo da je ovaj dostupan mišljenju ili nekoj drugoj sposobnosti duše. Ovim se ujedno prelazi na komentar Petronijevićevog drugog uslova za sistematsko mišljenje:
„Filozofi prvog tipa uspevaju, katkad, da podignu arhitektonski vrlo uspelu izgradnju, laskavi dokaz o tome kakvu usavršenost i okretnost može da postigne moć preplitanja apstraktnih pojmova u čoveku.“[xxvi]
Atanasijevićeva veli da bi se mogla navesti duža lista mislilaca, obdarenih diskurzivnim mišljenjem, koji bi se onda rangirali po stepenu uspešnosti u dijalektici i arhitektonici sistema. Hegel je tu, na primer, uzoran mislilac. Dok je prva grupa mislilaca u prvom redu zainteresovana za teorijska pitanja, pogodna za logičku izgradnju sistema, onu drugu zanimaju pre svih praktička pitanja pa bavljenje konstrukcijom sistema nije u prvom planu:
„Svet mislilaca druge vrste osetljiva je, naročito, za pitanja o opredeljenju i važnosti čovekovoga bivanja; od njihovoga interesa odbijaju se teorijske zagonetnosti kao takve; one postaju dostojne razjašnjavanja samo ako su vezane za čovekove potrebe, i ako mogu da doprinesu olakšavanju njegovih dugih bolova.“[xxvii]
Razmatrajući treći Petronijevićev uslov valjanog filosofiranja, prema kome je neophodno uvežbavati logiku proučavanjem velikih mislilaca, Atanasijevićeva navodi primere neosporno velikih mislilaca iz ove druge grane, kao što su Paskal, Šopenhauer, Dostojevski i Tolstoj. Tolstoja, na primer, ne zanima teorijski sistem misli, nego način da postavi temelje ljudske etičnosti i izglede za besmrtnost duše. Dostojevski se takođe ne zaklanja iza teorijskih razmatranja nego razotkriva ljudsku dušu zapletenu u religijske i metafizičke sile. U ovu grupu mislilaca naša filosofkinja smešta i Božidara Kneževića.
„Obuzet blagorodnom težnjom da na življenje ljudi baci pogled sa najvišeg plana, naš Božidar Knežević potvrdio se kao mislilac dorastao da priđe kozmičkoj zagonetki, ali i da ponese teret svih nerešenosti u kojima se guši ljudski individuum. Kao takav, on je prava retkost u našoj sredini, nimalo zasićenoj misaonošću.“[xxviii]
Kao tako redak mislilac, on se u optici naše filosofkinje uspinje, zajedno sa Njegošem, na sam vrh naše jugoslovenske misli, stremeći slovenskoj misli gde vrhune takvi velikani kao što su Dostojevski i Tolstoj.
[i] Atanasijević, K., „Naša orijentacija prema Evropi“, Riječ, 26/1930, 46, str. 8–9.
[ii] Izuzetak je rimsko osvajanje Grčke, kada su pobednici preuzimali kulturu pobeđenih. Moderna Evropa je uvek u svojim osvajanjima, s obzirom na kulturu, nastupala evropocentrično.
[iii] „Predavanje g-đice Ksenije Atanasijević o slovenskoj filosofskoj misli, povodom kongresa slovenskih žena“, Pravda, 19. oktobra 1933, str. 8.
[iv] Ibid.
[v] Ibid.
[vi] Atanasijević, K., Penseurs yougoslaves, Bureau central de presse, Belgrade, 1937, p. 11.
[vii] Tako je, na primer, Petronijević polemisao sa četvrt veka starijim Milošem Milovanovićem, veoma plodnim piscem na filosofske teme, i pokazivao da ovaj nije ni dospeo do filosofskog nivoa.
[viii] Priznanje koje je Nedićeva disertacija iz logike imala u Nemačkoj morala je ostaviti utisak na Petronijevića. O ovome više u: Marić, I., Uspon srpske filosofije, ΠΛΑΤΩ, Beograd, 2004, str. 56–58.
[ix] U ovoj varijanti samo se polemički, međutim, može razumeti da se ovde podrazumeva kako takav nivo nisu postigli ni nemački doktori filosofije – Milivoje Jovanović i Maksim Arer.
[x] Petronijević, Spisi iz praktičke filozofije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1998, str. 257.
[xi] Ibid.
[xii] Petronijević je na vlastitom iskustvu spoznao koliko je filosofu teško biti pesnik (videti filosofove pesme u: Petronijević, B., Autobiografija, Pesme, Prepiska, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd, 1998, str. 81–88).
[xiii] Petronijević, B., Spisi iz praktičke filozofije, str. 207.
[xiv] Filozofija u „Gorskom Vijencu“, Novi Sad, 1908, 21920; „Filozofija u ’Luči mikrokozma’“, Misao, knj. XIII, 2/1923, str. 1297–1305; Filozofija u „Gorskom Vijencu“ i „Luči mikrokozma“, Beograd, 1924; „Njegoševa filozofija“, Letopis Matice srpske, knj. CCCXXXIII, 1–2/1932, str. 32–43.
[xv] Petronijević, Spisi iz praktičke filozofije, str. 244.
[xvi] Ibid.
[xvii] Ibid., str. 208, 252.
[xviii] Atanasijević, K., Srpski mislioci, priredio Ilija Marić, ΠΛΑΤΩ, Beograd, 2006, str. 26.
[xix] Atanasijević, K., Srpski mislioci, str. 19.
[xx] Knežević je pripadao onoj generaciji koja je studirala Filosofski fakultet na Velikoj školi u vreme kada nisu postojala predavanja niti se polagao ispit iz filosofije, jer je profesor filosofije Milan Kujundžić tada boravio u Rimu. Ali nije to bio razlog što ga Petronijević ne smatra stručnim filosofom, nego okolnost da nije izoštravao svoju logičku spremu proučavajući velike filosofe.
[xxi] Videti: Mićunović, D., Filozofija minima, Filip Višnjić, Beograd, 2001, str. 31.
[xxii] „Nepravedno je od prirode pustiti da se jedan darovit mislilac rodi u malom narodu“ (Petronijević, B., Predavanja iz istorije filosofije, priredio Ilija Marić, ΠΛΑΤΩ, Beograd, 2002, str. 418).
[xxiii] Videti: Marić, I., „Uklanjanje Ksenije Atanasijević sa Beogradskog univerziteta“, Godišnjak grada Beograda, 2004, str. 273–286.
[xxiv] Atanasijević, K., Srpski mislioci, priredio Ilija Marić, ΠΛΑΤΩ, Beograd, 2006, str. 45.
[xxv] Ibid.
[xxvi] Ibid.
[xxvii] Ibid., str. 46.
[xxviii] Ibid., str. 47.
