Jeretik Bernard Šo

Česterton je voleo da polemiše s prijateljima, a posebno s Bernardom Šoom. Koliko su bili dobri prijatelji, toliko su se njihovi svetonazori razlikovali. Šo je, za Čestertona, bio jeretik. A jereticima je smatrao sve ljude koji ne dele njegova uverenja. U predgovoru za svoju knjigu Jeretici, Česterton je zapisao: „Mene ne brine g. Bernard Šo kao jedan od najumnijih i najčasnijih ljudi današnjice; mene on brine kao jeretik – odnosno, čovek čija je filosofija vrlo temeljna, dosledna i vrlo pogrešna.“ Ovaj tekst je upravo deo te knjige posvećen Šou.

U stara dobra vremena, pre nastanka savremenih morbidnosti, kada je genijalni stari Ibzen ispunjavao svet potpunom radošću, i kada su lepe priče zaboravljenog Emi­la Zole držale naša ognjišta radosnim i čistim, smatralo se problematičnim da vas pogrešno razumeju. Diskutabilno je da li je to uvek ili samo ponekad problematično. Neshvaćen čovek je uvek u prednosti nad svojim ne­prijate­ljima, jer ne poznaju njegovu slabu tačku niti plan delovanja. Oni idu protiv ptica mrežama, a ribe napadaju strelicama. Postoji nekoliko savremenih primera koji oslikavaju ova­kvu situa­ciju.

Navedimo gospodina Čemberlena [Chamberlain]. On stalno uzmiče svojim protivnicima ili ih poražava zato što su njegove stvarne moći i stvarni nedostaci potpuno drugačiji od onih koje mu stalno pripisuju, i istomišljenici i protivnici. Prijatelji ga opisuju kao trudoljubivog čoveka od akcije, a protivnici kao grubog poslovnog čoveka. On zapravo nije ni jedno ni drugo, već izvanredan romantični govornik i romantični glumac.

On poseduje sposobnost koja je sama suština melodrame – moć pretvaranja da je sateran u ćošak, čak i kada ga podržava ogromna većina. Jer sve rulje su dovoljno velikodušne da njihovi heroji mogu da prikažu neku vrstu slabosti – ova vrsta licemerja odaje poštu snazi koja popušta pred slabošću. On govori budalasto a opet vrlo lepo o sopstvenom gradu koji ga nikada nije napustio. On nosi plameni i fantastični cvet, kao neki dekadentni osrednji pesnik. Kako su njegova prostodušnost i krepkost prijemčive zdravom razumu, sve ovo je, zapravo osnovni trik retorike. On se suočava sa svojom publikom sa tom do­sto­janstvenom izveštačenošću Marka Antonija:

Ja nisam govornik, kao što je Brut;
Nego, kao što me znate svi, običan prosti čovek.

To je razlika između cilja govornika i cilja bilo kog drugog umetnika, kao što su pesnik ili vajar. Vajarov cilj je da nas ubedi da je on vajar. Govornikov cilj je da nas ubedi da on nije govornik. Dopustite jednom g. Čemberlenu da vas prevari da je običan čovek i on pobeđuje u svojoj igri.

Potrebno je samo da razradi temu o kraljevstvu, i ljudi će reći da ovi obični ljudi govore velike stvari u značajnim prilikama. On samo treba da se usmeri ka velikim slobodoumnim idejama koje su zajedničke svim drugorazrednim umetnicima i ljudi će reći da biznismeni imaju najveće ideale. Svi njegovi planovi su se pretvorili u dim, on se nije dotakao ičega što prethodno nije poremetio. Njegova ličnost je okružena keltskim patosom, kao Gali u citatu Metjua Ar­nolda: „On je hitao u boj, ali je uvek padao.“ On je planina predloga, planina neuspeha, ali on je i dalje planina. A planina je uvek romantična.

Postoji još jedan čovek u savremenom svetu koji se može nazvati antitezom g. Čemberlena u svakom smislu i koji je, takođe, oličenje prednosti toga da vas ne shvataju. Gospodina Bernarda Šoa uvek predstavljaju, i oni koji se s njim ne slažu i oni koji se (ako takvi i postoje) slažu, kao vrcavog humoristu, uzbudljivog akrobatu, umetnika podložnog tran­sformaciji. Za njega važi da se ne može uzeti za ozbiljno, da će braniti ili napasti bilo šta, da je spreman na sve kako bi šokirao ili zabavio.

Ovo ne samo da je netačno, već je, očito, potpuno suprotno od istine. To je toliko neubedljivo koliko i reći da Dikens nije posedovao grubu muževnost Džejn Ostin. Čitava snaga i trijumf g. Bernarda Šoa leže u činjenici da je on temeljito dosledan čovek. Daleko od toga da se njegova snaga sastoji u skakanju kroz kolutove ili dubljenju na glavi, ona se sastoji u bdenju nad sobom dan i noć.

On primenjuje Šoov test hitro i strogo na sve što se dešava na nebu i na zemlji. Njegov standard se nikad ne menja. Ono što kolebljivi revolucionisti i nepostojani konzervativci mrze kod njega (i čega se plaše) je upravo to što su njegova merila, takva kakva su, uravnotežena, i što se njegov zakon, kakav god bio, pravedno primenjuje. Možete napadati njegove principe, kao što to i ja činim. Ali ne znam kako biste mogli kritikovati njihovu primenu.

Ako on ne voli bezakonje, protivi se bezakonju socijalista isto koliko i bezakonju individualista. Ako ne trpi groznicu patriotizma, on je ne voli kod Bura i Iraca isto koliko i kod Engleza. Ako ne voli bračne zavete i veze, on tim pre odbacuje jače i divlje zavete nezakonite ljubavi. Ako ismeva sveštenički autoritet, još jače izvrgava ruglu pompeznost ljudi od nauke. Ako osuđuje versku neodgovornost, sa razumnom doslednošću jednako osuđuje neodgovornost umetnosti.

On je udovoljio svim boemima rekavši da su žene jednake sa muškarcima; ali ih je razbesneo rekavši da su muškarci jednaki ženama. On je gotovo mehanički pravedan; poseduje to neko užasno svojstvo mašine. Čovek koji je istinski divalj i nepredvidiv, koji je stvarno fantastičan i neuračunljiv, on nije gospodin Šo već prosečni ministar.

Upravo ser Majkl Hiks-Bič [Michael Hicks-Beach] skače kroz kolutove. Upravo ser Henri Fauler [Henry Fowler] dubi na glavi. Poštovan državnik tog tipa koji drži do sebe ne skakuće s pozicije na poziciju. On je spreman da brani sve i ništa. Njega ne treba uzimati za ozbiljno.

Savršeno znam šta će gospodin Bernard Šo govoriti u narednih trideset godina. Govoriće isto ono što je oduvek govorio. Da se za trideset godina sretnem sa g. Šoom, s tim smernim čovekom srebrne brade koja se vuče po zemlji, i da mu kažem – „dama se nikada, naravno, ne sme uvrediti“ – ovaj dostojanstvenik bi podigao svoju vremešnu ruku i oborio me na zemlju. Poznato nam je šta će g. Šo govoriti za trideset godina od sada. Ali ima li ikoga ko je tako tajanstveno upućen u zvezde i proročanstva i koji može da se usudi da predvidi šta će g. Askvit [Asquith] govoriti za trideset godina?

Jasno je da je pogrešno i pretpostaviti da nedostatak određenih ubeđenja daje razumu slobodu i agilnost. Čovek koji veruje u nešto je spreman i dovitljiv, jer je naoružan. On svoj test može da primeni odmah. Onaj ko je u sukobu sa osobom kao što je g. Bernard Šo može umisliti da on ima deset lica. Na sličan način borac sa briljantnim suparnikom može da isfantazira kako se mač njegovog protivnika pretvorio u njegovoj ruci u deset mačeva. Ali ovo nije zato što se čovek igra sa deset mačeva, to je zato što vrlo precizno cilja sa jednim.

Štaviše, čovek sa određenim ubeđenjem uvek deluje bizarno, zato što se ne menja sa svetom. On se popeo na postojanu zvezdu, i zemlja proleće ispod njega kao niz pokretnih slika. Milioni dobrodušnih ljudi u crnim kaputima nazivaju sebe normalnim i razumnim samo zato što se uvek inficiraju najmodernijim ludilom, zato što ih vrtlog ovog sveta uvlači u ludilo.

Ljudi optužuju g. Šoa i mnogo šašavije osobe da „dokazuju da je crno belo“. Ali se nikada ne pitaju da li je aktuelni jezik boja uvek ispravan. Obična razumna frazeologija ponekad naziva crno belim, zasigurno naziva žuto belim i zeleno belim i boju cigle belim. Vino nazivamo „belim vinom“ iako je žuto koliko su to i čarape koje nose dečaci iz državne škole. Grožđe nazivamo „belim grožđem“ iako je očigledno bledo zeleno. Evropljanima, čiji je ten rozikaste nijanse, dajemo užasnu titulu „belog čoveka“ – od čega se krv ledi u žilama više od bilo koje aveti kod Poa.

Očito, ako čovek zatraži od konobara u restoranu bocu žutog vina i malo zeleno-žutog grožđa, taj isti konobar će ga smatrati ludim. Nesumnjivo je da kada bi vladin zvaničnik, izveštavajući o Evropljanima u Burmi, rekao – „tamo ima oko dve hiljade rozikastih ljudi“ – bio bi optužen za zbijanje šala i izbačen iz svoje službe. Ali isto tako je jasno da oba ova čoveka trpe štetu zbog kazivanja gole istine.

Taj suviše iskren čovek u restoranu, previše istinoljubivi čovek u Burmi, to je Bernard Šo. On deluje ekscentrično i groteskno jer ne želi da prihvati opšte ubeđenje da je žuto belo. Svu svoju genijalnost i solidnost zasnovao je na otrcanoj, ali opet zaboravljenoj, činjenici da je istina jača od mašte. Istina, svakako, nužno mora da bude jača od mašte, jer mi maštu prilagođavamo sebi.

Tim više će razumna procena pokazati g. Šoa podsticajnim i izvanrednim. On tvrdi da vidi stvari onakvima kakve jesu. A neke stvari koje on vidi kakvim jesu, celokupna naša civilizacija uopšte ne uviđa. Međutim, nešto nedostaje u realizmu g. Šoa, a taj nedostatak je poprilično ozbiljan.

Stara i uvažena filosofija g. Šoa moćno je prikazana u Kvintesenciji ibzenizma. Radi se, ukratko, o tome da su konzervativni ideali bili loši, ne zato što su bili konzervativni već zato što su bili ideali. Svaki ideal je sprečavao ljude da o određenoj stvari pravedno rasuđuju; svako moralno uopštavanje gušilo je pojedinca; zlatno pravilo je da nema zlatnog pravila. Prigovor ovim tvrdanjama je da se njima naprosto stvara iluzija da oslobađaju ljude, ali ih zapravo sprečava da čine ono što jedino žele da rade. Kakva je korist reći zajednici da ona ima svaku slobodu sem slobodu da donosi zakone? Sloboda donošenja zakona je ono što stvara slobodan narod. I kakva je korist od govorenja čoveku (ili filosofu) da ima svaku slobodu sem slobodu da vrši uopštavanja? Vršenje uopštavanja je ono što čini čoveka čovekom. Ukratko, kada g. Šo zabranjuje ljudima da imaju stroge moralne ideale, on se ponaša kao neko ko im zabranjuje da imaju decu. Izreka „zlatno pravilo je da nema zlatnih pravila“ poriče samu sebe. To da ne postoji zlatno pravilo je samo po sebi zlatno pravilo, ili je još mnogo gore od zlatnog pravila. To je gvozdeno pravilo; okov stavljen na prvi pokret čovekov.

Ali gospodin Šo je poslednjih godina u žiži javnosti zbog naprasnog razvitka njegove religije nadčoveka. On koji je do poslednjih granica ismevao vere zaboravljene prošlosti otkrio je novog boga nezamislive budućnosti. On koji je svu krivicu svaljivao na ideale postavio je najnezamisliviji ideal, ideal novog bića. Ali istina je, ipak, da je svako ko dobro poznaje um g. Šoa, i divi mu se s pravom, morao ovo da pretpostavi još odavno.

Gospodin Šo nikada nije posmatrao stvari onakvim kakve jesu. Da jeste, on bi pred njima pao na kolena. Uvek bi imao tajni ideal koji je uništio sve stvari ovoga sveta. On je sve vreme tiho upoređivao čovečanstvo s nečim što nije ljudsko, s čudovištem s Marsa, sa stoičkim mudracem, s ekonomskim čovekom fabijanaca, s Julijem Cezarom, sa Zigfridom, s natčovekom. Posedovati to unutrarnje i nemilosrdno merilo može biti dobra, ili vrlo loša stvar, može biti izvrsno ili pogrešno, ali to podrazumeva videti stva­ri onakvim kakve jesu.

To nas navodi najpre da se setimo Bri­jareja sa sto ruku,[1] a da onda svakog čoveka nazivamo bogaljem, jer ima samo dve. Kao i da se setimo slike Argusa sa sto očiju, a onda ismevamo svakog čoveka sa dva oka kao da ima jedno. Upravo ne videti stvari kakvim one jesu, tera čoveka da zamisli poluboga beskrajno bistrog uma, koji se može ali i ne mora pojaviti u poslednje dane, a potom sve ljude smatrati idiotima.

Sve ovo je g. Šo uvek činio, u manjoj ili većoj meri. Kada ljude istinski vidimo onakvim kakvi jesu, ne kritikujemo ih već ih poštujemo, i to s punim pravom. Čudovište misterioznih očiju i čudnih palčeva, s neobičnim snovima u glavi, s neobičnom blagonaklonošću ka onom mestu ili ovoj bebi, odista je čudesna i iritantna pojava. Samo iz samovolje i nadmenosti vršimo poređenja s nečim drugim kako bi nam bilo lakše pred njim. Osećaj superiornosti nas drži smirenim i praktičnim. Suve činjenice bi nas naterale da padnemo na kolena u verskom strahu.

Činjenica je da je svaki trenutak svesnog života nepojmljivo čudo. Kao i da svako lice na ulici ima neverovatnu nepredvidivost jedne bajke. Ono što sprečava čoveka da ovo shvati nije nikakav jasan uvid ili iskustvo, već navika vršenja pedantnih i sitničavih poređenja. Gospodin Šo koji je, posmatrano s praktične strane možda i najhumaniji živi čovek, u ovom smislu je nehuman.

Donekle je bio zaražen osnovnom intelektualnom slabošću njegovog novog gospodara, Ničea, tom čudnom idejom da što je čovek veći i jači on više prezire druge stvari. Što je čovek veći i snažniji on je radiji da se pokloni pred ljubičicom. To što g. Šo prezrivo hoda uzdignute glave i oholo stoji pred kolosalnim panoramama carstava i civilizacija, ne ubeđuje nikog da on vidi stvari onakvim kakvim jesu.

Ja bih bio potpuno ubeđen da sam ga našao kako zuri sa religioznim ushićenjem u svoja stopala. „Kakva su ova dva prelepa i vredna bića“ – zamišljam ga kako šapuće sebi – „koja vidim svugde, služe me, a ne znam ni sam zašto? Kakva im je to nežna vila zapovedila da iskorače iz vilin-zemlje gde sam se rodio? Kakvog boga graničnog područja, kakvog varvarskog boga nogu moram zadovoljiti vinom i vatrom, da ne otrče od mene?“

Istina je da sva blagodarenja, uopšteno gledano, počivaju na izvesnoj tajni smirenja i skoro tame. Čovek koji je rekao – „blaženi su oni koji ne očekuju ništa, jer se neće razočarati“ – izrekao je neadekvatnu i čak netačnu stvar. Istina je – „blaženi su oni koji ne očekuju ništa, jer će biti iznenađeni i proslavljeni“. Čovek koji ništa ne očekuje vidi ruže crvenijim od običnih ljudi, i zeleniju travu i sjajnije sunce. Blaženi su oni koji ne očekuju ništa, jer će naslediti gradove i planine. Blaženi su krotki, jer će naslediti zemlju.

Dok ne shvatimo da stvari ne moraju biti, ne možemo da shvatimo da stvari jesu. Dok ne vidimo pozadinu tame ne možemo da se divimo svetlosti kao jedinstvenoj i stvorenoj stvari. Čim smo videli tu tamu, sva svetlost je postala prosvećujuća, iznenadna, zaslepljujuća i božanska. Dok ne zamislimo ništavilo mi nipodaštavamo pobedu Božiju, i ne možemo da shvatimo nijedan trofej iz Njegovog drevnog rata. To je samo jedna od milion neobuzdanih pošalica istine, da ništa ne znamo sve dok ne spoznamo ništa.

Namerno tvrdim da je jedina mana u veličini g. Šoa, to što mu je teško udovoljiti, a to je i jedini odgovor na njegovu tvrdnju da je veliki čovek. On je gotovo jedinstveni izuzetak opštem i suštinskom načelu da male stvari zadovoljavaju velike umove. I iz ovog nedostatka te najpreuzvišenije vrline, smirenja, proizilazi neobično naglašavanje natčoveka.

Nakon tlačenja velikog broja ljudi tokom godina jer su su nenapredni, g.Šo je otkrio, na sebi svojstven način, da je diskutabilan napredak bilo kog ljudskog bića sa dve noge. Pošto su počeli da sumnjaju da li čovečanstvo uopšte može da se prisajedini s napretkom, većina ljudi, kojima je lako udovoljiti, prosto bi odabrali da napuste napredak i ostanu sa čovečanstvom. Gospodin Šo, pošto mu nije lako udovoljiti, odlučuje da napusti čovečanstvo sa svim svojim ograničenjima i da sledi napredak, zarad njega samog.

Ako je čovek, kakvog poznajemo, nesposoban za filosofiju progresa, g. Šo traži ne novu vrstu filosofije, nego novu vrstu čoveka. To bi bilo kao kad bi medicinska sestra nekoliko godina davala bebi neku poprilično gorku hranu, i saznavši da ona nije odgovarajuća, ne bi bacila hranu i zatražila novu, već bi izbacila bebu i zatražila novu.

Gospodin Šo nije u stanju da pojmi da je ono što je vredno i dostojno ljubavi sam čovek – pivopija, vernik, borben, neuspešan, stravstven, ugledan čovek. A stvari koje su zasnovane na ovom stvorenju besmrtno opstaju. Stvari koje su bile zasnovane na pomodarstvu natčoveka izumrle su s umirućim civilizacijama koje su ga i iznedrile.

Kada je Hristos u simboličkom trenutku uspostavljao Njegovo veliko društvo, On je izabrao da njegov kamen temljac ne bude ni briljantni Pavle, ni mistični Jovan, već prevrtljivac, snob i kukavica – jednom rečju, čovek. I na ovom kamenu On je sazidao svoju Crkvu, i vrata paklena neće je nadvladati.

Sva carstva i kraljevstva su propadala zbog ove svoje stalne i urođene slabosti, jer su ih osnivali jaki ljudi na jakim ljudima. Ali istorijska hrišćanska Crkva, zasnovana je na jednom slabom čoveku, te je zato neuništiva. Jer nijedan lanac nije jači od svoje najslabije karike.

Izvor: G. K. Chesterton, Heretics, 1905; srpski prevod: G. K. Česterton, Jeretici, Beograd: Otačnik; Stari Banovci: Bernar, 2014, str. 30–38.

 

[1] Jedan od Hektonhira, storukih džinova iz grčke mitologije, poznat i pod latinizovanim imenom Egon, „morski jarac“.