Viktor Rudometov
Pravoslavna crkva je jedna, ali je organizaciono podeljena na lokalne, uglavnom autokefalne crkve, koje najčešće imaju nacionalni karakter. To je posledica složenih procesa 19. veka, smatra Viktor Rudometov, sociolog i kulturolog i jedan od značajnijih istraživača kulturološko-društvenih fenomena u okviru pravoslavne tradicije jugoistočne Evrope. Ishod ovih procesa on sumira u tvrdnji da je u 19. veku došlo do kulturološke i strukturne transformacije pravoslavlja. Sa Rudometovim, koji predaje na Kiparskom univerzitetu u Nikoziji i koji je, između ostalog, objavio i nekoliko monografija o pravoslavlju i globalizaciji, nacionalizmu i etničkim konfliktima, i iscrpno pisao o makedonskom pitanju, razgovarali smo na ove i neke druge aktuelne teme.
Šta podrazumevate pod „kulturološkom i strukturnom transformacijom“ pravoslavlja i u kojoj meri se ona pokazala dalekosežnom za Pravoslavnu crkvu?
Pre 19. veka većina pravoslavnih hrišćana živela je u dva velika carstva, ruskom i otomanskom. Crkva se, kao institucija, oslanjala na režime apsolutističkih monarha, poklanjajući malo pažnje legitimitetu izvedenom iz nacije ili konkretnih nacionalnih zajednica. Ona je funkcionisala kao veza i brana između vlasti kraljeva ili careva i običnog naroda; uzimajući u obzir niski stepen pismenosti, jezik je bio mnogo manji faktor u pređašnjim, seoskim, nego u modernim društvima. Nasuprot tome, nakon 19. veka za nove nacionalne crkve je upravo „narod“ implicitna ili eksplicitna referentna tačka, tj. sada je „narod“ na mestu „suverena“. Mi smo danas toliko naviknuti na to, da to uopšte i ne primećujemo. Pokušao sam da detaljno objasnim proces nacionalizacije u petom poglavlju knjige Globalization and Orthodox Christianity (2014), dok sam u knjizi Nationalism, Globalization and Orthodoxy (2001) posvetio tri poglavlja opisujući kako se ovaj proces odvijao na Balkanu u 19. veku.
Strukturna transformacija je očigledno jedan fenomen koji se uočava na teritoriji bivše Otomanske imperije, gde je državna nezavisnost dovela do institucionalnog stvaranja zasebnih crkava. Kulturološka transformacija je jedan širi fenomen i on uključuje promenu u shvatanju crkvene pripadnosti, gde se pripadnost jednoj određenoj crkvi smatra ekvivalentom pripadnosti odgovarajućoj nacionalnosti. Taj proces svakako nije samo osobenost Balkana, što primeri Ukrajine, Moldavije i dr. pokazuju.
Da li to znači da se procesi započeti u 19. veku, nacionalne i državne izgradnje, uključujući i crkveni „autokefalizam“, još nisu završili?
Proces izgradnje nacije razlikuje se od procesa izgradnje države. Sveta Rusija je bila država, ali nije bila nacionalna država. Ona je bila imperija. Sociolozi su imali čitavu debatu po pitanju da li nacije stvaraju države ili obrnuto; ali, iskustvo nacionalne izgradnje u jugoistočnoj Evropi jasno pokazuje da osećaj nacionalnog identiteta i modernog nacionalizma nije bio ograničen državnim granicama, kao i da u većini slučajeva nije ni potekao unutar granica modernih država u regionu. Crkvena autokefalija se tradicionalno vezuje za državnost i obrazlaže se njome. Ali državnost nije isključivi činilac autokefalije. Uzmimo, na primer, geografske činioce u obzir: Kipar je još od 4. veka imao autokefalnu crkvu, u velikoj meri zato što je u pitanju ostrvo. Kada govorimo o 19. veku, on je važan jer su tada stvorene nove nacionalne države na Balkanu (Srbija, Grčka), odnosno pojavili su se nacionalni pokreti (kao što je bugarski) koji su instituciju autokefalije ciljano koristili kao sredstvo nacionalnog samoostvarenja. Da li se ovaj proces završio? Definitivno nije. U bivšem SSSR-u komunizam je dugo onemogućavao proces nacionalizacije. Tek nakon pada komunizma su lokalne crkve mogle da artikulišu ili ožive vezu sa ponovo uspostavljenim ili novoustanovljenim nacionalnim identitetima. Ovo ne važi samo za ne-Ruse, već i za Ruse takođe, budući da je raspad SSSR-a ostavio oko 30 miliona Rusa izvan granica Ruske Federacije. Ova populacija pružila je Ruskoj pravoslavnoj crkvi ciljnu grupu za demonstraciju svog značaja za Ruse, doprinoseći tako verskoj obnovi postsovjetske Rusije.
Poslednjih dana govori se o mogućem ujedinjenju nekanonskih Ukrajinske autokefalne pravoslavne crkve i Ukrajinske pravoslavne crkve – Kijevske patrijaršije, kao i o mogućoj dodeli Tomosa o autokefalnosti od strane Vaseljenske patrijaršije. Ovo pitanje je kao stvar od državnog značaja i nacionalne bezbednosti aktualizovao ukrajinski predsednik Porošenko, za šta je dobio i podršku parlamenta. Da li se zaista može govoriti o autokefaliji u tom kontekstu i kakav se dalji rasplet ili zaplet može očekivati?
Naravno da možemo govoriti o autokefaliji u kontekstu nacionalne bezbednosti. Radi se o jednoj veoma uobičajenoj problematici: jedan od glavnih razloga sa ustanovljenje autokefalne Crkve Grčke u 19. veku bilo je upravo uklanjanje vaseljenskog patrijarha (u to vreme podanika otomanskog sultana) sa pozicije crkvenog poglavara u okviru novoosnovane Kraljevine Grčke. To čak i nije osobeno za pravoslavlje: kada su američki revolucionari zbacili britanskog kralja u 13 kolonija koje su postale SAD, i lokalne anglikanske crkve odbacile su britanskog monarha kao svog vrhovnog poglavara, zbog čega su postale označene kao „episkopalne“ crkve. Situacija u Ukrajini je, očigledno, drugačija. Dve nekanonske pravoslavne crkve nisu na istoj ravni. Dve najbrojnije crkve vezuju se za Moskvu, odnosno Kijev, a pripadnost njima smatra se znakom potencijalne nacionalne lojalnosti. To je više tendencija, kultivisana od obeju strana, koje su se – na način koji podseća na otomansku Makedoniju u 19. veku – opredelile da koriste crkvenu pripadnost kao pokazatelj lojalnosti jednoj određenoj naciji. Sve do sada Vaseljenska patrijaršija nije zauzimala stranu, ali iskustvo Velikog i svetog sabora Pravoslavne crkve iz 2016. godine moglo bi navesti Patrijaršiju da promeni svoj dosadašnji stav. Načelno posmatrano, izdavanje Tomosa o autokefalnosti je krajnje uobičajeno za nezavisne države (Srbija, Grčka, Bugarska, kao i nekoliko drugih država su neki od istorijskih primera). To, međutim, ne znači da je politika odsutna iz ovog procesa, već upravo suprotno.
Sličnu situaciju raskola imamo i u R. Makedoniji. Krajem prethodne godine javnost je saznala da je sinod kanonski nepriznate MPC zatražio od Bugarske pravoslavne crkve (BPC) da je primi kao ćerku crkvu i uspostavi s njom puno evharistijsko jedinstvo. Aktuelni su i međunarodni pregovori o imenu R. Makedonije. Da li je moguće rešenje crkvenog i državnog pitanja koje bi bilo prihvatljivo za sve strane?
Crkveni spor nije identičan sa sporom oko „imena“ između Atine i Skoplja. O ovom drugom sam opširno pisao u Collective Memory, National Identity & Ethnic Conflict: Greece, Bulgaria & the Macedonian Question (2002). Pratio sam – najbolje što sam mogao – vesti o nedavnim rundama pregovora između dve strane. Lično nisam optimista kad je u pitanju mogući sporazum, pa čak i ako bi takav sporazum bio postignut, on svakako ne bi razrešio neugodni čvor suštinskih pitanja koja leže u osnovi „imenovanja“ BJR Makedonije. Ne znam da li bi rešenje diplomatskog spora poboljšalo trenutnu situaciju. Taj sud moraju doneti političari.
Crkveni raskol je očigledno povezan sa političkim pitanjem, te ako je priznanje traženo ili dobijeno od strane BPC to onda unosi dodatni zaplet u politiku makedonskog pitanja. Praktično posmatrano, u tom slučaju bi bugarska strana ponovo ušla u borbu za Makedoniju, pokušavajući da iskoristi crkvenu poziciju kako bi zbližila dve strane (tj. Skoplje i Sofiju). U meri u kojoj bi makedonska „nacionalnost“ ostala „neodrživa“ (tj. nepriznata iz Sofije i Atine), mogućnost buduće „velike Albanije“ (uključujući i Kosovo i Metohiju i skoro 40% teritorije BJR Makedonije) uvećala bi broj etničkih Makedonaca koji bi tražili „ponovno ujedinjenje“ sa Bugarskom. To bi ih preko noći učinilo građanima Evropske Unije, što bi im svakako donelo važne pogodnosti, uključujući olakšanu migraciju ka ostatku Evrope, kao i finansijsku pomoć od EU. Činjenica da broj bugarskog stanovništva još od 1989. godine opada mogla bi da doprinese prihvatanju takvog obrta. Naravno, ovo je samo jedan od mnogobrojnih mogućih scenarija za južni Balkan.
Za kraj, recite nam, šta ovi naizgled bezizlazni konflikti znače za budućnost crkvene organizacije i pravoslavnog jedinstva?
Ja ne smatram da su ovi konflikti religijski sporovi kao takvi: Bugari, Rusi, Srbi, Makedonci itd. se zapravo ne razilaze po verskim pitanjima. Ovo su nacionalni sporovi i religija je u njih uvučena zato što se koristi kao kulturološki marker nacionalne pripadnosti. Pravoslavno hrišćanstvo je u moderni svet nacionalnih država ušlo kroz proces nacionalizacije. Prema tome, savremeni religijski identiteti su hibridni nacionalno-religijski (ili u američkom akademskom žargonu, etno-religijski) identiteti. Oni su proizvod modernosti i pokazatelj uspešne modernizacije. Više modernizacije znači dodatnu nacionalizaciju sa svim mešovitim religijsko-nacionalnim sporovima koji uz nju idu. Pravoslavno jedinstvo je teološko i doktrinarno, a ne administrativno. Pravoslavno hrišćanstvo je suprotno rimokatoličkom kada se radi o administrativnom jedinstvu. Efektivan način za negovanje pravoslavnog jedinstva je razdvajanje crkvene organizacije od politike nacionalne lojalnosti, a to praktično nije moguće jer su u mnogim državama crkve pod direktnom ili indirektnom kontrolom države. S druge strane, to nije pitanje čiste moći: nacionalizacija je prvenstveno kulturološki proces. Vaseljenska vizija Pravoslavne crkve ima da pređe dug put kako bi postala praktična realnost. Ironično je da su upravo u Severnoj Americi mnoge zajednice pošle tim putem. Svakako je, međutim, dobro poznato da je takav pravoslavni univerzalizam utemeljen u politici religijskog pluralizma SAD i u načinu na koji SAD funkcionišu kao religijsko tržište. U kojoj meri takva vizija može negde drugde biti prihvaćena je, stoga, krajnje upitno.
