© Milorad Vidović
Pre nekoliko dana iz štampe je izašla jedna, po svemu, izuzetna naučna publikacija. Reč je o Leksikonu biblijske egzegeze, koji su priredili profesori sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF) Rodoljub Kubat i Predrag Dragutinović, a objavili Biblijski institut PBF-a i beogradski Službeni glasnik. Priređivači posebno navode tri povoda za nastanak Leksikona: nastavne potrebe na beogradskom PBF-u, međunarodno pozicioniranje srpske biblistike i otvaranje za interdisciplinarnost, tj. prihvatanje akademske odgovornosti na polju društveno-humanističkih nauka u Srbiji.
Po rečima Nenada Ristovića, profesora Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, za srpsku teologiju i bliske oblasti ovaj Leksikon predstavlja veliku novinu: „Umesto dosadašnjih parcijalnih i partikularnih prezentacija Biblije u ovom su Leksikonu, na jednome mestu, predstavljeni motivi i rezultati drevnih i modernih studija Svetog Pisma kako iz ugla teologije, tako i iz drugih uglova – filologije, filosofije, istorije… Čitalac će u ovom priručniku naći pregršt dragocenih informacija o tome kako je, sa kojih pozicija i u koju svrhu Biblija bila tumačena i korišćena od vremena nastanka do danas. Osim očekivanih, tradicionalnih sadržaja, od tekstologije do dogmatike, Leksikon obaveštava srpske čitaoce i o onim aspektima biblijskih knjiga koji su otvoreni novim teorijskim pristupima – iz ugla naratologije, politikologije i sl. Biblija je u ovom Leksikonu kontekstualizovana tako da su u njemu znatno mesto dobile i liturgijska percepcija i recepcija knjiga Svetog Pisma. Otuda Leksikon biblijske egzegeze ne samo što je prvi ovakav priručnik na srpskom jeziku, već je i u svetskim okvirima publikacija bez pandana, pošto nije modelovan prema sličnim priručnicima drugih hrišćanskih konfesija, već je originalni pravoslavni doprinos savremenim nastojanjima da se načine pregledne sinteze rezultata proučavanja Biblije u krilu različitih disciplina. Ovaj Leksikon je pokazatelj“ – zaključuje Ristović – „da je u našoj teološkoj i široj akademskoj javnosti došlo do značajnog pomaka u razvoju biblijskih studija – da Sveto Pismo dobija ono mesto koje mu pripada u teologiji i u nacionalnoj kulturi.“
Prof. Bogoljub Šijaković napominje da „ako imamo na umu da su leksikografija i enciklopedistika rezultat visoko razvijene istraživačke i stručne svesti, kao i izraz naučne samosvesti, onda Leksikon biblijske egzegeze predstavlja važan poduhvat u srpskoj teološkoj i humanističkoj nauci, i to poduhvat koji (pored mnoštva leksikona i priručnika i u ovoj oblasti) nije oslonjen na neki gotovi uzor, već je stvaran težim putem: da se bogatim i promišljenim odabirom odrednica, praktikovanjem različitih pristupa, ugrađivanjem istraživačkih iskustava raznih naučnih sredina i tradicija – mnogobrojni aspekti biblijskog teksta i njegove duge i plodne recepcije izlože na način koji je ne samo informativan i poučan nego i originalan i podsticajan, često više no što to očekujemo u leksikografskoj obradi.“
Leksikon je, inače, realizovan u okviru projekta Srpska teologija u dvadesetom veku: istraživački problemi i rezultati (pod evidencionim brojem 179078), koji se izvodi na PBF-u, a finansira od strane Ministarstva za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije. Odrednice je pisao veliki broj naših teologa, preko dvadeset sa beogradskog PBF-a i nekoliko njih iz Foče, kao i određeni broj srpskih teologa koji žive i rade u inostranstvu. Sve u svemu, preko pedeset domaćih bogoslova je učestvovalo na ovom projektu. Po rečima prof. Rodoljuba Kubata, „na jednom se mestu sakupilo mnogo pametnih Srba, što sve nas treba da raduje.“
U izradi Leksikona su učestvovali i brojni nastavnici sa drugih fakulteta, te se može reći da je Leksikon postao tačka susreta humanioruma Beogradskog Univerziteta i time je položaj teologije u okvirima akademske stvarnosti postao povoljniji. „Mi smo zajedničkim radom na Leksikonu“ – naglašava prof. Predrag Dragutinović – „želeli da položaj teologije u okvirima akademske stvarnosti učinimo drugačijim, i svakako smo delom uspeli u tome. Naša teologija je do sada malo i nevešto tražila svoje mesto u humaniorumu, nije znala šta bi dala, šta bi dobila. Svi znamo da se humaniorum nalazi u izvesnoj krizi. Ne uspeva da se svojim postignućima nametne i pokaže kao socijalno relevantan faktor. Sada, biblijska teologija i kasnija hrišćanska teologija su zapravo svoj identitet nalazile u socijalnoj relevantnosti: za malu zajednicu, za veliku zajednicu, za grad, za državu… Ta relevantnost se projavljivala različito, nekad se očitavala u afirmaciji, nekad u kritici socijalnog. Možda je ta urođena potreba teologije da bude relevantna i angažovana, onaj kvasac koji je potreban testu humanioruma. Ovo naravno otvara mnoga pitanja, ali mi smo spremni da diskutujemo o njima sa svima koji su zainteresovani.“
Kubat dodaje da je na izradi Leksikona učestvovao veći broj eksperata iz inostranstva, iz oko dvadesetak zemalja. „Sve su to vrsni stručnjaci iz svojih oblasti. Međutim, jedan broj njih predstavljaju sami vrh svetske biblistike, te ih treba posebno pomenuti; to su Ulrih Luc, Emanuil Tov, Gerd Tajsen, Ginter Štemberger, Valter Ditrih, Kristof Domen, Konrad Šmid, Jorg Frej i dr. Treba imati na umu da su po opštem mišljenju Luc i Tajsen dvojica najvećih svetskih novozavetnika u drugoj polovini XX i prvim decenijama XXI veka. Emanuil Tov je najveće ime starozavetne tekstologije, glavni izdavač kumranskih rukopisa. Štemberger je vodeći judaista. Domen i Šmid su vodeći starozavetnici… Zatim ugledni pravoslavni teolozi: Endrju Laut, Džon Ber, Džems-Bukhanan Volas, Hristos Karakolis i drugi. Sve ukupno je nešto manje od pedeset kolega iz inostranstva. Kao kuriozitet naveo bih kolegu Džona Ekema, novozavetnika iz Gane, koji je sa lica mesta sastavio odličnu odrednicu o postkolonijalnoj hermeneutici.“
U Predgovoru je podvučeno da se međunarodna saradnja odvijala po principu „razmene“, te se postavlja pitanje šta je to što su strani biblisti dobili, saznali i sl. učestvujući u ovom projektu? „Naše kolege iz inostranstva su se rado odazvali našem pozivu da sarađuju na izradi Leksikona, i za njih je najpre bio zanimljiv sam koncept“ – pojašnjava Dragutinović. „Oni su nas uvek ohrabrivali da ucrtavamo sopstvene puteve na mapi savremene biblistike. To je značilo da tražimo sopstveni izraz, da proučavamo sopstveno Predanje i da naš pravoslavni kontekst bude merodavan za sadržaj Leksikona. Stoga smo odustali od prevođenja već postojećih tekstova pisanih za druge leksikone ili zbornike. Moram naglasiti da je svaki članak u Leksikonu napisan ciljno i samo za naš Leksikon! Dakle, ako me pitate šta su dobili, mogu vam odgovoriti samo toliko da su naše kolege iz inostranstva u nama dobili jednog ozbiljnog sagovornika u svetu savremene biblistike, i to sagovornika kakvog do sada nisu imali. Leksikon je za početak platforma na kojoj je ’razmena’ otpočela.“
A što se same koncepcije Leksikona tiče, isti priređivač pojašnjava: „Koncept Leksikona je dugo osmišljavan. Počelo se sa skromnim ambicijama, npr. pojmovnikom biblijske heremenutike, završilo se u jednom široko postavljenom okviru koji obuhvata gotovo sve aspekte interpretacije: istorijski-kriticizam je obrađen detaljano i po prvi put na srpskom govornom području, istorija recepcije Biblije kroz razne medijume je maksimalno pokrivena: otačka egzegeza, bogoslužbene recepcije, areheologija, crkvena umetnost, himnografija itd. Obrađeni su razni pristupi biblijskom tekstu (kanonski, liturgijski, feministički, postkolonijalni…). Koncept je, dakle, pomalo holistički. Nadalje, Leksikon je izuzetno bogato opremljen pomagalima za korišćenje – pomena vredne su uputnice na marginama koje čitaocu omogućavaju lako kretanje po ovoj ne tako jednostavnoj materiji.“
Autori Leksikona se samoidentifikuju kao – „nova srpska biblistika“. Na pitanje u čemu je suštinska razlika između stare i nove srpske biblistike, Dragutinović odgovara: „Rad naših predhodnika zaslužuje poštovanje. O njihovom doprinosu se može rasuđivati samo i isključivo uzimajući u obzir okolnosti u kojima su radili, a kakve su one bile za Crkvu i teologiju u Jugoslaviji druge polovine XX veka dobro je poznato. Potrebe Crkve i teologije u tom periodu su bile drugačije nego danas, i oni su tim potrebama izlazili u susret koliko su mogli. „Nova srpska biblistika“ se ne razumeva kao distanciranje ili otklon od „stare“, već kao kreativni nastavak, nadovezivanje na nju. Ona je prosto „nova“ utoliko što je drugačija od stare, pošto su trenutne potrebe drugačije, konkretno: s jedne strane, postoji potreba za revitilizacijom biblijskog diskursa u pravoslavnoj teologiji, pošto je on dugo bio zapostavljen, skrajnut ili progutan „neopatrističkom sintezom“; s druge strane, „nova“ biblistika napušta deskripciju kao egzegetski postupak, i traži refleksiju. Postojeći Komentari npr. na knjige Novoga Zaveta se uglavnom smeštaju na ove dve ravni – ili se tekst i diskurs ignorišu i proizvoljno ugrađuju u monumentalne bogoslovske sisteme ili se pak samo opisuju i objašnjavaju. „Novo“ se – zaključuje Dragutinović – sastoji u tome da se biblijskom tekstu obezbedi i garantuje njegova drugost – istorijska i teološka – što se postiže istorijsko-kritičkom metodom, ali i da se – kroz proučavanje modela predanjske recepcije biblijskog teksta – iznađu i iznesu njegovi teološki potencijali, kadri da se obrate današnjem čoveku.“
Priređivači ističu da Leksikon nije „pravoslavan u usko konfesionalnom smislu“ ali da ima „pravoslavnu aromu“. Kubat pojašnjava da to zaparvo pokazuje otvorenost i širinu. „Istinsko pravoslavlje“ – po njegovim rečima – „jeste bogatstvo i šarenilo različitih predanja širom vaseljene, nikako uniformisana religioznost diktirana sa vrha. Leksikon ima upravo tu ’aromu’; u njemu nema bazičnog protestantskog otklona od tradicije ili rimokatoličkog straha pred modernošću. Maksimalno se uvažavaju različiti uglovi posmatranja Pisma. Tako se npr. istorijsko-kritička metoda ne tretira kao izum novovekovne protestantske biblistike, niti se potcenjuje značaj ranijih tradicionalnih egzegetskih metoda kao što su npr. alegoreza ili tipologija. Samim pojmovima se pristupalo kroz istorijsku dubinu, naravno gde je to bilo moguće. Time se pokazuje svest o istorijskom kontinuitetu. Drugo, njegova perspektiva je pravoslavna u kulturološkom i istorijskom kontekstu. Kada se malo bolje sagleda odabir odrednica jasno je da se u Leksikonu prati istočno-pravoslavna tradicija, kako u pogledu svetootačke egzegetske prakse, tako i istočne ikonografije, asketike, bogosluženja itd. Uz to, on ima i srpsku ’aromu’ u smislu da se mnogi fenomeni vezani za recepciju Pisma posmatraju kroz našu kulturnu i bogoslovsku baštinu.“
Leksikon je prevashodno namenjen teolozima, i jedan od ciljeva autora je bio ukazivanje na važnost i prisustvo Pisma u teologiji i tradiciji jer se, po mišljenju prof. Kubat, to kod nas često samo ovlaš podrazumeva. Po njegovim rečima, „naša druga ciljna grupa su srpski intelektualci, koji se mogu upoznati sa raznim hermeneutičkim aspektima prisutnim u tumačenjima Biblije koji postoje i u drugim duhovnim disciplinama, kao npr. književnosti, klasičnoj filologiji, filosofiji itd. Još zanimljivije je to što će mnogi neteolozi imati priliku da kroz ovaj Leksikon shvate koliko su književnost, slikarstvo ili muzika prožeti biblijskim motivima, odnosno koliko je Biblija nevidljivo uticala na sve nas. Takođe, Leksikon se može koristiti i u drugim naučnim oblastima što mu dodatno proširuje ’upotrebnu vrednost’.“
Po rečima prof. Šijakovića, „Leksikon karakteriše interdisciplinarnost, ali ne samo u smislu agregata raznovrsnih strukovnih znanja, nego pre svega u nastojanju da se u kontaktnim zonama različitih struka realizuje dinamika dijaloga i međusobnih uticaja. Ovo za posledicu ima to da će i oni upućeni (a ne samo oni koji se upućuju) uvek imati šta da nauče, krećući se kroz Leksikon kao kroz lavirint nezavršivog znanja, kroz koji ih kao putovođe vode mnogobrojne uputnice. Biblija je utemeljujuća i prožimajuća knjiga hrišćanske kulture, čak i više od toga, pa Leksikon ne samo da uvažava biblijski tekst u svim njegovim aspektima, nego je na jedan potencijalno celovit način posvećen transmisiji i recepciji biblijskog teksta i njegovom uticaju na razne oblasti znanja i umetničkog stvaranja. Pritom Leksikon jasno pokazuje da povratak ocima nije moguć bez povratka Bibliji. Ovim Leksikonom srpska biblistika je napravila dva važna iskoraka. Leksikon je plod međunarodne saradnje u kojoj se srpska biblistika pojavljuje kao ravnopravan sagovornik, koji ima da kaže i nešto što ne govore drugi. Takođe, srpska biblistika je ovim iskoračila prema filosofiji, književnoj teoriji, filologiji, sociologiji, istorijskoj nauci i drugim humanističkim disciplinama, i taj iskorak bi mogao da bude izazov da do sličnih postupaka dođe i sa druge strane. Najzad, Leksikon biblijske egzegeze je pouzdan studijski priručnik, koji pored mnoštva postignutih naučnih rezultata sadrži i mnoge stimulacije za dalje istraživanje i promišljanje neiscrpnog teksta Biblije.“
Zanimljivo razmišljanje u istom pravcu iznosi i prof. Petar Jevremović: „Ideja Leksikona, sama po sebi, nužno podrazumeva neophodnost refleksivnog otklona neke doktrine (u ovom slučaju biblistike) od svoje, istorijski uvek uslovljene, aktualne produkcije. Leksikon nije stvar esnafa. On mora biti stvar duha, duha ovaploćenog u jeziku. Duha zrelog za preispitivanje sebe samog, sopstvenog mišljenja i jezika. Otud tolika važnost odgovornog (ideološki neostrašćenog, dokumentovanog, kritički samosvojnog, što je moguće više interdisciplinarnog) povratka ključnim pitanjima smisla suštinskih reči i ideja koja neku doktrinu (u ovom slučaju, kao što rekoh, biblistiku) čine mogućom. I ̶ smislenom. Savremena biblistika, upravo, ima smisla zato što su reči (odrednice) prikupljene unutar korica Leksikona biblijske teologije žive, refleksivno pregnantne, (potencijalno) plodne i mislive. Svojim nesebičnim trudom, znanjem, jasnom vizijom i dubokom ljudskom upornošću, urednici ovog Leksikona su značajno zadužili našu (ne samo bogoslovsku) javnost. Postavljeni su novi standardi. Naslućeni su novi putevi.“
Na kraju, na pitanje da li je u planu i neko inostrano izdanje Leksikona, Kubat odgovara: „Da. Sasvim je izvesno da će Leksikon za relativno kratko vreme biti preveden na engleski. Postoje interesovanja nekih kolega iz Nemačke da se prevede i na nemački, što bi bilo vrlo neuobičajeno jer su upravo Nemci poznati po izradi kvalitetnih Leksikona. Lično bih voleo da se prevede i na ruski. Mislim da bi u Rusiji ostavio najdublji trag. Ne bih voleo da budem pogrešno shvaćen, ali reakcije i komentari domaće javnosti i kolega (biblista) iz inostranstva, sa kojima smo upravo završili jednu naučnu konferenciju na PBF, ukazuju da će ovaj Leksikon imati lepu perspektivu, kako kod nas tako i šire. Upravo je to ono što nas u srži bića raduje.“