Интеракција религије и науке

Говор Свјатјејшег Патријарха Кирила на сусрету са научницима у Сарову[1]

Драги учесници нашег састанка, срдачно вас све поздрављам и честитам 70. годишњицу од дана оснивања Руског федералног атомског центра.

Поменути истраживачки институт без сумње један је од кључних научних центара који обезбјеђују сигурност наше Отаџбине. Датум који обиљежавамо данас[2] усмјерава нашу пажњу не само ка војној заштити Русије од спољних пријетњи, него и ка разрјешењу неких религијско-философских питања. Посебно бих желио истаћи да је јубилеј Саровског института повезан са чињеницом коегзистенције и интеракције научног и духовног центра. Ова чињеница директно се тиче сложене и разгранате теме узајамних односа религије и науке, вјере и знања.

Научна академска традиција нас учи да не треба журити са генерализацијама.

Предивна традиција. Многе грешке у прошлости, а и данас, настале су имајући за свој узрок управо тежњу ка генерализацијама; што је могуће прије, без посебних истаживања материјала који се посједују и без покушаја да се начине пажљиви критички увиди. То је посебно опасно када се могуће генерализовање дотиче комплексних питања, као што је то, без сумње, питање односа религије и науке. Тема је веома важна због тога што се религија показује као феномен од огромног значаја за већину становништва планете, а наука као основни феномен који обезбјеђује прогресиван научно-технолошки развој савремене цивилизације. Разматрајући ово питање треба се чувати поједностављених тумачења са којима смо се, нажалост, сусретали у блиској прошлости. Тако се утврдио неумитан сукоб између религије и науке, због наводно непомирљивог антагонизма између њих.

Једна од најраспрострањенијих заблуда, која је произашла из сличних поједностављених тумачења, јесте она да се наука бави чињеницама, разумом и промјенама набоље, а религија – фикцијом, вјером и вјечним истинама. Отуда, како из ове тезе слиједи, наука и религија се, наводно, увијек налазе у непремостивом конфликту.

Довољно је да се замислимо да бисмо схватили очигледне ствари: ако би, тако схваћена, наука била скуп неоспорних чињеница које се прогресивно и постепено акумулирају, онда у историја науке не би постојали унутрашњи конфликти. Али ми знамо да то није тако. Практично је свака научна новина противрјечна по својој природи и увијек изазива оштре дискусије.

Познати историчар и философ науке ХХ вијека, Томас Кун,[3] био је мишљења да су старе и нове научне тачке гледишта „несамјерљиве“, јер не постоје дефинитивни критеријуми рационалности за одређење научног знања. Штавише, Кун је сматрао да између различитих научних парадигми не постоје заједничке основе (нпр. између античке и нововјековне науке).

У вези са тим, сјећам се изјаве академика Владимира Ивановича Вернадского: „Била би велика грешка посматрати борбу Коперника и Њутна и њихових система са Птоломејем, као борбу између два погледа на свијет, научног и оног науци страног; то је унутрашња борба међу представницима једног, научног погледа на свјет“.[4] И Птоломеј и Коперник су припадали науци и то је био спор унутар саме науке.

Иако су се кроз историју човјечанства односи између религије и науке развијали веома различито, религијски и научни начини разумјевања и схватања свијета не противрјече један другоме – у оном смислу у коме једно другом не противрјече наука и умјетност, религија и умјетност.

Можемо рећи да су религија, наука и умјетност различити начини схватања и разумијевања свијета и човјека, познавања свијета од стране човјека. Сваки од њих има свој инструментаријум и своје методе познања, и они дају одговоре на различита питања. Наука, на примјер, одговара на питања „како?“ [начина] и „зашто?“ [узрока]. Религија – на питање „ради чега?“ [смисла]. У центру религијског сазнања је проблем смисла живота и односа према смрти. Ако се наука бави питањем како се на Земљи појавио органски живот, онда се религија бави питањем ради чега се појавио живот. Наивно је читати књигу Постања као уџбеник антропогенезе, али је једнако котрапродуктивно у уџбеницима биологије или физике трагати за одговором на питање смисла живота.

Као још једна популарна и распрострањена заблуда јавља се сљедећа тврдња: наука и религија не само да допуњују једна другу, него су једна другој нужне. Религијски ставови, у складу са овом тезом, јесу стимуланс за научне активности, а научни подаци могу помоћи да се религија очисти од непотребног формализма и символике. Увјерен сам да је то такође поједностављивање и оно је повезано са преиспитивањем интеракције религије и науке. То преиспитивање је изазвано, као прво, новим разумијевањем улоге религије у савременом свијету; као друго, преиспитивањем садржаја и мјеста науке после низа открића у ХХ вијеку.

Овдје, с једне стране, у улози поједностављивача иступају научници који не тврде тек да наука не противрјечи религији, него да су оне дужне узајамно дјеловати – као пројаве једног поретка, готово као напоредне дисциплине. У таквом приступу, наука постаје квазирелигија, а религија – квазинаука. Главни циљ интеракције науке и религије при таквом разумијевању, постаје покушај стварања неког општег религијско-научног језика.

Такав приступ не представља само упрошћавање, него је и погрешан. Тако долазимо до тога да ако се раније покушавало доказати да Бог не постоји, јер га нису видјели космонаути, сада, фигуративно говорећи, уз помоћ тих космонаута покушава се доказати да Бог постоји. Другим ријечима, методологија се није промијенила, промијенио се само предзнак: са минуса на плус.

С друге стране, неки од религијских апологета превише су ревносни у покушајима да науку привуку на „своју страну“. И ево, већ се сусрећемо са гледиштем да је савремена физика скоро најбољи доказ и постојања Бога и стварања свијета итд. Понављам: слична размишљања нису лишена интересантности и корисног садржаја (нпр. како симболички опис стварања свијета корелира са теоријом великога праска или са научном идејом појаве свијета ни из чега, из неке тачке коју је немогуће ни измјерити ни одредити). Али не треба заборавити да се наука све вријеме мијења, и да наука будућности може оповргнути данашњу науку, као што су у своје вријеме теорије Алберта Ајнштајна преосмислиле оне класичне механике. Овдје бих као пример навео Боров принцип комплементарности,[5] који је одиграо важну улогу не само за науку ХХ вијека, него и за религијску философију. Управо због тога, не говорим толико о томе да су такви приступи сасвим погрешни, колико о томе да они превише упрошћавају реалне односе који постоје између религије и науке.

Ипак, важно је да хришћански апологети не губе осјећај за мјеру и да имају на уму да уколико би се истина религије откривала величином разума, тада би хришћанство било другачије. Јеванђеље нам говори нешто друго: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети“ (Мт 5, 8).

Разлика између научног и религијског апарата и немогућност њихове механичке „конјугације“ уопште не значи њихову некомпактибилност. Наука и религија безусловно допуњују једна другу у стварању опште слике наших сазнања о свијету, чинећи је обимнијом и свјетлијом. Само, та цјеловита слика не уклапа се у потпуности ни у научне оквире, нити у оквире стварних религијских увјерења. Другим ријечима, то узајамно допуњавање не одвија се ни на пољу науке (тј. религијски аргументи овдје не важе, иако дугујемо много научних открића вјерској интуицији научника) ни на пољу религије (наука не служи за то да директно потврђује религијске истине, иако се и то дешава). Наука даје одговоре на своја питања, а религија на своја. И што више човјек има одговора, то је богатија његова представа о свијету, Богу и себи самом.

Још једна теза о којој се ријетко говори, а која је веома важна: за секуларизацију друштва одговорна је највише наука. Ово чак није ни упрошћавање, ово једноставно није истина.

Против овога говори и сама историја настанка науке која свједочи о томе да је савремена наука оформљена прије свега културним контекстом европске религијско-философске мисли, да је сав интелектуални развој повезан са хришћанском метафизиком и хришћанским промишљањем о уређењу свијета: а то је одбацивање многобожачке митологизације космоса, признање принципијелне могућности стварања (тј. почетка свијета као простор-времена), постојања не мноштва богова, него Једнога Бога Творца, који је свијету дао законе, које се може настојати досегнути човјечијим разумом итд.

Заправо, узрок секуларизације није у самом научном развитку него у идеологији која на њега позива, која је у западној историји блиско повезана са просветитељским култом разума, а касније је добила облик такозваног сцијентизма – тј. идеолошке позиције која вјерује у науку као највише културно благо кадро да разрјеши ма каква питања постојања итд.

Лажност те позиције потврђује и чињеница религијског обнове у земљама и друштвима гдје не постоје недостаци у науци, образовању и технологијама заснованим на тој науци. Посебна духовна обнова у последњим деценијама у нашој држави и другим државама историјске Руси, интеракција научне и религијске заједнице; напокон, чињеница коегзистенције и плодоносне сарадње хришћанског и научног центра у Сарову, посебно је изражена у активностима Духовно-научног центра, чији рад  пажљиво пратимо.

Црква се данас не брине толико о научном истраживању по себи, нити о конкретном садржају нових научних развоја, колико о томе да ли се науци посвећује заслужена пажња у нашем друштву и држави. Прије свега, наша пажња усмјерена је на област образовања. Црква је безусловни савезник научне заједнице по питању образовања, развијања и оснаживања науке, по питању потребе за свеобухватном и широком подршком научној и стручној заједнице, како од стране државе, тако и цијелог друштва.

У друштву постоји велика брига по питању стања националног образовања у цјелини. Ви сте вјероватно чули за обновљење рада Друштва руске књижевности, на чијем се челу, по предлогу Предсједника Русије В. В. Путина, налазим. Ми се надамо да ће та неутрална и добронамјерна платформа професионалаца и експерата помоћи да се значајно измјени ситуација са предавањима руског језика и књижевности у нашим школама.

Познато је да у данашње вријеме у друштву постоји дискусија о стању националног образовања које у непотпуној мјери формира код ученика цјеловиту слику свијета.

Сигуран сам да комбинација хуманистичког образовања, укључујући религијско образовање, са истинским научним образовањем, отвара прилику да се види истински потпуна слика свијета, што је перцепција која, заузврат, може да формира комплетну, духовно јаку личност.

У свијету интезивног развоја технологијâ, заснованих на научном знању, веома је важна морална одговорност научника. Прије неколико деценија, говорећи о могућим опасним посљедицама научног напретка, мислили смо прије свега на нуклеарне технологије. Али сада су се појавили већи проблеми, који су повезани са биотехнологијом, брзим развојом информационих технологија, стварањем виртуелне реалности, формирањем свеобухватних база података, контроле и регистрације људи, чије ненамјенско коришћење може угрозити слободу човјека и његова грађанска права.

Важно је разумјети: сама тема посљедица научно-технолошког развоја безусловно има моралну компоненту. Она је нераскидиво везана са представама о добру и злу, са способношћу да се одвоји штетно од корисног. И овдје је природно поље обједињавања напора науке и религије.

Изражавам искрену наду да ће интеракција Цркве и научне заједнице ојачати нашу Отаџбину и да ће наши заједнички напори донијети корист руском народу.

Захваљујем вам на пажњи.

 

Извор: „Слово Святейшего Патриарха Кирилла на встрече с учеными в Сарове“, www.patriarchia.ru, 1.8.2016.
Превод: Немања Ђуреиновић

 

 

[1] Првог августа 2016. године у куполној сали палате Успењског мушког манастира Саровске пустиње у оквиру округлог стола „Вјера и наука –заједничко дјеловање на корист Русије“ одиграо се састанак Свјатјејшег Патријарха Московског и цијеле Русије Кирила са руским научницима.

[2] 1. август је дан на на који је Њемачка 1914. напала Русију – прим. прев.

[3] Томас Кун (Thomas Samuel Kuhn) (1922–1996) – амерички историчар и философ. Најпознатијим радом Т. Куна сматра се Структура научних револуција (1962), у коме се разматра теорија о томе да науку треба посматрати не као постепено развијајућe и акумулирајуће знање усмјерено ка истини, него као појаву која пролази кроз периодичне научне револуције које он у својој терминологији назива „смјенама парадигми“. Ток научне револуције по Куну: 1) нормална наука – рутински свакодневни рад научника, дејствујућих у оквирима неке од парадигми; свако ново откриће објашњава се са позиције доминантне теорије; 2) изванредна наука – криза у науци; појава необјашњивих чињеница; појава алтернативних теорија које објашњавају аномалије; коегзистенција много супростављених научних школа; 3) научна револуција – формирање нове парадигме.
Књига Структура научних револуција једна је од најцитираних књига у цијелој историји науке.

[4] Вернадски В. О. О науци, Издавачки центар «Феникс» 1997, 23.

[5] Принцип комплементарности (Нилса Бора) – један од најважнијих принципа квантне механике, који је постао један од најважнијих методолошких и хеуристичких принципа науке уопште. Према том принципу, за потпуно описивање квантно-механичких појава неопходно је примјенити два узајамно искључива (допунска) скупа класичних појмова (концепата), чија комбинација даје исцрпљујућу информацију о тим појавама као холистичким. Тако се квантној механици у као комплементарне јављају просторно-временска и енергетско-импулсна слика. Принцип је формулисао дански теоретичар физике Нилс Бор 1927. године. Примјена принципа комплементарности кроз вријеме довела је до стварања концепта комплементарности, који обухвата не само физику, него и биологију, психологију, културологију, и људско знање у цјелини.