Џејми Морган, Поклон Архиепископу Оскару Ромеру, 2001.
Света Недеља је позив да следујемо Христовој озбиљности, једином легитимном насиљу, које је сам Христос извршио над собом и позвао нас да и сами тако чинимо: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе“, нек буде насилан према самом себи, нека одсече изливе гордости, нек угуши у свом срцу изливе похлепе, грамзивости, сујете и ароганције. То је оно што мора бити уништено, ово је насиље које мора бити извршено како би нова особа била рођена – једина личност која може изградити нову цивилизацију: цивилизацију љубави. (19. март 1978.)
*
Морамо срушити толике идоле, а пре свих идол сопства како би постали скромни и из ове смирености се научили спасавању других, заједничком деловању и раду, а на начин који је свету преко потребан. Ослобођење које покреће насиље над другима није истинско ослобођење. Ослобођење које користи револуцију мржње и насиља, одузима животе других или омаловажава њихово достојанство, не може бити истинска слобода. Истинска слобода чини насиље над собом и – попут Христа који се одрекао своје божанске моћи – постаје слуга који служи другима. (13. март 1978.)
*
Људима нашег времена, који су оптерећени толиким проблемима и лишени наде трагају за рајем на земљи: не тражите га овде, пронађите га у Христу васкрслом. Нађите у Христу олакшање ваших невоља, брига и ваших патњи; у Њега положите сву своју наду. (26. март 1978.)
*
Христос не би био Спаситељ да није делио храну гладном народу, да није даривао светлост очима слепих, да није саосећао са напуштеним масама које нико није волео, којима нико није помагао. Хришћанство брине о људском развитку, о политичким и друштвеним аспектима људског живота. Спасење не би било потпуно да не узима у обзир ове аспекте личности Христове, који је сам постао пример потлаченог човека од стране моћног царства и потчињеног владајућој класи свог народа, која је уништила његову славу и част и оставила га на крсту. (26. март 1978.)
*
Црква не сме бити глува и нема пред милионима људи који вапе за ослобођењем, који пребивају потлачени у хиљадама врсти ропства. Црква им, међутим, говори шта је истинска слобода коју морају тражити: ослобођење које је Христос започео на земљи васкрснувши и сломивши ланце греха, смрти и пакла. Бити слободан од греха, бити истински слободан значи – бити попут Христа. Сви који положе своју веру у Васкрслог и који делају у корист једног праведнијег света, који се противе неправдама постојећег система, безаконим репресијама власти, људском искоришћавању и злоупотребама; дакле, сви који своју борбу започињу васкрсењем великог Ослободиоца – само они бивају аутентични хришћани. (26. март 1978.)
*
Желим јавно да се захвалим за снагу коју сам примио, захваљујући молитвама многих људи. За мене нема ништа лепше него чути: „Молимо се за вас. Нисте сами. Са вама смо у нашим молитвама.“ Нека је благословен Бог! Хвала вам! И ја кажем вама, браћи и сетрама: Помолимо се за оне који су слаби. Помолимо се за оне који се одричу. Помолимо се за оне који се стиде наше вере. Помолимо се за нашу сиромашну браћу и сестре, који сумњају чак и у искреност епископа. Помолимо се да останемо хришћани, чак и у рискантним околностима наше хришћанске мисије. Будимо постојани у ономе што проповедамо, јер ћемо временом – попут првих хришћана – бити принуђени да кажемо: „Богу се треба покоравати више него људима“. И од Бога ћемо добити силу да објавимо учење које је једино истинито. (2. април 1978.)
*
Хришћанска аутентичност се показује у невољи. Хришћанином сматрам сваког члана народа Божијег, без обзира да ли је лаик, монах, свештеник, епископ или папа; а невољом сматрам оне околности у којима живот према Јеванђељу подразумева мноштво онеспокојавања и узнемиравања поредака, противних или одвојених од Јеванђеља.
Поменуто називам часовима искушења, јер је веома тешко живету у њима као истински следбеник јединог Господа. Много је лакше следити разне господаре који су постали идоли овог времена: новац, моћ, престиж и тако даље. На тај начин религија лако постаје љупка фантазија, створена на основу лажних тумачења Јеванђеља и црквеног учења. Обожаватељи идола иду тако далеко да својим клеветама и убитачним критикама ниподаштавају људе храбре да их подсете на истинско тумачење Христових заповести, те на потребу за покајањем.
И тако настаје конфликт. Све више се говори о „неспоразуму“. За ова узнемиравања се окривљују „субверзивне проповеди“. Многи желе да изолују гласове вапијућих у име Господње. Снага учења Цркве се пореди са масовном демократијом, као да је број оних који говоре битнији од исправности онога што се говори. Заборавља се да ће медиокритета увек бити у већини, а да ће мањину чинити храброст аутентичности. Сетите се само приче о „широком и уском путу“ у јеванђељима.
У овом тешком часу је преко потребна свесна послушност истини Господа. Потребна је молитва више него икада, сједињена са јаком жељом за покајањем, молитва рођена из блискости са Господом, молитва која уздиже изнад помахнитале вреве и плитких очекивања живота; потребна је жеља за покајањем која се не плаши губитка престижа и привилегија, нити промене начина мишљења, када је очевидно да Христос захтева тај нови начин мишљења у складу са Јеванђељем.
Мислим да је за нашу архиепископију наступио тежак час и он искушава хришћанску аутентичност свих нас који чинимо ову помесну цркву. Зато немојмо бити изненађени што у провери аутентичности није злато све што сија. Но, у исто време, радујмо се што овај час искушења открива најбоље међу нама и што излазимо још искуснији и победоноснији.
Управо у часовима искушења расте аутентичност Цркве. Нека је благословен Бог због ових тешких тренутака у нашој архиепископији. Будимо их достојни. (9. април 1978.)
*
Црква која не изазива никакву кризу, Јеванђеље које не узнемирава, реч Божија која се никоме не увлачи под кожу, реч Божија која не дотиче стварни грех друштва у којем је објављена – каква је онда то Црква и какво је то Јеванђеље? Врло лепа, побожњачка разматрања никоме на сметњи – то је начин проповедања који би многи желели да чују. Они проповедници који избегавају сваку незгодну тему како би остали неузнемиравани, како не би имали тешкоће и неспоразуме, не дарују светлост свету у којем живе. Они немају храброст Петра, који је маси – чије су руке биле окрвављене – рекао: „Ви сте убили Христа!“ Иако га је ова отпужба могла коштати и живота, он је њу изрекао. Јеванђеље је храбро, оно је радосна вест онога што је дошао да избрише грехове овог света. (16. април 1978.)
*
Ове недеље оплакујемо смрт двојице полицајаца. И они су наша браћа. У случајевима злостављања и насиља мој глас никада није био једностран. Уједно са Христовим саосећањем ја сам стао на страну мртвих, жртава и оних који страдају. Помолимо се за њих и придружимо се њиховим породицама у жаловању.
Двојица убијених полицајаца су нове жртве неправде нашег система, који сам осудио прошле недеље. У његове најгоре злочине спада међусобно сукобљавање сиромашних; полицајци, радници и сељаци – сви они припадају класи сиромашних. Зло овог система хушка сиромашне против сиромашних. Двојица убијених полицијаца су два сиромашна човека, који су постали жртве неких других сиромаха. У сваком случају, они су жртве оног идола Молоха, којем никада није довољно моћи и новца. Докле год заузима владајуће место, тог идола није брига за живот сељака, полицајаца, нити војника; његова једина борба јесте одбрана система огрезлог у греху. (30. април 1978.)
*
Верујем да наша црква у Сан Салвадору има разлога за наду, јер своје надање не полаже у моћ или новац, већ у сам извор ове наде, а то је распети Христос. Нада цркве јесте њена верност Јеванђељу и Господу. Мојим драгим свештеницима, монашким заједницама, црквеним школама, парохијама и новоформираним заједницама непрестано говорим: Немојте допустити да вас заведу саблазни моћи и новца, или лажне идеологије. У њима нема истинске наде. У насилним револуцијама и крвопролићима, у новцу и моћи – ни у политичкој левици, ни десници – нема истинске наде. Једина нада на коју можемо рачунати и која је вредна нашег говора јесте нада у Христу, који остаје Цар Славе чак и након смрти, па и бруталног усмрћивања; а са Христом царују и сви који проповедају његову правду, љубав, наду и његов мир. (30. април 1978.)
*
Савремени медији и начини комуникације – попут новина, радија, телевизије, филмова – чије се идеје преносе маси народа понекад су средства неспоразума и забуне. Ови инструменти формирања јавног мњења често су изманипулисани материјалистичким интересима и тиме постају инструменти одржавања неправедног стања ствари у друштву, кроз лаж и конфузију. Присуствујемо недостатку поштовања једног од најсветијих права људске личности, наиме, права на информисаност и истину. Свако понаособ мора бранити ово право тако што ће уздржано приступити коришћењу медија. Није све што прочитамо у новинама, видимо у филмовима и на телевизији, те чујемо на радију истина. Често је сасвим супротно, тј. лаж. (7. мај 1978.)
*
Новац је сам по себи добар, али су га себични појединци учинили лошим и грешним. Снага је по себи такође добра, али као злоупотребљавана многе доводи у стање страха. Све је створено од стране Бога, али га људи потчињавају греху. Због тога је Христово вазнесење знак да ће целокупна творевина бити спасена у Њему, јер ће Он дати смисао свему што је Бог створио и на крају времена (а у томе се и састоји Последњи суд) Он ће пред Божијим лицем спровести велико одвајање добра и зла. Зло ће коначно бити уништено и добро ће бити вазнесено у вечно прослављање Христа. Господње вазнесење означава и прослављење космоса. Космос се радује, новац и моћ се радују – све материјалне ствари, фарме и имања, државе и народи – баш све се радује јер долази дан када ће Судија целокупност спасити од греха, ропства, стида; све оно што је Бог створио и што људи користе греха ради. Спасење је већ објављено и Бог је у својој слави већ васкрсао нашег Христа Господа. Васкрсли и вазнесени Христос је знак коначне и вечне правде. (7. мај 1978.)
*
Чак и када нас називају лудима, превратницима, комунистима и када нам прилепљују остале епитете, знамо да једино проповедамо револуционарно сведочење јеванђељских Блаженстава, која онеспокојавају сваку могућу ствар да би објавила блаженство сиромашних, блаженство жеђи за правдом и блаженство страдања и патње. (11. мај 1978.)
*
Црква је вечна Педесетница, под условом да остане отворена за лепоту Духа Светога, што сија из њене разборитости. Када Црква не налази своју снагу у благодати одозго – коју је Христос обећао и даривао – и када се радије узда у млитаве моћи новца и богатства у овом свету, она престаје бити место нове и радосне вести. Црква ће остати привлачна и млада у сваком добу докле год је верна Духу, који је напаја и докле год пројављује благодат Духа кроз своје заједнице, свештенике и сам њен живот. (14. мај 1978.)
*
Ово је истински Бог: наиме, Бог којег окушамо, Бог Мојсијев, Бог историје, који не спасава само у историји Израиља, већ и у историји Сан Салвадора, Бог који је основао своју Цркву да објављује веру у истинског Бога, да очисти историју од греха и да је освети како би је учинио средством спасења. Ево, шта жели Црква у Сан Салводору: да од прошлости нашег народа не начини рушевине историје, нити историју атеизма, искоришћавања и неправде, већ историју која испуњава намере Божије; јер Црква воли народ Салвадора. Да Мојсије данас живи у Салвадору, он би из несагориве купине чуо исти глас Јахвеа који је чуо кад га је Бог слао да избави Израиљ од тираније фараона: „Ја сам Бог који је са тобом.“ Испунимо се данас великим поверењем, јер нас Црква позива да закорачимо ка извору наше наде и вере, не би ли сусрели истинског Бога који нас воли као отац. (21. мај 1978.)
*
Вера је попут дечије игре у којој отац пружа руке и каже детету „Скачи“, а дете се пусти у слободан простор, пуно поверења да га чврсте очеве руке неће испустити. То је вера. Речено описују Христове речи: „Који верује у мене не долази на суд.“ Они који не одустају, који имају поверења, који чак и у најтежим временима верују и имају наде, неће бити осуђени. Но, они који не верују, који се не препусте Христовом наручју јер су везани земаљским стварима, који не верују у Бога и Његову промисао о свету, који не верују да ћемо бити спасени – такви људи су осуђени. Њихов живот је већ постао пакао. (21. мај 1978.)
Oscar A. Romero, “The Idol of Self”, The Violence of Love, The Bruderhof Fondation, Pasadena, USA, 2003, 52–64.
Превод: Лазар и Варја Нешић