Žan-Pol Loren, Sv. Jovan Zlatousti propoveda pred caricom Evdoksijom, 1893.
Moderni teološki diskurs u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ima nekoliko ključnih uporišta. Među njima posebno mesto zauzimaju egzistencijalistički inspirisan personalizam, fokusiranje na sakramentalno-mistično iskustvo i eklisiologija, odnosno teorija crkve, koja nastoji da poveže ove dve stvari. Odlično. Međutim, kada se to sve probavi kroz digestivni trakt srpske svakodnevice, dobija se groteska. Velike reči tada postaju kamenje kojima se, po potrebi, baca na sve i na svakoga, a naročito na proroke, odnosno na svakoga ko se drzne da, polazeći upravo od ličnog i mistično-sakramentalnog iskustva, kaže nešto kritički o realnosti u kojoj živimo. Takvih se glava, po pravilu, milostivo dotiču najpre dva kamena: prvi je optužba za individualizam, što zapravo treba razumeti kao sebičnost ili ego(t)izam, a drugi za propovedanje ideologije i zastupanje ideoloških ciljeva.
Tako je pre nekoliko dana patrijarh Porfirije, obraćajući se prisutnima nakon predavanja o. Rafaila Boljevića u Studentskom gradu, kritikovao „nekoga, ne znam koga“ (sic!) ko je „komentarisao moju reč ili sliku Svetoga Save koji miri braću“. Pa je nastavio: „Koristeći tu sliku, ja sam se trudio da govorim reč Hristovu, pozivajući sve upravo na smirenje, na, kroz Hrista, spoznaju istine – da smo međusobno braća! A taj neko je rekao: Oni nisu naša braća!. To onda samo znači da taj ne govori reč Hristovu, reč Jevanđelja. Zapravo, on je izvan Crkve jer je izvan Hristove reči, a koristi reč Hristovu i koristi Crkvu da bi sprovodio svoju ideju i ideologiju, koja je u krajnjoj liniji individualistička, pojedinačna, sebična.“
Već sama činjenica da patrijarh, za nekoga koga vrlo dobro poznaje i ko njega, patrijarha, lično i javno oslovljava direktno, kaže „neko, ne znam ko“ dovoljan je razlog da se ona dva kamena što su poletela ka glavi Blagoja Pantelića okrenu i polete u smeru Njegove Smernosti. Slično stoje stvari i sa, sasvim i jedino razumljivom, tezom o tome da se Hristovim rečima meri ko je u crkvi, a ko izvan nje. Ako je do Hristovih reči, hajde da se okušamo sa njihovom kontekstualizacijom u srpsku svakodnevicu. Na primer: „Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasititi“ (Mt 5, 6). Pa onda: „Idite od mene, prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim. Jer ogladnjeh, i ne dadoste mi da jedem, ožedneh, i ne napojiste me… Tad će mu odgovoriti i oni govoreći: Gospode, kada te videsmo gladna ili žedna… i ne poslužismo ti? Tada će im odgovoriti govoreći: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednome od ovih najmanjih, ni meni ne učiniste“ (Mt 25, 41-46). Božjom rečju se ne treba igrati.
No, vratiću se kamenju, pošto, kada zaćute oni koji treba da govore (ili kada ne govore ono što treba da govore) ono često ima šta da kaže (up. Lk 19, 40).
Individualizam i ideologija su, kako rekoh, koncepti koji se često koriste u srpskom teološkom diskursu, i to uvek sa negativnom konotacijom. Međutim, problem sa takvom upotrebom ovih pojmova, kao i sa upotrebom mnogih drugih filosofskih koncepata u savremenoj teologiji, tiče se akutnog nedostatka kritičnosti u vezi sa tim. Ovde na prvom mestu u vidu imam konceptualnu kritičnost, ne moralnu, ali su njene posledice, videćemo, i te kako moralne prirode.
Evo u čemu je reč. Način na koji savremeni (srpski) teolozi, uključujući i patrijarha Porfirija, barataju ovim pojmovima, naročito u javnom govoru, u osnovi je određen njihovim shvatanjem u marksističkom ključu. Ne treba posebno naglašavati to da teolozi toga u najvećem broju slučajeva nisu svesni; jer da jesu, shvatili bi da se ovo konceptualno kamenje upravo o njihovu glavu može najjače olupati, budući da je ono što govore (i rade, ukoliko su, poput patrijarha, u poziciji da svojim rečima javno delaju) individualizam i ideologija u najstriktnijem smislu te reči.
Pošto je pojmovno „stariji“ pojam ideologije, u nastavku ću se fokusirati na njega.
Ideologija je, dakle, splet lažnih ideja koji nastaje usled inverzije odnosa pojedinca (individue) i okolnosti u kojima se on formira. Naime, prema Marksovoj (i Engelsovoj) teoriji, okolnosti prethode pojedincu, one određuju način na koji se formira njegova svest (zanimljivo, izgleda da i ova marksistička ideja ima važno mesto u savremenoj pravoslavnoj teologiji, naročito kada je reč o shvatanju odnosa zajednice i ličnosti). U tom smislu, laž ideologije sastoji se u tome što ona predstavlja uverenje da nekakvi apstraktni principi kojima se rukovode pojedinci (ili preciznije: kojima veruju da se rukovode) generišu socijalnu stvarnost, kao i da je za promenu međuljudskih odnosa dovoljno promeniti tek te principe, a ne samu socijalnu stvarnost. Dakle, ideologija i individualizam su zaista suštinski povezani, a individualizam, kao uverenje da je pojedinac nezavisan od zajednice u kojoj se formira i koja ga formira, predstavlja konkretnu manifestaciju lažne svesti, odnosno ideologije. Razume se, oštrica kritike ovde ide pre svega na račun liberalizma, ali, opet, ne tek kao ideje već kao društvene i političke prakse i stvarnosti.
Ideologija, dakle, predstavlja idejnu projekciju socijalnih i ekonomskih odnosa, te način i sredstvo reprodukcije ovih odnosa, odnosno njihovog perpetuiranja. A ti socijalni odnosi su uvek odnosi dominacije jedne klase nad drugom (ili drugima). Razume se, „smisao“ istorije sastoji se u tome da se ova socijalna realnost prevaziđe i da svaka dominacija nestane. No, pre toga, ideologija je način na koji se odnosi dominacije perpetuiraju u korist klase koja dominira. Naprosto, ubediš ljude da je to što ih kralj i vlastela izrabljuju izraz Božje volje. Ili da je tržište konačna istina o čoveku. No, to ti ne uspeva zato što si dobar ubeđivač i zato što su ti argumenti jaki i neosporni, nego zato što na raspolaganju imaš moć u najmaterijalnijem smislu te reči, u vidu proizvodnih sredstava i sile, moć koja prethodi i sledi tvojim „rečima“, odnosno ideologiji, moć koja im daje materijalni sadržaj. Sledstveno tome, da bi prevrat bio moguć, potrebno je da se oni koji žele da se oslobode dominacije nad sobom u svojoj borbi fokusiraju upravo na tu moć, a ne na reči.
U konačnom, reči su manje važne, često suštinski i nebitne; forma je prilagodljiva, njome se lako manipuliše. Reči su, naime, maska kojom se prikriva istinski karakter socijalne realnosti. Na prvi pogled paradoskalno, izgleda da što su one u većem semantičkom kontrastu sa realnošću, to uspešnije služe ovoj funkciji. Tako, recimo, pozivanje na (nacionalno) zajedništvo i bratstvo, na identitet, služi kao odličan anestetik za neuspešne pripadnike društva koje je potpuno opustošeno posvemašnjom pljačkom (takozvane „žrtve tranzicije“). Njegova jedina funkcija je to da se spreči i dezavuiše klasna solidarnost i svest, pa, sledstveno tome, i klasno oslobođenje ili emancipacija.
Slično stoje stvari i sa smirenjem i poslušnošću, što se u javnom srpskom teološkom diskursu nastoji predstaviti kao gotovo isključivi sadržaj takozvane crkvenosti. Smirenje i poslušnost su odlična maska za imperativ pokornosti i neosetljivosti za nepravdu i za pristajanje na nju, i to često veoma delatno. I konačno, kada se sve to tako sabere, onda Bog, crkva, duhovnost ili, uopšte, onostrano postaju tek lepo ime i maska za odbijanje prihvatanja realnosti. A prihvatanje realnosti preduslov je njene promene, što je upravo ono što se ne sme dopustiti jer ta promena podrazumeva gubljenje pozicija moći za one koji su je prigrabili.
Imajući sve ovo u vidu, verujem da postaje jasnije šta u društvu kakvo je danas srpsko znači pozivanje na jedinstvo, bratstvo, smirenje i poslušnost, te prozivanje teologa koji se usude da nešto kritički kažu ili misle o našoj društvenoj realnosti za „necrkvenost“. I ne samo necrkvenost već i, još jače, izvancrkvenost, pošto patrijarh, gotovo u formi anateme, presuđuje: „On je izvan Crkve“.
Pri svemu ovome, moram da istaknem nešto što bi trebalo da se podrazumeva. Nije mi namera niti mi pada na pamet da dovodim u pitanje ono za šta duboko verujem da postoji, a to je mistično-sakramentalna realnost crkve. Takođe, ni na kraj pameti mi nije da presuđujem o tome ko je unutar a ko izvan nje. No, u jedno sam siguran: iskustvo te realnosti u velikoj je meri posredovano konkretnim okolnostima u kojima živimo i svešću o karakteru našeg društva, da ne kažem zajednice. Naprosto, ukoliko ste okruženi sveopštim povlađivanjem i podilaženjem, ukoliko vam se crkva svodi na to da posle liturgije, uz skupo vino i plodove mora, sa uspešnim ljudima ćaskate o tome kako će lepota spasiti svet, očekivano je da vam reči kao što su crkva, bratstvo i smirenje budu samorazumljive. Zaista, kako neko može da ne vidi da smo „međusobno braća“? No, ukoliko vam je život određen borbom za egzistenciju, borbom sa demonima u sebi i oko sebe, pri čemu im je lice „brata“ često omiljena maska, ukoliko niste neosetljivi i slepi za ogromnu količinu nepravde koja se, poput novosadske nadstrešnice, svakoga dana sruči na glave vaših sugrađana, onda su crkva, bratstvo i smirenje daleko od svake samorazumljivosti. I to ne zato što u njih sumnjate, već, upravo suprotno, zato što znate da su realni i zato što verujete da je u njima zaista sadržana božanska istina o čoveku.
Konačno, biću sasvim otvoren. Kada je patrijarh Porfirije izabran za tu službu, moj komentar je bio da on ima jednake šanse da bude najbolji i najgori poglavar Srpske pravoslavne crkve u njenoj modernoj istoriji. I dalje stojim iza ove ocene. „Od svakoga kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti“ (Lk 12, 49). Tako uvek stoje stvari sa talentovanim ljudima, a patrijarh Porfirije ima sve ključne talente potrebne za službu koja mu je poverena. Među njima su posebno mesto zauzimali otvorenost i spremnost na dijalog zbog kojih je s pravom bio omiljen naročito među mladima, njegovim „duhovnim čedima“ i studentima. Međutim, upravo je nedostatak ovih osobina ono što je zjapećom prazninom obeležilo njegovo dosadašnje patrijaraško služenje i zbog čega se čini da patrijarh, igrajući veoma neubedljivo ulogu lošeg momka, svakim svojim nastupom, pogotovo onim agresivnijim kakav je bio ovaj poslednji, sebe zapravo nastoji da ubedi u nešto u šta sam ne veruje. Iskreno i dobronamerno mu želim da u tome ne uspe i ovaj tekst je moj bratski doprinos ostvarenju te želje.
