Evropsko društvo žena u teologiji (ESWT) održalo je četvorodnevnu konferenciju pod nazivom „Rod, rasa, religija: de/konstrukcija režima ne/vidljivosti“ (12–15.9.2019) na Fakultetu teologije i religijskih nauka Katoličkog Univerziteta u Luvenu. Jedna od govornica bila je i Tereza Forkades. Tereza je benediktinka i doktor medicine i teologije. Na polju teologije prvenstveno je prepoznata kao feministička teološkinja koja zagovara žensko sveštenstvo i pravo na kontracepciju i abortus. Takođe se izjašnjava i kao politička aktivistkinja u borbi za nezavisnu Kataloniju. Njenu kontroverznost potvrđuje činjenica da je Vatikan 2009. tražio da javno potvrdi saglasnost sa učenjem Rimokatoličke crkve. Dok uživa potpunu podršku svog sestrinstva, koje je smatra Božijim darom, i ostalih stanovnika Katalonije, svojim stavovima stekla je oponente u Rimokatoličkoj crkvi i izvan nje. Voleli je ili ne, ne može se poreći da je reč o jednoj izuzentno harizmatičnoj ličnosti koja izgleda neustrašivo pred mikrofonom. S obzirom na temu Terezinog izlaganja, razgovarali smo o međureligijskom dijalogu.
Osoba na čiju se teoriju oslanjate kada je u pitanju međureligijski dijalog je Džon Lok. Možete li ukratko da nam objasnite njegovu ideju „neutralnosti države“?
To je, između ostalog, značilo da država nema pravo da prosuđuje koja religija je „bolja“. Pa ipak, ta neutralnost nije se temeljila na uverenju da su sve religije jednake. Postoje one koje su nasilne, degradiraju neke ljude i smatraju da žene treba da budu podređene muškarcima. Naravno, i Katolička Crkva je imala momente u istoriji kada je delila ovakvo mišljenje, ali dobro je da danas prepoznajemo to kao nešto što nije dobro. I pored toga i danas postoji ovakvo razumevanje hrišćanstva. Da li želim da kažem da je ono ispravno? Ne, želim da mi bude dozvoljeno da kritikujem i iznesem svoje mišljenje. Potreban nam je teorijski okvir koji nam dozvoljava da se sukobimo. Uvek treba da imamo tu mogućnost, a država, naravno, mora da zna da nasilje nije rešenje.
Može se reći da ponekad sekularni diskurs zahteva od teologa i pripadnika različitih religija da relativizuju svoja uverenja i osnovne religijske principe kako bi mogli da razgovaraju jedni sa drugima.
Da, čini se da je tako. Međutim, najbolji dijalozi koje sam imala bili su sa muslimanskom teološkinjom koja je profesorka islamskih nauka u Velikoj Britaniji. Imale smo predivan seminar, upravo iz razloga što ona veruje da su njena ubeđenja i njena religija najispravniji, dok, sa druge strane, ja verujem da imam dodir sa Bogom kroz Hrista i to ne može da se relativizuje. Razgovori sa iskrenim vernicima, onima koji su dosledni u svojim verovanjima i koji neguju svoja iskustva Boga, su za mene najbolji međureligijski dijalozi. Ne smatram da mora da se relativizuje ono u šta se veruje da bi se takvi dijalozi postigli.
Da, jer je u ovim slučajevima reč o osnovnim premisama naše vere.
Upravo. Ja ne mogu da kažem da Hristos spašava hrišćane. Ne! On spašava svet. Ako mi oduzmeš to, šta mi onda ostaje? Verujem da je Isus Spasitelj sveta. Ako naiđem na nekoga ko ne misli isto, to je u redu, hajde da razgovaramo. Upravo kroz taj razgovor, barem prema mom dosadašnjem iskustvu, dolazim do boljeg razumevanja Hrista kao univerzalnog Posrednika. Dakle, nije beskorisno za mene da razgovaram sa ljudima koji veruju drugačije, ali ne započinjem taj razgovor s ubeđenjem da Isus spašava samo hrišćane, već sve ljude.
Da li mislite da takav pristup može biti uvreda za pripadnike drugih religija?
Ne bi trebalo da bude.
Ukoliko druga strana pristupa razgovoru sa svojim ubeđenjima, onda nema mesta za „povređena osećanja“, to želite da kažete?
Tačno. Takođe, moramo napraviti razliku između ideje Boga i samog Boga. Moja ideja Boga i Bog nisu isto. Bog je Bog, a moja Crkva i ja možemo samo imati ideje o Bogu i Njegovom otkrivenju. Ali sve to, prelepo i problematično u svojim nijansama, je ništa u poređenju sa onim ko Bog jeste. Stoga, naravno da mogu da ostavim prostora za druge ljude i njihovo shvatanje Boga.
Pominjali ste termine „othering“ i „otherness“. Objasnili ste da je „othering“ negativan pojam koji označava odvajanje od drugog u hijerarhijskom smislu. On je drugi, jer nije (dovoljno dobar) kao mi. „Otherness“ je pozitivan termin, u smislu ljubavi prema drugom uprkos tome što je različit od nas, ili još bolje, baš zbog toga što se razlikuje od nas. Da li bismo mogli reći da je problem relativizacije religijskih ubeđenja negiranje različitosti (otherness)?
Apsolutno sam saglasna. Relativizacija vodi do homogenizacije, ali nama je potrebno da se međusobno razlikujemo i te razlike treba da budu snažne razlike. Ja verujem da je moj pogled na svet ispravan, sledstveno tome, tvoj nije. Ali to uopšte ne mora da bude problem, jer to su samo pogledi na svet. Stvarnost je veća od naše koncepcije stvarnosti i naših pogleda na svet. Ono što nam je potrebno je smirenje da to priznamo.