Еп. Максим, Философ Јанарас, 2021.
Христо Јанарас је у теологију, али у великој мери и у философију, пренео духовни гест генерације тридесетих година 20. века: једно ерменевтичко враћање и поновно присвајање грчке традиције кроз дијалог са модернистичком самокритиком Запада, која је довела до ретке оригиналне синтезе, а не до позајмице или копирања. Филозофски и уметнички модернизам на Западу (за разлику од раније модерности и каснијег постмодернизма или позне модерности) има следеће карактеристике: то је извођење најекстремнијих последица западног модерног пројекта на начин који је у крајњем случају самопоткопавајући, и зато свесно или несвесно самокритичан, у оквиру колапса Првог светског рата и наставка кризе током међуратног периода и Другог светског рата. Модернизам је последњи велики хуманизам пре постмодерне „смрти субјекта” и „детериторијализације” позне модерности. Ради се, међутим, о једном хуманизму који није оптимистичан и самоуверен као онај из доба Просветитељства, већ разорен, хуманизам који се храни противречностима које стварају једну увремењену, опипљиву, патећу субјективност у кризи.
У континенталној филозофији ово је изражено покретима спојених судова, као што су егзистенцијализам, феноменологија, херменеутика и персонализам. У уметности видимо сличне развоје у делима, на пример, Пикаса, Матиса или Ђакометија – „феноменолошких” уметника који увек доживљавају облике кроз одређену егзистенцијалну призму, која их може проширити до граница распада или унутрашње дезинтеграције, али који несумњиво задржавају рефлективне вредности за слику човека, за разлику од касније апстрактне уметности. Ако је Декарт установио филозофску модерност са „мислим, дакле постојим”, тада француски егзистенцијализам 20. века изводи крајње последице из тог архимедовског ослонца схватајући егзистенцију не као ипостасно биће, већ као временски тренутак мишљења која стално измиче у прошлост и другост, као у Сартровој верзији „мислим, дакле постојало је”, односно мислим као временски условљено биће које непрестано бежи у будућност, остављајући за собом фосиле, што резултује тиме да је лични идентитет изузетно несигуран или ван свести у простору и времену.
Духовна клима тог доба одражава оживотворавање те патеће западне субјективности кроз повратак изворима, са потрагом за готово „пред-падном” аутентичношћу коју сваки мислилац тражи све даље и даље (у прошлости). Рецимо, Ниче, који је пионирски инаугурисао овај духовни став, стиже до пресократовских мислилаца, пре Платона. Хајдегер га у великој мери прати, изнова тумачећи претходну традицију на многе радикалне начине. Уметници често трагају за архајском Грчком, кикладским идолима, афричким маскама или наивном уметношћу. Теолози ће тражити аутентичност пре волунтаризма Дунса Скота или Августина Ипонског. У Грчкој, књижевна и уметничка генерација тридесетих година донела је оригиналан допринос овом подухвату западне самосвести кроз синтезу локалне традиције и модернизма. У неким случајевима, ово је могло добити више одбрамбене идентитетске карактеристике, као у делима Фотија Кондоглуа, али је понекад и сам Запад препознао, рецимо код Јоргоса Сефериса, Одисеја Елитија и других, специфични грчки допринос са универзалним значајем.
Христо Јанарас припада „дугој” генерацији из 1930-их, која је у теологији постала позната као „генерација 1960-их”, док је њен врхунац наступио 1980-их. И на Западу је уметност предњачила у модернизму, на пример у сликарству већ од 1870-их са импресионизмом, док је филозофија уследила касније, током међуратног периода (са Ничеом као пророком у 19. веку). Вероватно није случајно то што је и у Грчкој теолошка и филозофска оригинална синтеза уследила после књижевне и уметничке.
Христо Јанарас је изразио личне и колективне тензије кроз низ генијалних синтеза у којима је скривена плодна контрадикција. Начин његове филозофије могао би се описати изразом (која се граничи са contradictio in adjecto) „феноменолошка метафизика”. За Јанараса, полазиште филозофирања била је савремена феноменологија, односно свесност која је временски и телесно усађена у ствари, у пут историје, са егзистенцијалним питањима која проистичу из конкретног искуства. Међутим, за излаз из ових апорија, он се окретао грчкој метафизичкој традицији, пре свега аристотелизму, како га тумаче хришћански оци Византије. Метафизички начин филозофирања генерално означава континуитет између природе и онога што је изнад природе и објашњава је као узрок или циљ. Из тог разлога, метафизика је одбачена у континенталној западној мисли, која је више наглашавала неизвесност упитаности. Могло би се рећи да је феноменологија супротност метафизици, будући да је временска и телесна субјективност бачена у свет без сигурности и осовина смисла. Ипак, Јанарас од Ничеа црпи концепт „самопревазилажења” на тако оригиналан начин да га то води ка импресивним премошћивањима. За Јанараса, филозофија почиње од онтолошког питања о Бићу, које проистиче из сваког животног искуства. То се, међутим, дешава као динамика која нас води ка трагању за метафизичком „апофатиком”, односно без позитивистичких извесности или рационалистичког континуитета, тј. менталне/природне сродности између природног и метафизичког, али са задржавањем питања о узроку и циљу бића. За Јанараса, „феноменолошка метафизика” би била могућа, ако би дошло до фузије различитих култура или грчког одговора на западну мисао.
Ничеовски тип самопревазилажења прожима и значење које љубав (ерос) има у Јанарасовој мисли. Еросна љубав је, према Јанарасу, пре свега хтонска, сила која се потврђује кроз феноменолошко испитивање, али истовремено је и та која покреће мисао ка бесконачном. У Јанарасовој обради феномена љубави не постоје манихејске дихотомије између профане и идеалне љубави; ерос је покрет самопревазилажења од инстинкта ка несебичној љубави и превазилажењу себичног егоизма. Наравно, у платоновској мисли љубав креће од тела и прелази ка бесконачној идеји добра, али код Јанараса, на хришћански и истовремено ничеовски начин, љубав је пре свега афирмација хтонске телесности, и једино кроз њу, опипавање Бога у Његовом оваплоћењу, односно у двојној, ограниченој али бесконачној природи Христовој. То значи да је Јанарас био један „богослов одоздо”, мислилац конкретног телесног искуства и његовог књижевног описа, и само на тај начин метафизичар, притом апофатичар. Јер, на крају крајева, феноменолошки приступ еросној љубави означава, с једне стране, самопревазилажење од телесног ка несебичном, али истовремено и „апофатизам”, односно часно одустајање од тога да исцрпиш другога у себи или у било чему што можеш да схватиш својим умом и чулима. У том смислу, Јанарасова теологија је антидогматска: то није теологија „одозго”, из догматских извесности. То је теологија која почиње од искуства и његовог превођења на раскрсници књижевности, филозофије и теологије.
Политичка филозофија Христа Јанараса могла би се назвати „аристотеловски марксизам”. Преко Франкфуртске школе и њених представника, попут Херберта Маркузеа, посебно је наглашавао филозофију природе у Карлу Марксу и значај њеног колективног остварења као супротност отуђењу. Код Маркса се сачувао одјек аристотеловске телеологије у смислу да човек има сврху свог постојања у остваривању своје специфичне разлике, која у модерности више не мора бити теоријски живот, као у античкој и средњовековној филозофији, већ сврсисходна производња и рад, где не постоји отуђење од плода рада произвођача и ствараоца.
Христо Јанарас је био човек за кога кажу да после њега пуца калуп. Тежио је универзалној лепоти, које је етимолошки изводио из глагола „звати”, „позвати” (καλώ, κάλλος). На учествовање те нису позивале само његове идеје, него и начин на који их је изговарао, дубоким гласом са израженом интонацијом, као и кроз његова ћутања, његово одбијање да понекад не говори, или, када би коначно говорио, кроз отворена питања, којима је или обликовао филозофију као нешто отворено и недовршено, или усмеравао дискусију мајевтичком методом, која је била још више наговештајна од сократске. Лепота Христа Јанараса проширивала се чак и на његове рукописе, који су били калиграфски исписивани, јер је сами рукопис сматран продужетком људског тела и еросног, личног карактера који се у њој отискује. За њега је филозофија била део позива у однос, који је обухватао и личну харизму, али и спор, који је сапутник љубави, у складу са дугом грчком традицијом која филозофски повезује уметност љубави са уметношћу расправе. Његов такозвани „антизападњачки став” био је оригиналан грчки допринос унутрашњој самокритици Запада, коју је започео Ниче а наставио Хајдегер.
Јанарас, као готово поетски носталгичар хеленског начина живота у временима Кавафијеве декаденције, истицао је хеленизам не само као алтернативу Западу, већ и као културу аристотеловског „ев-син-оптона”, односно могућности да се универзална истина оствари у „јасносагледаном” оваплоћењу, где можеш добро (ев) да разликујеш (оптон) истовремено целину и њене делове (син), као што је то био случај у античком грчком полису, у поетичности драме, али и у евхаристијском сабрању и солидарној заједници током туркократије. Управо та „јасна синоптичност” је оно што разликује хеленизам и од Оријента, због чега је Јанарас критиковао форме православља које наглашавају верзију екуменичности као географске глобалности или масовне моћи, као и његова дијагноза да су савремене форме „фундаментализма”, било православне или исламске, ништа друго до пород западне модерности у условима глобализације. Био је, наравно, самокритичан и према савременој Грчкој, често користећи претеривања у изразима омаловажавања Неохелена, која нису имала горку злобу, већ разочарање заљубљеног, узалудност амбициозне љубави. Музу тог његовог љубавног односа представљао је један Неодређени Хеленизам (по наслову његове књиге), без наратива националног континуитета и без расистичке верзије национализма. За Јанараса, континуитет хеленизма је предањски, што значи да је заувек отворено предавање наслеђа и неокончано наслеђивање, што је супротно и фундаментализму, и етнофилетизму и наративима линеарног историјског континуитета. На исти начин на који се тај „континуитет у дисконтинуитету” хеленизма одвијао у римској империји кроз прихватање безизлаза хеленизма и кроз универзални предлог да кохезија универзалне империје добије духовни карактер, Јанарас је сањао и данас један хеленизам изнова протумачен у сусрету са безизлазима западног модернизма, као што су отуђење и редукција човека на математички дефинисана својства.
Као човек традиције, Христо Јанарас је имао харизму духовног оца. Имао је веома строге захтеве за егзистенцијалну аутентичност, због чега је гурао своје духовне синове и ученике ка њиховим сопственим самопревазилажењима, прелазећи границе хоризонта који се непрестано кретао ка бесконачности. Истовремено, његов апофатизам значио је и очинску тишину или очинске двосмислености, које су омогућавале мноштво тумачења и наслеђивања његове мисли. Био је један од ретких мислилаца који су променили језик, речник истраживања коме су служили. Подразумевао је да се у традиционалној лампадодромији (штафети) мисли сличне промене у језичком служењу истини могу десити и у будућности.
Извор: Διονύσιος Σκλήρης, Ο Χρήστος Γιανναράς ως πνευματικός πατέρας, 25.8.2024.
Превод: Еп. Максим (Васиљевић)
