Od Besede na gori pa kroz apostolsko doba, prvi hrišćani propovedali su protiv bogatstva.
U evolutivnoj biologiji, jedan od tih misterioznih pragova za koje trenutno imamo samo najnejasniji konceptualni uvid jeste trenutak u razgranavanju bilo koje fitogenetske serije u kojem se događa neopoziv taksonomski raskid, i pojava potpuno nove vrste. Tragovi događaja ostaju zabeleženi u paleontološkom zapisu i sekvencama genoma, naravno, ali samo na fragmentaran način. Tek na kraju procesa možemo sa nekom sigurnošću reći da krava svakako nije kit, i da nijedno od njih (što im služi na čast) nije korporativni advokat. Ali, naravno, očekujemo da priroda bude hirovita, i posebno od Darvinovog doba naučili smo da nije iznenađujuće da su konji i puževi nastali iz preteča koje čak ni blago nisu predskazali šta će konji i puževi na kraju postati.
Naša očekivanja o ljudskoj istoriji, međutim, sklonija su nešto više „esencijalističkom“ pristupu, pre svega, zato što naše institucije i poredci moći konstantno prekrajaju prošlost kako bi uspostavili svoje sopstvene pedigree. Većina nas može da živi i nađe utočište u kulturnim, socijalnim, političkim i verskim strukturama upravo zato jer verujemo u njihovu jedinstvenost, stabilnost i postojanost tokom vremena. A čak i oni od nas koji su sve samo ne hegelijanci verovatno će smatrati da postoji neka vrsta racionalne doslednosti u istorijskom raskrivanju ljudskih mogućnosti, i da možemo objasniti kako je renesansa nastala iz kasnog srednjeg veka sa sličnom preciznošću s kojom možemo objasniti tok reke koji doseže more. Rezultat takvog razmišljanja, međutim, može biti prilično fantazmagoričan, poput razvijanja pretpostavke da kitovi, krave i korporativni advokati čine jednu vrstu.
Sve ovo je samo veoma zaobilazan način da se kaže da ne postoji, i nikada nije postojao, jedan prepoznatljiv entitet koji bismo mogli nazvati „hrišćanstvo“, osim sa veoma uopštenim značenjem. Od samog početka, „Put“(kako su ga prvobitno nazivali njegovi sledbenici) bio je poput vrste pluripotentnog genetskog koda koji je čekao da bude razvijen epigenetičkim silama; i kroz vekove, njegovi izrazi neprekidno su se razvijali i divergirali u brojne neanticipirane i na kraju nespojive vrste. To ne znači, uzgred rečeno, da je originalni „genetski“ impuls bio slučajan; na primer, verujem da su prvi sledbenici Isusa iz Nazareta zaista imali stvarna iskustva s njim kao ponovo živim nakon njegovog raspeća, te se zato njihov pokret nije raspao nakon njegove smrti (mada ovo nije mesto za raspravu o tome). Samo želim reći da postoje mnogi religijski fenomeni – poput velike struje američkog belog evangelizma – na koje primenjujemo reč „hrišćanstvo“otprilike isto onako kako bismo mogli primeniti reč „dinosaurus“ na vrapca (vidite, bilo je par nekih razvitaka od tih dana).
Većina savremenih (posebno američkih) hrišćana u dobroj su meri navikli, recimo, da smatraju hrišćanstvo poprilično razumljivom verom kada je reč o životnim praktikalijama. Kada je u pitanju bogatstvo, smatraju da, iako Novi Zavet propoveda darežljivost prema siromašnima, inače dopušta bogatima da uživaju u plodovima svog rada ili poštene sreće s čistom savešću. Zdrav razum im govori da Novi Zavet ne osuđuje bogatstvo samo po sebi, već samo duhovno nezdravu opsednutost njime – idolatriju bogatstva, njegovu zloupotrebu, nemoralno sticanje; a bogatstvo samo po sebi, sigurno, nije ni dobro ni loše. Međutim, zapravo, jedna stvar koja iznenađujuće nedostaje u Novom Zavetu jeste zdrav razum, i zdravorazumsko shvatanje rane crkve je uvek pogrešno. U stvari, Novi Zavet, vrlo upozoravajuće, osuđuje lično bogatstvo ne samo kao moralnu opasnost, već kao intrinzično (unutrašnje) zlo. Zapravo, tekstovi su toliko nedvosmisleni u vezi s tim da je potrebno gotovo herojsko suprotstavljanje očiglednom kako ne bismo shvatili njihovo značenje. Priznajemo, mnogi prevodi kroz vekove su imali ublažavajući efekat na neke od strožijih izjava u Novom Zavetu. Ali to je stara priča.
Na primer, uzmimo reč korišćenu u hrišćanskom Svetom Pismu za jednu od glavnih vrlina novog pokreta: κοινωνία. Standardni prevodi ovog termina obično su nešto poput „družba“ ili čak „zajednica“, ali precizniji prevod bi mogao biti „komunizam“. Barem, u samim tekstovima, prilično je jasno kakve su prakse bile obuhvaćene u negovanju κοινωνία: prvi obraćenici apostolskog doba u Jerusalimu, na primer, kao cenu postajanja hrišćanima, prodali su svoju imovinu i posede i raspodelili prihode onima kojima je to bilo potrebno, a zatim se hranili deleći svoje resurse u zajedničkim obrocima (Dap 2:43–46). I to je, izgleda, bio obrazac veće zajednice Puta kako se ona širila na istočne delove carstva. Teško je moglo biti drugačije, zaista, sve dok je postojao bilo kakav živi trag o učenjima Isusa (barem, kako su zabeležena u tradicijama „logia“ jevanđelja).
Naravno, Isus nije osudio samo nezdravu opsednutost bogatstvom, već i sticanje i čuvanje bogatstva kao takvog. Najočigledniji primer toga, koji se nalazi u sva tri sinoptička jevanđelja, bila bi priča o bogatom mladiću koji nije mogao da se odvoji od svog bogatstva radi Carstva, i o Isusovom zaprepašćujućem komentaru o kamilama koje lakše prolaze kroz iglene uši nego bogati kroz vrata Carstva. Međutim, svuda u jevanđeljima možete potražiti i pronaći potvrdu poruke. Isus jasno misli ono što kaže citirajući proroka Isaiju: On je pomazan Božijim Duhom da propoveda dobre vesti siromašnima (Lk 4:18). Vesti, pak, koje donosi bogatima prilično su mračne: „Ali teško vama koji ste bogati, jer ste primili svoju utehu. Teško vama koji ste sada siti, jer ćete ogladneti. Teško onima koji se sada smeju, jer će tugovati i jadikovati“ (Lk 6:24–25).
On ne samo da zahteva od svojih sledbenika da zabadava daju svima koji od njih zatraže (Mt 5:42), i da to čine sa takvom velikodušnošću da jedna ruka ne zna za darežljivost druge (Mt 6:3); već eksplicitno zabranjuje gomilanje zemaljskog bogatstva – i to ne samo previše opsesivno sakupljanje – a dozvoljava jedino sabiranje nebeskih blaga (Mt 6:19–20). On svima koji bi hteli da ga slede naređuje (kao što kaže mladom bogatom knezu) da prodaju svu svoju imovinu i da prihod daju kao milostinju, stičući time isto nebesko blago (Lk 12:33), i eksplicitno navodi da „nijedan od vas koji se ne odrekne sve svoje imovine ne može biti moj učenik“ (Lk 14:33). Zaista je neverovatno koliko su retko hrišćani kroz vekove propustili da primete kako su ovi saveti izrečeni, prilično odlučno, kao zapovesti. Tekstovi, svakako, nisu ni na koji način nejasni po tom pitanju. Na kraju krajeva, kako Marija kaže, deo spasiteljskog obećanja jevanđelja je da Gospod „nasiti gladne dobrima i bogate otpusti prazne“ (Lk 1:53).
Ova ista moralna neumoljivost po pitanju socijalne pravde, štaviše, pozitivno prožima stranice Novog Zaveta u celini. To se vidi, na primer, u čestim osudama πλεονέξια (često prevedeno kao „pohlepa“, ali zapravo znači svaku akvizitivnu želju), i αἰσχροκερδής (često prevedeno kao „pohlepa za temeljnim dobitkom“, ali zapravo znači „utemeljenost traženja dobitka“ za sebe). Možda je Jakov najjasnije izneo stvar:
„Hodite sad bogataši, plačite i ridajte zbog nevolja koje dolaze na vas: bogatstvo vaše istrunu, a odelo vaše pojedoše moljci; zlato vaše i srebro zarđa, i rđa njihova biće svedočanstvo protiv vas, i izešće tela vaša, kao oganj. Nagomilaste blago u poslednje dane. Gle, vapije plata radnika koji su požnjeli njive vaše, koju ste im zakinuli; i vapaji žetelaca dođoše do ušiju Gospoda Savaota. Naslađivaste se na zemlji, i živeste raskalašno; uhraniste srca vaša, kao na dan zaklanja. Osudiste, ubiste pravednika, i on vam se ne usprotivi.“ (5:1-6)
I ovaj odlomak je samo vrhunac moralnog krešenda koji se razrasta kroz poslanicu, počevši od Jakovljevog uveravanja svojih čitalaca da je Bog „izabrao siromahe ovoga sveta da budu bogati verom, i naslednici Carstva koje obeća onima koji Njega ljube“, dok su bogataši, kao čitava klasa, tlačitelji i progonitelji i hulitelji svetog imena Hrista (2:5-7).
Naravno, bilo je mnogo lakše – biti nonšalantan prema privatnom vlasništvu – za prve generacije hrišćana. Oni su imali tendenciju da sebe vide kao privremene stanare u svetu koji rapidno nestaje, izbeglice koje lagano prolaze kroz istoriju koja nije njihova. Veze sa širom društvenom zajednicom bile su im slabe, u najboljem slučaju labave, i više nego prožete nagoveštajima apokaliptične ironije. Ali kako su se početna oduševljenja i očekivanja jevanđelja izgubila, a ustaljeni obrasci života u ovom depresivno izdržljivom svetu ponovo isplivali, karakteristične prakse najranijih hrišćana ustupile su mesto uobičajenim praksama uspostavljenog poretka.
Čak i tada, promena nije bila baš nagla. Pred kraj prvog veka, priručnik hrišćanskog života poznat kao Didahi instruisao je vernike da zajedno dele sve stvari i da ništa ne smatraju privatnom svojinom. Prvi hrišćani iz sirijskog grada Edese su se odmah nakon obraćenja ekspresno oslobodili svoje imovine. Duboko u drugom veku, bilo je moguće da paganski satiričar Lukijan iz Samosate (oko 125–oko 181. n.e.) izvesti kako hrišćani gledaju na vlasništvo sa prezirom i da svi svu imovinu poseduju zajednički. Hrišćanski apologeta Justin Mučenik (oko 100–165. n.e.) je proglasio da biti hrišćanin znači više ne težiti bogatstvu, već napraviti zajednički fond svih poseda radi redistribucije potrebnima. Čak i Kliment Aleksandrijski (oko 150–215. n.e.), koji je bio prvi značajan teolog koji je novu rastuću klasu imućnih hrišćana uverio da bi mogli da zadrže nešto od svoje imovine dok neguju siromaštvo duha, to je učinio samo nevoljno iz nužde. On je i dalje nazivao privatnu svojinu plodom zlobe i insistirao je da bi idealno svi proizvodi trebali biti dostupni za zajedničku upotrebu. Tertulijan (oko 155–oko 240. n.e.) je primetio da su hrišćani lako uspostavili potpunu zajednicu dobara jer su već delili zajedničku dušu i um.
Čak i u kasnom četvrtom veku, Vasilije Veliki (330–379 n.e.) je mogao otvoreno reći da ne postoji pravo na privatno vlasništvo, da niko ne bi trebalo da ima više nego što je neophodno, a da bogati prisvajaju ono što pripada svima podjednako, i onda tvrde kako je njihovo samo zato što su do toga prvi došli. Za njega, privatna svojina je bila krađa — hleb ukraden od gladnih, odeća ukradena od golih, novac ukraden od siromašnih. Bilo ko, rekao je, ko poseduje više od svog bližnjeg nije uspeo u dužnosti prema siromašnima i u hrišćanskoj ljubavi. Njegov brat, Grigorije Niski (335–395. n.e.), složio se s tim. Ambrozije Milanski (340–297 n.e.) čak nije pristao ni da prizna da bogati čovek može davati poklone siromašnima; najviše što može je da im vrati ono što im već pripada. I slična nepopustljiva osećanja su izražena i od strane Avgustina (354–430. n-e.) i Kirila Aleksandrijskog (376–444. n.e.).
I onda, tu je Jovan Zlatousti (oko 349–407. n. e.), čija pojedina izlaganja o bogatstvu i siromaštvu čine da Mihail Bakunjin i Karl Marks zvuče kao stidljivi konzervativci. Prema njemu, glavni uzrok siromaštva je odlivanje dobara u privatno vlasništvo, što dovodi do rasipništva i škrtosti. Bogati su lopovi, čak i ako njihova imovina, kroz poslovanje ili nasleđe, ima legalno poreklo, jer sve pripada svima kao deo zajedničke ljudske baštine. Oni koji misle da pošteno rade stičući novac, obavljajući poslove i čuvajući svoju imovinu u stvari su samo korumpirani lenjivci, odstupnici od pravog dela milosrđa. Sve što posedujemo zapravo pripada svima, i nijedan hrišćanin ne bi trebalo da izgovori reči „tvoje“ i „moje“. I mnogo toga sličnog rekao je u svojim propovedima dok je bio arhiepiskop Carigrada (što mu nije donelo puno prijatelja među bogatima i moćnima).
Međutim, to da se takav jezik i dalje mogao čuti u srcu carskog hrišćanstva, ukazuje da je do tog vremena već izgubio veliki deo svoje snage. Mogao je biti tolerisan do određene mere, ali samo kao osvežavajuća hiperbola svojstvena određenoj verskoj gramatici – dakle, izraz umesto imperativa. Hrišćanstvo je prestajalo biti apokaliptično objavljivanje nečeg neviđenog i postajalo je samo uspostavljeni sistem pobožnosti sopstvene kulture, pružajući sve one utehe i uveravanja kakva se zahtevaju od verskih institucija. Originalna provokacija rane Crkve biće prisutna u izolovanim monaškim zajednicama i povremeno će eksplodirati u prolaznim „čistim“ pokretima – duhovnih franjevaca, ruskih nestjažatelja, katoličkog radničkog pokreta – ali, uopšteno, hrišćansko držanje postalo je pretežno samo religija, podrška za život u ovom svetu umesto radikalno drugačijeg modela načina života.
Imajmo na umu da ne bi trebalo da preuveličavamo „apokaliptični“ element u učenjima rane apostolske Crkve do te mere da zaboravimo koliko je ono predstavljalo istinski praktičnu društvenu viziju, kao i veoma ovosvetsku osudu političkog, pravnog, verskog i ekonomskog režima koji je napustio „pravdu, milosrđe i vernost“ Zakona. Čini se da prvim generacijama vernih nikada nije palo na pamet da se ta učenja ne mogu prevesti u novi poredak građanskog i duhovnog udruživanja. Zaista, u čemu bi onda bila poenta? Isusova služba u Galileji i Judeji pojavila se u vreme kada su pljačka i otimačina imovine seoske sirotinje postale vrsta institucionalno difuznog, ali izuzetno efikasnog korporativnog poduhvata. Nije potrebno posebno suptilno razumevanje mehanizama društvene i političke moći da biste prepoznali da, u gotovo svakom materijalno „razvijenom“ društvu, razlika između siromašnih i bogatih jednostavno predstavlja razliku između dužnika i poverilaca, i da su sistemi kreditiranja uglavnom osmišljeni da sačuvaju i iskoriste tu razliku.
Logika ovog nije teška. Jednom kada se princip kamate – posebno kamate na kamatu – prepozna kao legitimno sredstvo za podsticanje pozajmljivanja, zaista je potrebno veoma malo snalažljivosti da se stvori sistem u kojem je siromaštvo jednog čoveka izvor bogatstva drugog, i u kojem je poveriocima veoma u interesu da siromašni ostanu siromašni. Uvek će, naime, osiromašeni često biti u očajnoj potrebi za likvidnim kapitalom; i jednako nepromenljivo, neće imati ništa dovoljno vredno da se pretvori u gotovinu ili da se koristi kao osiguranje za zadovoljavajuće značajnu pozajmicu. Stoga, neće imati drugog izbora osim da pristanu na bilo kakve stope i pravila kamate koje poverioci smatraju prikladnim da nametnu. Posebno grabljivi poverioci, nadalje – kao što će bilo koji prosti pregled praksi kompanija koje izdaju kreditne kartice danas otkriti – mogu organizovati uslove kreditiranja tako da se početni dug brzo uveća izvan svake razumne proporcije, čineći dužnika trajno nesposobnim da ispuni finansijski teret pod kojim radi, i tako jedva sposobnim da učini tek malo više od redovnih plaćanja na kamatu glavnice (koja, suvišno je reći, brže raste nego što dužnik može da je izmiri). Uskoro, sama glavnica biva efektivno povučena iz vidljivog sveta u carstvo skoro svetog u njegovoj nedostižnoj uzvišenosti, postaje tajna zapečaćena unutar nedostupnog svetilišta, u službi neumoljivog boga.
Zaista, formula je nepogrešiva. Nekoliko drakonskih kazni upisanih u kreditne ugovore, nekoliko legalnih ali nerealno velikih promena u kamatnim stopama, cinična sloboda u pogledu visine kredita osobama koje su u prevelikoj nuždi da bi izračunale neizbežne destruktivne posledice prihvatanja prekomernih kredita, i odjednom, siromaštvo nesrećnika postaje prebogati izvor prihoda za bogate. Posebno profitabilne za takve poverioce su katastrofalne medicinske hitne situacije koje tako često siromašne pretvaraju u maltene roblje, a koje američki sistem posebno – s darvinističkom opreznošću gotovo uzvišenom u svojoj strogoj, varvarskoj ravnodušnosti prema apelima sažaljenja ili moralnosti – odbija da ublaži. Ali zaista, pravni aparati gotovo svih razvijenih zemalja su više nego dovoljno spremni da dozvole kreditnim tržištima da ubiru najpunije moguće prinose sa svojih obilno zasejanih polja. Nijedno područje ekonomske aktivnosti nije toliko neformalno i neefikasno regulisano u većini zemalja. U kapitalističkim društvima, siromašni takođe – baš kao i sve ostalo – mogu postati roba; oni su prirodni resurs koji od pohlepnih može biti neumorno iskorišćavan bez da se ikada iscrpi. Jer siromasi su svagda s vama.
Prepoznavanje fundamentalne nepristojnosti korišćenja kamate da bi se porobili potrebiti se u ljudskoj istoriji javlja bar jednako rano kao i Zakon Mojsijev. Zbog toga su postojale neumoljive zabrane svih praksi lihvarstva unutar zajednice dece Izraelove (Izl 22:25; Lev 25:36–37; PonZak 23:19–20), i zbog toga je postojala drevna jevrejska osuda kamate (Ps 15:5; Jez 18:17). Takođe, zbog brižnosti koju je Zakon pokazivao da se osigura da ni Izraelci ni njihovi susedi ne budu svedeni na stanje apsolutnog siromaštva (Izl 12:49; 22:21–22; Lev 19:9–10; 23:22; 25:35–38; PonZak 15:1–11). Osim toga, Zakon ne samo što je zabranjivao kamatu na pozajmice, već je naložio da svaka sedma godina bude Oprostna, šmita, godina mirovanja, tokom koje bi dugovi među Izraelcima bili otpisani; a zatim je još dalje otišao u nametanju Šabata šabat-godina, Godine jubileja, u kojoj bi svi dugovi bili otpisani i svi robovi dobili slobodu, tako da bi svi mogli početi iznova, kao da imaju čist dosije. Na taj način, razlika između poverilaca i dužnika mogla bi (barem na neko vreme) biti izbrisana, a vrsta pravedne ravnoteže obnovljena. U isto vreme, suvišno je reći, neprekidna osuda onih koji eksploatišu siromašne ili ignorišu njihovu situaciju je blistavi motiv koji se provlači kroz proklamacije proroka Izraela (Is 3:13–15; 5:8; 10:1–2; Jer 5:27–28: Am 4:1 itd). Stoga ne bi trebalo da bude iznenađenje što se vrlo mnogo Hristovih učenja tiče dužnika i poverilaca, i pravne prinude prvih od strane drugih, i potrebe za oslobađanjem od dugova; ali na neki način nas ipak iznenađuje – kada to primetimo. Gotovo po pravilu, međutim, retko primećujemo, delom zato što ne prepoznajemo društvene i pravne prakse na koje su se često odnosile Hristove parabole i moralne opomene, a delom zato što su naše tradicije tako uspešno „spiritualizovale“ tekstove – kako kroz prevod tako i kroz navike tumačenja – da su nam ekonomske i političke provokacije koje oni sadrže jedva razumljive.
Ipak, nije potrebno biti stručnjak za Judeju i Galileju u kasnoj antici da bi se primetilo koliko često Isus govori o suđenjima, o činovnicima koji vuku nesolventne u zatvor, o ljudima vezanim ili utamničenim zbog nepodmirenih dugova, o nemilosrdnim poveriocima, o sudskim procesima pokrenutim pred sudijama da bi se obezbedio kaput ili ogrtač, o nesrećnicima koji su legalno opljačkani od strane srećnika. U stvari, glavna funkcija sudova u svetu u kojem je Hristos živeo i propovedao bila je da rešavaju zahteve koje su poverioci podnosili protiv dužnika (skoro uvek u korist ovih prvih). A bio je to svet izuzetnih zaduženosti. Galilejsko seljaštvo kojem je Hristos prvo doneo svoju radosnu vest patilo se godinama pod porezima koje je naplaćivao car Irod Veliki; mnogi čiji su porezi kasnili bili su degradirani iz vlasnika u zakupce putem eksproprijacija ionako oskudnih imanja, ili zato što su bili primorani da obezbede zajmove koje nisu mogli vratiti svojom zemljom i imovinom. Poreski sakupljači, poverioci i sudovi dugo su se udruživali kako bi seljake i obespravljene iz gradova i naselja pretvorili u dužničke robove. A ponekad, naravno, jedini način da se ti dugovi reše bio je prodajom porodica dužnika u ropstvo. Štaviše, ograničenje koje je sabatski ciklus nametnuo predatornim praksama davanja zajmova bilo je efikasno poništeno pravnom konvencijom „prozbula“, po kojoj je poverilac mogao staviti neizmirene menice u zalog kod sudova, zajedno sa ovlašćenjem sudovima da naplaćuju dug (i zadržavaju naknade), čime je omogućeno da poverilac izbegne zahteve Zakona. To je bila praksa koja je osigurala da će kredit i dalje biti dostupan; ali je bila i praksa koja je omogućila vrstu neprekidne eksploatacije siromašnih putem stalnog zaduživanja, što je Mojsijev kodeks sa takvom istančanom saosećajnošću nastojao da spreči.
U Poslanici Jakovljevoj vidi se neka vrsta resentimana koje su siromašni počeli da osećaju prema onima koji su ih izlagali stalnom strahu da u svakom trenutku mogu biti opljačkani od strane podmićene mašinerije „pravde“: „Nisu li bogataši ti koji vas ugnjetavaju i zar vas oni ne vuku na sudove? Ne hule li oni na dobro ime kojim ste nazvani?“ (Jk 2:6–7). A Hristove reči nas ostavljaju bez dileme u pogledu njegovog ogorčenja prema nemilosrdnim poveriocima: u paraboli o nemilosrdnom slugi (Matej 18:21–35); u njegovim žestokim osudama licemera među pismoznancima i farisejima koji, dok su se prikazivali kao pobožni, izdaju milosrđe Zakona tako što „gutaju“ domove udovica čiji su muževi umrli nesolventni (Mt 23:14; Mk 12:40); u paraboli o nepravednom upravitelju, gde su preuveličani dugovi lažno prikazani protiv siromašnih nazvani „Mamon nepravde“, a neodgovorni upravitelj koji dozvoljava dužnicima da te optužbe svedu na njihove pravične iznose hvaljen je zbog svoje mudrosti, iako postupa iz sebičnih interesa (Lk 16:1–13). Zapravo, Hristova učenja o ovim pitanjima jedva da bi mogla biti beskompromisnija u svom neprijateljstvu prema lukavstvu koje je dovelo do stvaranja prozbula, ili anarhičnija u neobaziranju na ekonomske posledice ignorisanja takvih briga. On svojim slušaocima kaže ne samo da slobodno daju svima koji bi mogli zatražiti – ili čak oteti – bilo šta od njih (Lk 6:30), već i da pozajmljuju onima koji su u potrebi bez ikakve želje za vraćanjem (Lk 6:3–34). Za one koji traže Carstvo Božije, svaka godina je sabatska godina, svaka godina je Jubilej. S druge strane, savet Hrista dužnicima njegovog vremena bio je izuzetno pragmatičan: pokušajte da rešite sporove van suda, čak i ako to morate učiniti na putu do sudskog procesa, na putu ili na ulici, pre nego što vas sudija uputi sudskim službenicima radi zatvaranja (Mt 5:25–26; Luka 12:58). Tužioca ne odbijte u njegovoj tužbi; zapravo, dajte mu više nego što traži (Mt 5:40).
Opet, kako sam već rekao, retko primećujemo koliko je tema zaduženosti uporno prisutna u Hristovim učenjima. I ponovo, kao što sam već rekao, krive su pre svega konvencije prevoda i misaone navike. U stvarnom tekstu Besede na Gori, na primer, barem u originalnom grčkom, pojavljuje se zlokobna arhetipska figura, jednostavno identifikovana kao „zli čovek“ (ὁ πονηρός). Gotovo sigurno se misli na egzemplarni prikaz onog pohlepnog, nepoštenog i grabljivog čoveka koji redovno zlostavlja, vara, obmanjuje i pljačka siromašne. On zavodi ljude lažnim obećanjima upakovanim u maglu apsurdno ekstravagantnih zakletvi (Mt 5:37), to je onaj za koga Hristos zabranjuje svojim sledbenicima da mu se „protive silom“ (Mt 5:39), i onaj od koga bi trebalo tražiti izbavljenje svaki put kada stanemo pred Boga u molitvi (Mt 5:13).
A ipak, u većini prevoda – i, uopšte, u hrišćanskoj svesti – gotovo je nevidljiv. Prvo, obično se pogrešno tumači kao đavo (prilično nelogično), dok je u poslednja dva slučaja potpuno zamenjen apstrakcijom „zlo“, koja nema nikakvu stvarnu vezu sa originalnim grčkim jezikom. Šteta. I zaista, sve to je pomalo apsurdno. Malo je čudnijih razvoja, koje je proizvela hrišćanska tradicija od, na primer, transformacije molitvenih fraza Molitve Gospodnje u hrišćanskoj misli – i u hrišćanskim prevodima svetih spisa – u niz molitvi za oprost grehova, zaštitu od duhovnog iskušenja i imunost na pretnju „zla“. One to nisu. One su, sasvim eksplicitno, zahtevi za – ovim redom – adekvatnom ishranom, oslobađanjem od dugovanja, izbegavanjem sudskih tužbi i spasenjem od razbojništva moćnih, ali neprincipijelnih ljudi. Molitva u celini je molitva namenjena siromašnima – i isključivo za siromašne. Da biste to videli, potrebno je samo da pogledate nepristrasnim očima tekst kako se pojavljuje u Jevanđelju:
Πάτερ ἡμῶν ὁ ἐν τοῖς οὐρανοῖς·
ἁγιασθήτω τὸ ὄνομά σου·
ἐλθέτω ἡ βασιλεία σου·
γενηθήτω τὸ θέλημά σου, ὡς ἐν οὐρανῷ καὶ ἐπὶ γῆς·
τὸν ἄρτον ἡμῶν τὸν ἐπιούσιον δὸς ἡμῖν σήμερον·
καὶ ἄφες ἡμῖν τὰ ὀφειλήματα ἡμῶν, ὡς καὶ ἡμεῖς ἀφήκαμεν τοῖς ὀφειλέταις ἡμῶν·
καὶ μὴ εἰσενέγκῃς ἡμᾶς εἰς πειρασμόν, ἀλλὰ ῥῦσαι ἡμᾶς ἀπὸ τοῦ πονηροῦ.
Većina hrišćana koji izgovaraju Molitvu Gospodnju na engleskom – ili ono što smatraju Molitvom Gospodnjom – može biti opravdana zbog toga što ne shvataju o čemu se u ovim redovima radi. Standardni prevod, na kraju krajeva, prilično uspešno rastvara tvrdu, svakodnevnu, praktičnu suštinu tih molbi u nejasne, eterične, bezbolne pijetizme. I, priznajem, poznati prevod prve polovine molitve je dovoljno dobar; Hristos je zaista poučavao svoje slušaoce da se obraćaju Bogu kao svome Ocu „na nebesima“, da svetkuju njegovo ime, da se mole za dolazak Carstva i da žele da se Božija volja ostvari ovde dole kao tamo gore. Ali drugu polovinu redukuje na nešto još manje od senke originala. „Svakodnevni hleb“, priznajem, gotovo je dovoljno precizno, iako bi sentenca bolje bila prevedena kao „hleb adekvatan za dnevne potrebe“; ipak sumnjam da većina od nas zaista oseća ton očaja u toj frazi τὸν ἄρτον ἡμῶν τὸν ἐπιούσιον δὸς ἡμῖν σήμερον – veoma stvarnu svakodnevnu patnju neizvesnosti, u vezi s tim da li će se danas imati dovoljno hrane da se preživi.
Naredne redove, standardni prevod, međutim, ne predstavlja nimalo tačno. Jednostavno rečeno, ὀφειλήματα nisu „prestupi“, već „dugovi“; niti su to „dugovi“ u metaforičkom smislu – nisu greške koje zahtevaju nekakvo pokajanje ili pokoru sa naše strane – već su, zapravo, doslovno slamajuće breme finansijskih obaveza pod kojima siromašni rade, trpe i umiru, na korist najnemilosrdnijih poverilaca. I imperativ ἄφες je molba ne za oproštaj u moralnom smislu, već za otpuštanje tih obaveza. Što se tiče reči πειρασμός, svakako je ne bi trebalo tumačiti kao „iskušenje“ (kao da se može primeniti na flertujuće oči, želju za čokoladom ili sklonost ka proneveri); ona ispravno znači „ispitivanje“, i ovde se gotovo sigurno odnosi na doslovno ispitivanje pred sudom zbog tužbe koju je podneo poverilac. I završni zahtev poslednje prozbe kada se poziva na „zlog čoveka“ – ne „zlo“ u apstraktnom smislu, niti čak „zloga“ u smislu đavola – gotovo sigurno se odnosi na poverioca posebno nemilosrdne i neprincipijelne vrste. Možda bi, dakle, vernije prevođenje tih molbi bilo nešto slično ovom: „Daj nam naš hleb danas, u količini dovoljnoj za ceo dan. I oslobodi nas naših dugova, do te mere koliko mi oslobađamo one koji su zaduženi prema nama. I ne izvedi nas na sudove radi suđenja, već nas izbavi od zlog čoveka [koji bi nas tužio].“
Očigledno je lako razumeti kako je tokom vekova Oče naš mogao postati nešto drugo (od izvornog) u hrišćanskoj mašti – nešto manje specifično, manje konkretno, obuhvatnije, nevezano za bilo kakve određene ekonomske uslove ili bilo koju određenu društvenu poziciju. Teško da bi Oče naš mogao služiti kao model hrišćanske molitve za sve krštene ako bi njegove društvene provokacije ostale previše transparentne, ili ako bi ostao previše očigledan kao oličenje Hristove „preferencijalne opcije“ za siromašne i obespravljene. Na kraju krajeva, i savesti bogatih zahtevaju zaštitu. Kako bi drugačije bankar koji je upravo oduzeo porodični dom mogao izgovoriti Oče naš u crkvi, a da se ne oseća nelagodno? Ipak, izvorno, Oče naš je bio a to i ostaje, molitva za siromašne – tj. molitva kojom samo siromašni treba da se mole. Kroz vekove, bogati hrišćani su se, takođe, molili njome, naravno, ili su se barem molili njenom grubom simulakrumom. I neka ih Bog blagoslovi za njihovu vernost. Ali nikada Oče naš nije bio namenjen njima. Naprotiv – mora se biti iskren – sasvim suprotno.
Izvor: David Bentley Hart, Christianity Was Always for the Poor, Jacobin, 03.31.2024.
Prevod: Aleksandar Subotić
