Марк Шагал, Излазак, 1952–1966.
1. Говорићемо о хришћанству, не о религији као таквој. Главна разлика између хришћанства и других религија у нашој култури: све друге религије су биле или државне или националне, религије које су штитиле или град или један посебан народ. Ово је важно зато што оне, за разлику од хришћанства, нису биле антиполитичке по свом пореклу. Шематски говорећи, може се рећи да је током антике постојала та чисто есхатолошка, антиполитичка вера, а да је током средњег века, кад је црква била принуђена да на своја плећа прими терет владавине, религија освојила политичко подручје. Модерно доба карактерише еманципација политичког од религиозног. Резултат је могао бити повратак религиозног његовој изворној чистоти. То се није догодило. Претпоставимо као чињеничну позадину наше расправе следеће: наиме, да секуларизација није била само раздвајање државе и цркве, политике и религије, него и то да је сама црква била „секуларизована“ или пре социјализована – масовном инвазијом друштва у институционализовану религију. И то у толикој мери да се понекад питамо да ли се истинска вера можда налази изван цркве.
2. Можемо ли, у смислу горње претпоставке, идентификовати специфично религиозне бриге које не могу бити збринуте у друштву или јавном подручју? Да бисмо их идентификовали, не у њиховом теолошком него у њиховом општем значењу, окренимо се религиозним мистеријама антике јер ови тајни ритуали – тајни јер су држани у тајности од подручја које је припадало грађанима – изгледа указују на ограничења службене религије полиса. Имамо један Пиндаров фрагмент који каже: они се баве „крајем живота и његовим од Зевса датим почетком“. Они се баве оним што лежи изван живота и изван људске заједнице: inter homines ese значи живети. Мистерије: заједно искусити оно што се заправо тиче свакога у његовом сингуларитету. Одатле: myein, затворити очи за свет у коме се живи.
3. Ви ово не морате прихватити; међутим, непорециво је да, док је хришћанска вера жива, између ње и света постоји тензија. Исусове проповеди, проповеди јеврејских пророка или псалми. Политика има тенденцију да их све нивелише и да цркве користи у моралне сврхе, да би натерала људе да се пристојно понашају, било претећи им паклом или интегришући их у друштво са прихваћеним обрасцима понашања. Изван овога, знате да је – Лутеровим речима – „најперманентнија судбина божје речи да за свој властити рачун потреса свет. Јер проповед божја долази да би променила и оживела читаву земљу у мери у којој допре до ње“ (De Servo Arbitrio). Међутим, ова револуција може имати само посредан ефекат, зато што је антиполитичка по свом пореклу; нема полиса који би могао бити заснован на чисто хришћанским принципима. Ипак, ефекат може бити веома велики у смислу утицаја, под условом да превлада бар у црквама.
4. Пример: На антиратним демонстрацијама на Теолошком факултету говорило се да смо сви ми криви. Можете то рећи у религијском контексту – Avinu Malkeinu, Оче наш… итд. – зато што ви тада кажете: пред Богом, сви смо ми криви. Али ово „пред Богом“ нема никаквог права у политичком подручју и просто је погубно. Јер ту ви кажете да смо сви ми криви а да нисте у стању да кажете пред ким смо ми то сви криви, док за то време они који су стварно били узрочници онога што се догодило нестају у гомили. Можда смо сви ми потенцијалне убице (ја то не мислим), али то може тврдити само неко ко загледа у људска срца. За нас се рачуна само оно што можемо тврдити као стварност, а не као пуке потенцијалности и намере.
5. Другим речима, хришћани који се више не осећају као ходочасници на земљи него се ту осећају као код куће могу можда бити изврсни грађани и идеалисти и шта већ све не, али они тешко да су хришћани. Ви можете рећи да је ово веома застарео начин мишљења и говора; међутим, ово је једино гледиште које се слаже са историјом и текстовима. Ако желите да промените гледиште морате порећи откривење. Ово порицање, према мојој приватној књизи правила, још не баца веру кроз прозор, али оно баца кроз прозор саме темеље на којима религијске институције могу бити засноване. А без ових институција чак и утицај, који допуштам да имате, неће потрајати. Ви немате власт и немате ништа трајно, ништа што ће спречити да се данашње расположење за пет година промени.
Извор: „Religion and politics“ (1967), предавање на Теолошком факултету Чикашког универзитета; српски превод: Пешчаник.нет, 29.08.2016.
Превод: Бранислав Дујмић