Etjen Žilson
Sed contra est, quod dicitur Exod. 3 ex persona Dei: Ego sum, qui sum. [ST, I, 2, 3][1]
Teolozi često citiraju navedenu Božiju reč kako bi utvrdili, na osnovu vere u božanski autoritet, da je Biće prigodno ime Božije. Međutim, ona se ovde nalazi u drugom pitanju Sume teologije, u Sed contra, odeljka 3, Utrum Deus sit: „Ima li Boga?“, ili kako češće kažemo: „Postoji li Bog?“
Budući da je uzeta iz Svetog Pisma, ova tvrdnja sigurno znači da je Bog sam dao potvrdan odgovor na pitanje o sopstvenom postojanju. Prihvatiti njegovu reč znači verovati da Bog postoji zato što je sam tako rekao. U tom smislu, Božije postojanje smatra se istinitim kroz čin vere u Božiju reč.
Spoznaja o Božijem postojanju time poprima univerzalni značaj i apsolutnu izvesnost. Zaista, čak i onima koji ne razumeju filosofske dokaze o Božijem postojanju dostupna je ta istina putem božanskog otkrivenja. Bio filosof ili ne, svako kome je njegova reč prenesena propovedanjem Svetog Pisma i koji je prima kao reč što dolazi od njega, na taj način zna da Bog postoji. I samim filosofima je potrebno podsetiti se da je Bog objavio svoje postojanje, kao i pristupiti toj istini pomoću vere.
Ima racionalnih dokaza kroz koje je moguće sigurno znati da Bog postoji, ali izvesnost vere zasnovane na nepogrešivosti Božije reči[2] bezmerno je čvršća od spoznaje dobijene isključivo prirodnim razumom, ma koliko ona bila očigledna. Na području otkrivenja greška je apsolutno nemoguća, jer je izvor spoznaje vere Bog, koji je Istina.
Iz ovoga izlaze važne posledice, od kojih je prva: prizivajući na početku svog dela reč Božiju, teolog potvrđuje svoje postojanje i u ime vere tvrdi izvesnost objekta pravog teološkog učenja. U tom smislu, celokupna teologija zavisi od ove prve istine, i to je stvar o kojoj treba razmišljati.
Neki među prorocima su u određenom smislu mogli biti veći od Mojsija, ali apsolutno govoreći, Mojsije ostaje najveći među njima: Non surrexit propheta ultra in Israel, sicut Moyses (Deut, 34,10). Pismo momentalno odgovara na ovu tvrdnju: Ne pojavi se više prorok u Izrailju ravan Mojsiju, „njemu kojeg je Jahve poznao licem u lice“. Sv. Toma dalje ne traži odgovarajući razlog svoje tvrdnje da je Mojsije nadvisio ostale proroke (ST, II–2, 174, 4). Postoje četiri posebna znaka proročanstva: spoznaja intelektualnim i imaginativnim uvidom; proglašenje otkrivene istine i potvrda ovog proglašenja čudima. Od četiri znaka ovde nas zanimaju prva dva. Pre svega, Mojsije nadilazi druge proroke intelektualnim viđenjem Boga, budući da je, kao i kasnije sv. Pavle u ekstazi, „video samu suštinu Božiju“. Ali, on je o njoj imao i čulno viđenje na stepenu kakav nije dostigao nijedan drugi prorok, jer je istu, tako reći, posedovao voljom, ne samo slušajući Božije reči, već i gledajući ga kako govori, upravo njega – Boga, bilo u snu, bilo na javi. Gledanjem božanske suštine licem u lice Mojsije je video da Bog postoji. Slično tome, činom vere u Božije postojanje, otkriveno Mojsiju u direktnom viđenju, teolog odgovara na pitanje postoji li Bog. Ništa nam ne može zameniti takvo intelektualno viđenje božanske suštine, koje je Mojsije imao licem u lice i u kojem mi možemo učestvovati, prikriveno ali sigurno, putem vere.
Sv. Toma nikada nije sumnjao u postojanje Mojsijevog Boga na početku svakog teološkog istraživanja. Prema njemu, vera se sastoji od dve stvari: istinite spoznaje Boga i tajne Ovaploćenja. Dakle, ne može se sumnjati u ono što naziva istinitom spoznajom Boga. Sv. Toma ovde podrazumeva ono u šta su svi verujući obavezni da veruju izričito i u svako vreme kako bi bili spaseni. Radi se o istinama koje navodi apostol u Poslanici Jevrejima 11, 6: „A bez vere nemoguće mu je ugoditi, jer onaj koji želi da pristupi Bogu mora verovati da postoji Bog i da nagrađuje one koji ga traže“. Na to sv. Toma dodaje: „Stoga je svako (quilihet) obavezan verovati izričito i u svako vreme da Bog postoji (Deum esse), kao i da deluje svojim promislom u ljudskim stvarima“ (QDV, 14, 11). Stoga, svaka naša teološka spoznaja Boga počinje verom u Božije otkrovenje Njegove sopstvene egzistencije. Iz tog razloga se Ego sum iz Knjige Izlaska nalazi na pravom mestu u Sumi teologije, pre svih racionalnih i čisto filosofskih dokaza o Božijem postojanju.
Na ovoj tački moramo se pažljivo zaštititi od jedne raširene zablude. Postavlja se pitanje kako teolog može istovremeno verovati da Bog postoji i racionalno dokazivati njegovo postojanje? Pitanje se čini opravdanijim jer sv. Toma jasno uči da je nemoguće u istom trenutku verovati i znati jednu istu istinu, jednako ih vrednujući. Da li je onda neophodno prestati verovati da Bog postoji nakon što smo demonstrirali njegovo postojanje pet puta? Ili, naprotiv, pretvaraćemo se da verujemo u ono što već znamo? Ukloniti veru u Božije postojanje znači pridodati teologiji predmet čije je postojanje ustanovljeno filosofijom, ali zadržati veru nakon dokazivanja značilo bi poziv da verujemo u ono što znamo, a to je nemoguće.
Kako bi prevazišli ovu protivrečnost, moramo se, pre svega, prisetiti predmeta vere, naime, videti šta je srž ili osnova celokupnog duhovnog zdanja. Vera nije usmerena ka formuli tvrdnje koja priziva naš pristanak. Izvan razumljivog smisla reči ona direktno dostiže sam predmet koji ove reči označavaju. Zbog toga nijedan razumski dokaz istinitosti tvrdnje: „Bog jeste“, ne može zanemariti veru u postojanje Onoga u kojeg verujemo na osnovu reči Božije. Potvrđivanje Boga verom je specifično drugačije od potvrđivanja filosofskim razumom. Istinitost zaključka filosofa opravdana je na sopstvenom racionalnom osnovu. Potvrđivanje vernika je učestvovanje u samosvesti koju Bog ima o sopstvenom postojanju i ka kojoj nas usmereva putem otkrivenja. Vera je čisto teološka vrlina, koja ima Boga za uzrok i predmet.
Prema tome, spoznaja u veri i razumska spoznaja ne pripadaju istoj vrsti, niti istom rodu. Spoznaja Božijeg postojanja, kao pristanak na otkrivenje koje nam je dato, potpuno se razlikuje od onog koje nam daje filosofija, zbog činjenice što je ono verniku prvi stvarni posed Boga i prvi korak na putu do njegovog vrhunskog cilja – blaženog gledanja. Od Mojsijevog susreta licem u lice do susreta u večnom životu vera pruža nejasan ali siguran put, koji ne vodi ka metafizici, već ka spasenju. Bog je objavio svoje postojanje samo zbog toga što je u svojoj blagodatnoj inicijativi započeo da već sada nama pruža, iako nejasno, vrstu garancije našeg poslednjeg cilja: accedentem ad Deit oportet credere, quia est (Svako ko se približi Bogu mora verovati da on postoji). Nijedna filosofija, ni prirodna spoznaja Boga ne mogu nam osigurati, putem jednog ili pet načina, onu spoznaju o Božijem postojanju što proizlazi iz ikonomije spasenja. Filosofija nije učenje o spasenju. Ne sme se izgubiti iz vida ta apsolutna transcendencija teološkog znanja i vere: principale objectum fidei est Veritas prima, cuius visio beatosfacit et fidei succedit (Glavni objekat vere je Prva Istina, vizija koja daje blaženstvo neba i zauzima mesto vere ST, II–2, 5, 1). Odnos vere u Božije postojanje i sigurne spoznaje, koju pretpostavljaju filosofska dokazivanja, ne predstavlja, jasno je, nikakav nerešiv problem.
Reći da je prirodni razum pogrešiv, čak i u primeni prvih načela, uznemirava mnoge. Činjenica je da razum greši. Sigurno je da Božije postojanje jeste racionalno dokazivo, ali nisu sva predložena dokazivanja uverljiva. Pretpostavimo da je jedan filosof, na primer sv. Anselmo, uveren da Bog postoji, i to na osnovu čisto racionalog zaključka, prema kojem nam nije moguće poznati smisao reči „Bog“, ukoliko ne dopustimo njegovo postojanje, ne samo u mislima, već i u stvarnosti. Najmanje što možemo reći je da dokaz zasigurno nije uverljiv. Kada bi bio uverljiv, kakav je položaj filosofa, u ovom slučaju teologa i svetitelja, koji bi sebe smatrao slobodnim da veruje kako Bog postoji, pravdajući sigurnost svog znanja racionalnim dokazivanjem, čija je vrednost, u stvari, nesigurna? On više ne bi verovao u Božije postojanje, već bi verovao da ga je spoznao, a budući da tu nema mesta ni verovanju, ni istinskoj spoznaji, taj čovek bi bio u potpunom neznanju o Božijem postojanju. Ova istina nije prepoznatljiva, osim na jedan nejasan način, koji je opisao sv. Toma (ST I, 1, lm) ili verovanjem uzetim kao spoznaja: partim ex consuetudine (CG, I, 11, 2). Izvesnost o kojoj je ovde reč ne pripada rasuđivanjima pomenute vrste i zbog toga jedina nepogrešiva i apsolutno istinita ostaje sigurnost čina vere. Ona je uvek prisutna i nikada ne greši.
Moramo se potruditi u razlikovanju dva problema koji se stalno brkaju u raspravi. Da li je Božije postojanje istina dokaziva prirodnim razumom, tako da je spoznatljivo i može biti spoznato sa sigurnošću? Odgovor na prvi problem je bez ikakve sumnje potvrdan. Drugo je pitanje može li se svačiji prirodni razum smatrati nepogrešivim u nastojanju da racionalno dokaže Božije postojanje? Nemilosrdne kritike upućene dokazima sv. Avgustina, sv. Anselma, Dekarta, Malbranša i mnogih drugih, blagovremeno nas podsećaju da je skromnost potrebna. Jesmo li mi oštroumniji filosofi od takvih ljudi? U tome je celo pitanje. Skromnost nije isto što i skepticizam. Dopustimo, stoga, našem razmišljanju da bez straha sledi dokaz o Božijem postojanju do najveće izvesnosti, ali sačuvajmo netaknutom svoju veru u reč što objavljuje ovu istinu najpriprostijem, kao i najučenijem.[3]
Takođe, druge zabrinjava što prihvatajujći ovaj stav iznova upadamo u već navedenu protivrečnost: znati i verovati u jednu te istu tvrdnju. Ali, nije stvar u tome. Natprirodnim činom vere ne možemo verovati da je Bog Prvi Nepokretni Pokretač ili Prvi Stvaralački Uzrok, ili Prva Nužnost: sve što filosof dokazuje, pripada prirodnom razumu, ne veri. I zaista, do tih zaključaka su došli ljudi kao Aristotel i Avicena. Oni nisu bili otkriveni od Boga. Istina, ukoliko postoji Bog otkrivenja on jeste Prvi Pokretač, Prvi Uzrok, Prva Nužnost i sve što razum može dokazati u dodiru s Prvim Uzrokom univerzuma. Međutim, ako je Jahve Prvi Pokretač, Prvi Pokretač nije Jahve. Prvi Uzrok mi nije nikada govorio preko svojih proroka i od njega ne očekujem spasenje. Bog u kojeg vernik veruje kao postojećeg beskonačno nadmašuje Boga čije je postojanje dokazao filosof. Nadasve, to je Bog o kojem filosofija nema nikakvu ideju, jer svi zaključci prirodne teologije samo čine da se spozna postojanje određenog Prvog Uzroka univerzuma. Oni su potvrđeni kao kruna nauke, ali na istoj liniji, dok Jahve objavljuje čoveku svoje postojanje da bi ga uzdigao do gledanja vlastite suštine i pridružio ga vlastitom blaženstvu. Bog razuma je bog nauke. Bog vere je Bog spasenja. Svi filosofski dokazi se mogu razvijati pod ovim božanskim otkrivenjem, ali nijedan ne može dosegnuti, niti dokučiti njegov predmet.
Tako mi verujemo u svaku spoznaju koja usmerava ka blaženstvu i ona biva predmetom vere upravo ako nas upućuje na isto. Sva scibilia imaju zajedničku osobinu da su predmeti spoznaje, ali pošto ne vode u istoj meri prema blaženstvu, nisu jednako credenda (ST, II–2, 2, 4, 3m). Spoznati Božije postojanje na osnovu dokaza u aristotelovskom maniru, nije potvrda da se nalazimo na putu spasenja. Verovati da Bog postoji otkrivenjem koje nam je dao, naprotiv, znači biti na putu do poslednjeg cilja. Tada teologu ničim nije zabranjeno da prema tom cilju usmeri svoje znanje, uključujući Aristotela, Avicenu, Averoesa i ceo arsenal njihovih dokaza. Filosofija može i treba da bude spasena, ali kao ni filosof, ona ne može spasiti samu sebe. Filosofija kao takva nije sposobna pojmiti ni prostu mogućnost svog spasenja.
Apsolutna transcendencija otkrivenja prepoznaje se po neobičnoj činjenici filosofske i teološke višeznačnosti tekstova Svetog Pisma. Tražeći jedan Sed contra za svoje pitanje o Božijem postojanju, sv. Toma izgleda da nije našao tekst u kojem bi Jahve jednostavno rekao: „Ja postojim“. Zato je pribegao tvrdnji iz knjige Izlaska: Ego sum, qui sum. Ovakav iskaz je odgovar na pitanje postavljeno Bogu od strane Mojsija: „Kada me narod bude pitao ko me poslao k njemu, šta ću im odgovoriti?“ Odlomak o kojem je reč odgoneta i ovo drugo pitanje: „Koje je ime koje odgovara samom Bogu?“ To će biti postavljeno nešto dalje u Sumi (I, 13, 11), a Sed contra će ukazati na jedan drugi deo istog teksta (Izl 3, 14): „Ovako kaži Izrailjcima: Ja jesam poslao me k vama“. Tekst Sume čita: „respondit ei Dominus: Sic dices eis: Qui est misit me ad vos; ergo hoc nomen, qui est, est maxime proprium Dei“. To jest: „Odgovori mu Gospod, ovako ćeš im reći: Onaj Koji Jeste šalje me vama. Zato ovo ime, Onaj Koji Jeste, predstavlja najprikladnije ime Božije“. Sed contra koji garantuje Božije postojanje nosi težinu posebnog smisla, o kojem najmanju ideju ne bi mogao dati nijedan od pet puteva dokazivanja. Bog iz Sed contra je neko, ličnost koja objavljuje svoje ime jednovremeno sa činom otkrivenja svog postojanja. Date činjenice se ne uklapaju u obim filosofije. Ona na ovom mestu nije pozvana da dokaže istinitost Svetog Pisma. Teolog potrebuje njenu pomoć kako bi čoveka postavio na stazu jednog koloseka, za koji filosofija ne pretpostavlja da postoji i na koji, razume se, neće nikada ni stupiti.[4]
Napisana izjava skoro slučajno osvetljava jasnije ono što misao teologa može pročitati u jednoj reči, ukoliko je nju izgovorio Bog. U odeljku Sume kad se pita da li nivoi proročanstva variraju sa napredovanjem vremena, sv. Toma odgovara potvrdno i daje sledeći dokaz: „Starozavetni oci koji preminuše, bili su upućeni u veri na večnu svemoć jednog jedinog Boga, ali kasnije Mojsije beše potpunije upućen u jednostavnost božanske suštine, kada mu je bilo rečeno: Ego sum, qui sum, ime koje su Jevreji zamenjivali imenom Adonaj iz poštovanja za to neizrecivo ime“ (ST. II–2, 174, 6). Dakle, ista tvrdnja koja garantuje da Bog postoji i da je Njemu najviše odgovarajuće ime Qui est, takođe nam otkriva savršenu jednostavnost božanske suštine. Zaista, Bog nije rekao: „Ja sam ovo ili ono“, nego jednostavno Ja jesam. Ja sam šta? Ja sam „Ja jesam“. Tako, više no ikada, reč Knjige Izlaska čini se da visoko lebdi u nekoj vrsti praznog prostora, gde se gravitacija filosofske težine više ne oseća. Delo razuma je dobro, zdravo i važno, jer ono potvrđuje da filosofija, prepuštena sama sebi, sa sigurnošću može utvrditi postojanje prvog bića koje svi nazivaju Bogom. Ipak, jedna jedina reč iz svetog teksta direktno nas pozicionira u lični odnos sa Njim. Mi izgovaramo Njegovo ime i tim izgovaranjem bivamo podučeni o jednostavnosti Njegove suštine.
Razmislimo li o značenju poslednje primedbe, ona nam još intenzivnije osvetljava apsolutnu transcendentnost nauke kao što je teologija i u kojem smislu je istinito reći da prirodni razum, kao njen pomoćnik, ni u kom trenutku ne poništava veru unutar nje.
Izvor: Etjen Žilson, Uvod u hrišćansku filosofiju, Beograd: Otačnik, 2011, str. 9-17.
Prevod: Lazar Nešić
[1] „Naprotiv, knjiga Izlaska predstavlja Boga koji kaže: „Ja sam onaj koji jesam“.
[2] „…multo magis homo certior est de eo, quod audit a Deo, quifalli non potest, quam de eo, quod videt propria ratione quae falli potest“. (Čovek je sigurniji u ono što čuje od Boga, koji ne može biti u zabludi, nego u ono šta vidi svojim razumom, koji može biti u zabludi) ST, II–2, 4, 8, 2m. „Ad tertium dicendum, quod prefectio intellectus et scientiae excedit cognitionem fidei quantum ad majorem manifestationem, non tamen quantum ad certiorem inhaesionem: quia tota certitude intellectus, vel scientiae, secundum quod sunt dona [sc. Sancti Spiritus], procedit a certitudine fidei, sicut certitude cognitionis conclusionum procedit ex certitudine principiorum; secundum autem quod scientia, et sapientia, et intellectus sunt virtutes intellectuals [i. e. naturales], innituntur naturali lumini rationis, quod deficit a certitudine, et a verbo Dei, cui innititurfides“.(U odgovoru na treći prigovor kažemo da su razumevanje i nauka savršenije od znanja vere, zato što imaju veću jasnoću, ne zato što su izvesnije. Jer sigurnost razumevanja ili nauka kao dar Duha Svetoga, dolazi iz izvesnosti vere, kao što izvesnost spoznaje zaključaka dolazi iz izvesnosti principa. Ali kao i nauka, mudrost i razumevanje jesu prirodne intelektualne vrline, one su zasnovane na prirodnom prosvetljenju razuma, koji je manje izvesan od reči Božije, na kojoj je vera zasnovana) ST, II–II 4, 8, 3m. Izgleda, dakle, da je nemoguće steći, u svetlu samih načela spoznaje, izvesnosti koje bi bile jednake onim koje pruža vera u Božiju reč, jer ta reč izražava izvesnost koju poseduje sam Bog; a ta izvesnost je nepogrešiva, dok ona što proizlazi iz ograničenog prirodnog razuma to nije. Ni u kom slučaju se ne može, dakle, vera zameniti razumom, a da se ne zameni nešto više pouzdano sigurno nečim manje pouzdano sigurnim.
[3] Dobro je ovde razmišljati o tekstu, toliko složenom i nijansiranom iz (ST, II–2, 2, 4): „Utrum credere ea, quae ratione naturali probari possunt, sit neces-sarium?“ (Da li je neophodno verovati u ono što se može dokazati prirodnim razumom?) Ogovor je potvrdan: „Respondeo dicendum, quod necessarium est homini accipere per modumfldei non solum ea, quae sunt supra rationem, sed etiam ea, quae per rationem cognosci possunt“. (Mi moramo prihvatiti verom ne samo ono što je iznad razuma, već i ono što se može spoznati razumom).
[4] Razmišljati o tekstu ST, II–2, 2, 2, 3 i ad 3m.