Dubine duše

Kroz poeziju Alde Merini čuje se prizvuk božanskog glasa. Odjek transcedencije. Poput bujice izlivaju se reči, opovrgava se zlo, rasprostire se mistika ljubavi. Pročišćeni duh stražari nad ponorom života. Taj duh jeste duševnost, duša kao raznoglasje milosti. Gorčina života koju podnosi ljudsko biće nikada ne presušuje izvor ljubavi, budući da čovek dušom obuhvata svet u njegovoj celovitosti. Pati i voli, tuguje i raduje se, strada i pobeđuje. Ljubav se afirmiše u duševnom zakrilju, gorčina nad životom prevladava u trenutku kada „tužno skrivena duša jeca u potrazi za svojim vrelima“. Dva suprostavljena principa – ljubav i/li mržnja – nadmoćuju se prema stanju čovekove duše. Ishodište traganja zavisi od „darežljivosti duše“ koja ne potiče od razumskog principa, nego se ostvaruje kao iskra svetlosti – „stvaralački duh Boga“.

Alda Merini ne jadikuje, premda se iz njenih stihova sluti neprekinuta nit patnje. Ona upućuje na sadašnjost kao meru čovekovog uzdignuća i postignuća. Pozivajući se na Jevanđelje poentira da duša nije željna zemaljskih stvari, premda čovek u svojoj nesavršenosti uvek želi više umesto „da u miru čeka da ga Bog povede“. Neukorenjenost duše ima emanirajuću mogućnost. Na toj tački postaje bliska filozofu Deniju de Ružmonu koji baš u nedostatnoj ljubavi vidi mogućnost za „uznesenje duše koja se vinula ka blistavom sjedinjenju s onu stranu svake moguće ljubavi u ovom životu“. Da nije takve prepreke ne bi zasjala duševna ljubav, nikada duša ne bi ugladala svetlo(st) istine. Zato je jedna od najvažnijih poruka pesnikinje Merini prikloniti se životu uprkos tome što znaš da te čeka smrt. Na zalasku će zasjati duša, dok si u životu budi „bdijući stražar“ spreman da se vratiš u kolevku Stvoritelja.

Pevati se može uprkos patnji. Čovek pada i stoji na zalasku. Spašava ga osećaj rasta, povezanost sa prirodom, želja da se postane Nebo. Egzistencija se kruni u naletu sveznanja. Nasrtaj na svet „troši prvorodnost dobra“ i postaje bezgranična patnja koja se jedino dušom spašava budući da ona ne dozvoljava smrti da prodre u dubinu tela; odbrana je u tome što je njena tišina večna. Poezija zalazi u dubine duše. U stihovima Alde Merini potvrđuje se ono Hajdegerovo da „pesničko jeste postojanje u svom temelju“. Pesništvo je ushićenje života. Kroz njega je duša dobila ostvarenje na putu ka konačnom zalasku. Alda je neprekidno pevala, uprkos zdravstvenom, porodičnom i ljubavnom padu. Prizivala je ljubav i kada joj je izmicala. Najviše je volela u trenutku kada je najviše patila. Poslednji je pozdrav ljubav, nadahnuto piše, „poput ruke koja uzima poslednji list i proždire ga kao da je duša“. Kroz njenu poeziju provejava ushićenje, nikada gorčina. Tu se pronalazi snaga da se u tišini dočeka ushit nadolazećeg događaja, jer „nema prostora između čoveka i njegove smrti“. Prema svedočenju prijatelja u samrtnom času bila je, nakon brojnih psihijatrijskih boravaka, ljubavnih nevolja, porodične odbačenosti, u pozi karakterističnoj za njenu pojavnost – sa cigaretom u ruci, pevajući…

Bez disharmonije u svetu nema istinske ljubavi. Prema mišljenju Julije Kristeve, ljubav je nepopravljiva kataklizma o kojoj se govori tek naknadno, nakon što mislimo da smo sve rekli. Ljubav tako iza sebe uvek ostavlja opekline, ona boli i ranjava. Čovek ophrvan ljubavlju je narcisoidan, opterećen sobom i idealno Drugim. Tek ulaskom u zbilju koju osvetljava duša ljubav se tvori u odnosu na, kako bi rekao Šeler, idealnu vrednosnu sliku. Čovek voli, ali i shvata da voli. U srži je problem ljubavnog poretka koji pokazuje kako srce ima svoje razloge, isto kao što razum svoje razloge ne samo da poseduje, nego ih napadno ističe kao primarno svoje. Posredi je pukotina između logike srce i logike razuma. U tom procepu nalazi se (ne)mogućnost da ludilo postane mesto u kome bi se ljubav definitivno utopila. Ovu temu otvara Rolan Bart u Fragmentima ljubavnog govora, ali tako da on ljubavno ludilo vidi kao jednu liniju personalizacije. Nasuprot tome, Alda Merini svoje ludilo i iskustvo provedeno u psihijatrijskim bolnicama doživljava kao pročišćenje kroz otvaranje ka drugom, uviđanjem da milost sjedinjuje odbegle duše i tek tada vri u svojim izvornim sokovima.

Knjiga Zaljubljena duša Alde Merini izašla je u izdanju Društva dubrovačkih pisaca u izvanrednom prevodu Iva Kara Pešića. Prema mnogima najveća italijanska pesnikinja prošlog veka napisala je ovu knjigu, kako piše prevoditelj i filozof u opsežnom i lepo napisanom pogovoru knjige, „nakon dvadeset godina kalvarije po duševnim bolnicama, kalvarije nerazumijevanja, napuštanja, elektrošokova, neshvatljivog sadizma medicinskog osoblja, teških lijekova koji su je ubijali umjesto da je liječe. No uspjela je sve to preživjeti, grčevito se držeći za bljeskove ljubavi i poezije, bljeskove koje je samo ona mogla naći u tami pakla na zemlji. Mistika kojom knjiga odiše jedinstvena je u svijetu književnosti, mistika je to duše koja unatoč strahotnim mukama nikada nije odustala od puti, od užitka, od zemaljskog, od života. Od poezije za koju je sama govorila kako je otima.“

Zaljubljena duša nije tek obična knjiga, to je susret sa skrivenim Bogom koji tinja u svakom od nas. Reči pesnikinje nisu samo nadahnuće, one su prizivanje i milovanje duše koja je „uzdah ljubavi upućen Bogu“.