Одломак из капиталне монографије проф. Алистера Мекграта Сумрак атеизма: Успон и пад неверја у модерном свету (поглавље „Смрт Бога: Сан о безбожној култури“), која се недавно појавила и на српском језику.
У списима Достојевског назиру се два повезана питања, нарочито у Браћи Карамазовима и Злим дусима: да ли је атеизам кредибилан светоназор и, ако јесте, какав је то свет који он предвиђа и подржава? Нема сумње да је Достојевски био добро упознат са аргументима руских буржујских либерала тог времена, који су тврдили да ће прихватање атеизма зацелити ране Русије и довести до њеног политичког и друштвеног препорода. Висарион Белински и остали чланови Руске утопијске социјалистичке групе су се током 1840-их година залагали за такав приступ, тврдећи да револуција мора започети са атеизмом, првенствено збацивањем хришћанства.
Романи Достојевског могу се читати као имплицитна критика оваквог револуционарног оптимизма јер истражују и његове темеље и његове импликације. Неки његови ликови већ имају атеистички светоназор, па их Достојевски користи да би истражио јаке и слабе тачке атеизма. Иако јасно описује привлачност безбожног света, нарочито током веома репресивног периода руске историје, Достојевски је видно решен да осветли и неке његове забрињавајуће елементе. Насупрот аргумента да ће атеизам ослободити Русију од њене заосталости и апсолутизма, Достојевски тврди да ће он узроковати нечувене бруталности и репресије, управо зато што уклања сва божанска ограничења људског деловања.
Браћа Карамазови (1880) последњи је и вероватно највећи од романа Достојевског. Смештен је у контекст друштвене фрагментације у Русији током 1870-их година и истражује жесток интелектуални и физички ривалитет три брата. Једна од важнијих тема је и тензија између вере и атеизма. Достојевски одлично представља две стране у расправи о Богу, једне која верује и друге која сумња, кроз ликове два брата: Аљоше и Ивана. Један се покорава, други се буни. Иван Карамазов је гласноговорник за све оне који сумњају у кохерентност традиционалне хришћанске вере. Иванова критика није толико усмерена против Бога колико против света који је Бог наводно створио. Како човек може да верује у Бога, када је сама творевина препуна неправде и противречности?
Иванова полемика против Бога постала је класичан пример „протестног атеизма“ – револта против Бога на бази морала. Одбијање вере у Бога (или побуна, како то назива Иван) одговарајући је и принципијелан одговор на овосветску неједнакост, као и одговор Богу који је наводно створио такав свет, мада је занимљиво што се такав одговор удаљава од бола и патње овога света. Бесан због неправде, Иван тражи од Аљоше да замисли шокантну сцену. Осмогодишње дете случајно повреди ногу генераловог омиљеног зечара. Љутити генерал пушта чопор паса на дете, па га пси растргну наочиглед његове мајке. Где је ту правда, пита Иван? Како било ко може да пева: „Праведан си и истинит, Боже, и јасни су твоји путеви?“ Иван наставља: „Зато хитам да вратим своју улазницу. Ако сам поштен човек, дужан сам да је што пре вратим. То управо и чиним. Није да ја Бога не признајем, Аљоша, него му само најпонизније враћам улазницу.“
Иван критику светске неправде наставља једном дугом причом. Тражи од Аљоше да замисли како се Христос поново појављује током шпанске инквизиције у 16. веку. Осумњичен као јеретик, Син Божји бива доведен на суд пред циничног Великог Инквизитора који оптужује Христа због тога што је учинио незамислив и неопростив грех давања слободе избора људском роду. То је, према Инквизитору, неподношљив терет који човечанство једноставно не може да носи. Црква у својој дубокој бризи за људе жели да им порекне ту слободу и замени проклетство слободе интелектуалним и духовним опијатима чуда, мистерије и ауторитета. Поштујући мистерију, прихватајући чуда и верујући у њих те извршавајући наредбе цркве, људи могу живети без тешког терета прихватања одговорности за сопствена дела. Већина људи, према Великом Инквизитору, слаба је и слична овцама. Срећа се може постићи само одрицањем људске слободе. Људи за њом могу жалити, али истина је да више воле ропство. Само неколицина снажних који су на врху структуре моћи могу да поднесу терет одговорности и слободе.
Роман Браћа Карамазови истражује неке од антирелигијских аргумената који су били актуелни у руским либералним круговима тог времена, а то је, на првом месту, идеја да ће атеизам ослободити људе од тадашњих репресивних друштвених обичаја и моралних правила, те дозволити друштву да се ослободи од ропства прошлости. Достојевски верује да је ова претпоставка, на први поглед, подједнако привлачна колико је и несигурна. Иако је ово питање у одређеној мери испитано у Браћи Карамазовима, експлицитнији и шири третман исте идеје налази се у старијем роману – Зли дуси.
Роман Зли дуси, познат и као Бесови, трећи је од пет великих романа Достојевског. Ово дело, објављено 1871–1872. године, делимично је засновано на случају Нечајева из 1869. године. У роману се описује судбина револуционарне групе која жели да збаци власт у Русији и да ограничи утицај цркве. То је захтевало апсолутну тајновитост и спремност да се почини низ ужасних злочина, све са циљем постизања политичког циља. Ова идеја је у рукама Достојевског постала велики политички трактат који се детаљно бави привлачношћу и импликацијама атеизма.
За нашу тему, најважнија личност у роману је Кирилов који тврди да непостојање Бога даје легитимност свим делима. Важност ове теме за романописца се најбоље види у његовом писму Н. Л. Озмидову из 1878. године, у којем се излажу моралне последице атеизма: „Сада претпостави да нема Бога и да душа није бесмртна. Онда ми реци, зашто бих живео правично и чинио добра дела, кад ћу већ потпуно умрети на земљи? (…) Ако је то тако, зашто не бих (ослањајући се на своју памет и способност да избегнем законску казну) пререзао врат неком човеку, зашто не бих пљачкао и крао?“
У Злим дусима, Кирилов износи сличан аргумент: ако не постоји Бог, онда то значи да је сам Кирилов Бог. То збуњује Стефановича који од Кирилова тражи да објасни своју мисао. Кирилов одговара: „Ако Бог постоји, све је његова воља и од његове воље се не може побећи. А ако не, све је ово моја воља и на мени је да покажем своју вољу.“ Пошто је идеја о Богу чиста људска измишљотина, Кирилов закључује да је слободан да чини како му се прохте – у овом случају, да се убије. Самоубиство је врхунски израз људске аутономије. „Нема веће идеје од чињенице да Бог не постоји“, наставља Кирилов. „Историја човечанства је на мојој страни. Једино што је човек учинио јесте то што је измислио Бога да би наставио да живи и да се не би убио; само се због тога наставља светска историја до данашњег дана. У читавој светској историји, ја сам прва особа која не жели да измисли Бога.“
Оно што Кирилов сматра могућношћу која пружа наду, тј. да Бог не постоји и да је све дозвољено, Достојевски је сматрао претњом. Уклањање ограничења људског деловања значи отварање врата за не тако добродошле ствари које ће довести до неограничене тираније и насиља. Иако су списи Достојевског тек у некој мери наслућивали грозоте стаљинистичке ере, не може се сумњати да је покушавао да усмери пажњу својих читалаца на тамнију страну атеизма. Често се сматра да је атеизам био неопходан предуслов за стаљинистичку еру. Ипак, многи руски буржоаски либерали током 1870-их година видели су атеизам као ослободиоца своје културе од репресивног политичког апсолутизма и моралног конзерватизма. Достојевски је на заиста пророчки начин предвидео нешто веома узнемирујуће. Уклањање Бога је елиминација последњег ограничења људске бруталности.
Извор: Алистер Мекграт, Сумрак атеизма: Успон и пад неверја у модерном свету, Београд: Biblos Books, 2022, 164–168.
Превод: Ведран Голијанин
