Аутографи

Достојевски – Апостол: прекомјерност (која) спасава

Московски метро, станица Достојевског

Зашто и данас толико вјерујем(о) Достојевском? Зато што је велики. Зашто је велики, кад, чини нам се, сабијене радње његових романа, величанственост духовнога живота и доживљаја његових јунака, велика, „проклета“ питања која се постављају – све то увелико надилази свакодневицу нашега живота, уситњеност наших живота? Није Достојевски само „животан“. Он је још више „надживотан“. Он је Апостол управо њему својственом прекомјерношћу.

Младе жене и данас скачу са вишеспратница, тражећи смрт као избављење. Димитрије Фјодорович Карамазов тешко да је био посљедњи сладострасник у посјети једном старцу. Скоро да не постоји мјесто на кугли земаљској на коме у овом тренутку нека дјевојка не почиње да се бави проституцијом. 

Познајете ли некога ко би данас у икони Богородичној, коју је та жена са собом понијела у смрт, увидио не само трагичност самоубилачке смрти младога човјека, него разумио (што још увијек не значи „оправдао“) прекомјерну тежину, „немогућност“ њенога живота без љубави, живота у „полуљубави“? Познајете ли Старца који би се поклонио, челом до земље, Димитрију Фјодоровичу или било ком човјеку страсти? Можда се питате: зашто би се поклонио управо како се и данас теоретичари књижевности, теолози и философи питају зашто Зосиминог поклоњења Димитрију. Али тајна тога поклоњења не може бити одгонетнута, узалуд сваки покушај интерпретације. Јер није питање разлога оно битно – битно је да се поклон „десио“, макар само у келији Достојевског. Да ли бисмо данас били у стању да видимо Софију Мармеладову у тјелу и дјелу било које неморалне дјевојке коју можда познајемо, да ли бисмо препознали биће проскрибоване „састрадалне љубави“, биће које не зна да човјек може припадати себи? 

А, ма колико се одмицали од искушења, ма колико градили себе у стабилним координатама јасних и најчешће сасвим свакидашњих живота, у свакоме од нас – и то је Достојевски, Апостол, знао – у свакоме човјеку, док је жив, лежи једна могућа Кротка, свако може постати (ако већ није) Димитрије Карамазов (бар онолико колико и Иван или Аљоша). Питање је чак да ли бисмо нашли снаге да уопште будемо Соња, да преобразимо себе и друге. Отуда је за Достојевског гријех озбиљна реалност: не због тога што се у нама појављује, него што је сасвим могуће да у нама јесте

„Људи Цркве“ често су склони да Достојевском одају почаст за Аљошу, за кнеза Мишкина, за Легенду о Великом Инквизитору, за разобличавање безнадежности Холбајновог Исуса, увијек се оградивши да има нечега прекомјерног, недопустивог, изазивачког код Достојевског. Али, драги пријатељу, ако је Достојевски велики књижевник због Легенде о Великом Инквизитору, маестралан свједок висине „православног човјека“ (дакле: човјека) у Аљоши и Мишкину, ненадмашан психоаналитичар у „Коцкару“, философ слободе у „Записима из подземља“ – он је Апостол управо у тој прекомјерности која му се замјера. Не тражимо ли сви у животу, читавог живота, ту прекомјерност?

Не тражимо ли сви, цијелога живота, оног пријатеља који ће нам опрати крваве руке, не питавши нас било шта? Не тражимо ли разумијевање за наше Кротке, наду за безнадежне? Љубав ничим условљену? За Димитрија у нама? За Соњичку, за неразумно љубеће биће, преко границе друштвеног и сваког другог морала и смисла?

Свако од нас тражи. Живјети се мора са разумом и обзиром, али ми знамо да тражимо љубав надразумну и надобзирну. Ми желимо да нас још неко, и то овдје, погледа очима Христовим. Ми чезнемо за разумијевањем наших најтежих тренутака, за љубав и када смо на дну. Желимо нашег Зосиму. Знамо да би једна Соња можда могла да нас воли и крвавих руку, да нас прати у Сибир. 

Отуда је само прекомјерност Фјодора Михајловича оно што не описује, него спасава. Ми је слутимо, тражимо, ми јој се надамо. Цијелога живота вапимо за једном таквом љубављу, већом од живота, јер би само она могла да нас спасе. Наслућујемо је као одбљесак Посљедњих Ствари, да је она, овдје, исти онај Поглед Богочовјека коме се надамо.

Љепота ће спасити свијет. Љепота није (само) естетска категорија. Љепота јесте виђење ствари, преко мјере њихове појавности овдје и сада, преко мјере онога очима видљивог, друштвом самјеривог. Љепота је виђење очима Божијим.

Прекомјерност Достојевског јесте та љепота, виђење и одбљесак (из) Посљедњих Ствари.

Достојевски – Апостол Апокалипсе: гријеха, пада, искупљења и коначног тријумфа Прекомјерности, Љепоте Посљедњих Ствари.

error: Content is protected !!