Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture u prevodilac. Diplomirao je dramaturgiju i doktorirao teoriju dramskih umetnosti, medija i kulture na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, sa tezom „Film i književnost: Transformacija književnog teksta F. M. Dostojevskog u filmovima Živojina Pavlovića“. Autor je zbirki pripovedaka „Lutalice“ (2006) i „Rat ljubavi i druge priče“ (2007) i teorijskih knjiga „Hrišćanstvo i film“ i „Cultural Policy of Yugoslav Self-Management“. Zaposlen je kao organizator istraživanja u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka i predaje na Visokoj školi za komunikacije u Beogradu. Redovni je saradnik Dramskog programa Radio Beograda. Član je Srpskog književnog društva i Udruženja dramskih umetnika Srbije.
Sa Vladimirom Kolarićem je razgovarala filmska rediteljka Jelena Marković.
Vlado, već prvim tekstom u ovom broju „Našeg traga“ („Umetnost i oči vere“) otvaraš pitanje čovekove slobodne volje iz perspektive pravoslavlja i daješ posebno mesto umetnosti kao svedočanstvu o snazi te volje. Zar te dve stvari zajedno ne predstavljaju teren koji bi danas skoro svako najradije zaobišao? Otkuda ovo tvoje specifično interesovanje?
To interesovanje i nije tako specifično. Povratak religioznosti kao globalni trend, sa posebnim oblicima u post-komunističkim zemljama, prirodno je postavio pitanje socijalizacije i kulturacije religije, odnosno njene uloge i delovanja u kulturi i društvu. Verujući čovek živi u društvu kao i svako drugi, služi se i izražava važećim kulturnim formama i jezicima, a njegova religioznost je važan segment njegovog života, zapravo određujući, jer se tiče osnovnih pitanja smisla. A i umetnost bi trebalo da se tiče nekog smisla. Hrišćanstvo pri tome ima snažan naglasak na ličnosti i ličnoj slobodi, koja potiče iz blagodati a ne iz zakona, i prirodno je da se umetnik tu prepoznaje, jer umetnost je pre svega lično stvaralaštvo, koje donekle potvrđuje i ucelovljuje ličnost stvaraoca. Bog nas nije stvorio po nalogu i na osnovu ili prema propozicijama nekog zakona, nego kao akt lične slobode i ljubavi, i time trajno obeležio naše biće. Zakon nam samo pomaže da se ponegde orijentišemo, ali ono kako smo, zbog čega i za šta smo stvoreni, to je sloboda. Sve ovo je snažno posvedočeno i vrlo temeljno i suptilno formulisano u pravoslavnoj teologiji i predanju.
Da li bi danas u Srbiji bilo moguće da dođe do prominentnog javnog dijaloga oko pitanja slobodne volje? Ako da, kako bi to izgledalo, a ako ne, onda iz kojih razloga?
Javni dijalog o slobodi volje? Sloboda volje je filosofsko i religijsko pitanje, i pre svega nešto do čega čovek dolazi kroz lično iskustvo. Kada se govori o javnom, dakle društvenom dijalogu, obično se govori o pitanjima poput građanskih ili medijskih sloboda, slobode govora i delovanja. To su važna pitanja i ona imaju izvor u ontologiji i antropologiji, odnosno odgovoru na pitanje šta je za nas čovek, a šta društvo. Zakon treba da štiti slobodu pojedinca, a ljudi bi trebalo da budu smeliji da javno svedoče svoja uverenja i da im javni dijalog ne bude stran. Kod nas je to povezano sa mehanizmima kontrole koje ljude čvrsto, zbog elementarne egzistencijalne sigurnosti, vezuju za državu ili određene trans-državne centre moći. Tu se pitanje slobodne volje, kao ličnog izbora i čina, radikalizuje, jer je često dovedeno u vezu sa mogućnošću elementarne egzistencijalne ugroženosti. Ali pitanje slobode volje je uvek radikalno pitanje, samo je negde, na primer u potrošačkom društvu, to manje očigledno, u čemu i jeste njegova najveća opasnost.
Kada pišeš da represivni sistemi smatraju za opasnu onu umetnost koja izražava da svet nije samo materijalistička fatalnost i da kao ljudi imamo slobodu da makar po nešto biramo, može se razumeti da imaš veoma širok pogled na tu „opasnu“ umetnost. Da li ti neko zamera zbog toga što taj tvoj pogled ne postavlja ni tematske ni ideološke granice?
Kod nas, kako si već napomenula, ne postoji otvoren i ozbiljan dijalog o važnim pitanjima, pa je teško očekivati ozbiljne reakcije na vaše stavove, koji nisu ni tabloidni niti su ideološke parole. Pre će vas ignorisati i nalaziti razne usputne ili formalne argumente kojima bi pokušali da vas „suze“, ako ste, kako si rekla, „preširoki“. Ali ja ne mogu da se odreknem ljubavi i interesovanja za bogatstvo ljudskog stvaralaštva i mogućnosti.
Da ne bude zabune, šta bi to bili represivni „ovosvetski“ sistemi, odnosno da li se ovi sadašnji razlikuju od onih iz prošlosti i po čemu? Da li se unutar tih sistema menja pozicija umetnosti, naročito one „opasne“?
„Ovaj svet“ su reči koje opisuju ontološku stvarnost palog sveta, koja prevazilazi ovu ili onu ideologiju ili represivni sistem. Ali svaki represivni sistem počiva na logici „sveta ovoga“ i to se ne menja. U našem istorijskom i civilizacijskom ciklusu „ovaj svet“ se ispoljava kroz prvenstvo materijalnog i materijalnih vrednosti u svim vidovima, u koje spadaju i idolotrija nacije, rase, klase ili rodnih određenja, na primer. Posebna okolnost je moć tehnologije da utiče na svet, našu percepciju sveta pa i na sam antropološki identitet ljudskog bića. Umetnost se mora uhvatiti u koštac sa svim tim, po mogućnosti ne u službi mehanizama nasilja i kontrole, kako god ih imenovali.
Bila sam svedok da je tvoja knjiga „Hrišćanstvo i film“ izazvala veliko interesovanje pretežno među teolozima. Ti si teoretičar filma, ali si i sam umetnik. Postoji li šire interesovanje za ovu tvoju knjigu među filmskim teoretičarima, publicistima i umetnicima? Kako to objašnjavaš?
Od mnogih teologa sam dobio pohvale, što me raduje. Nisam imao teološke pretenzije, jer nisam teolog, ali sam se trudio da sve što pišem bude teološki zasnovano. S tim što za svakog verujućeg i nema razlike između teologije i života; ona je reflektovanje života u veri, ali i samo iskustvo tog života. Naročito su dobro reagovali mlađi ljudi, čak srednjoškolci, koji bi voleli da se malo drugačije pristupa pitanjima odnosa vere i kulture, od onih nažalost uobičajenih. A to verovatno ima veze i sa tim da bi voleli da se drugačije pristupa pitanjima njihove lične slobode. A kod nas je teorija filma u slabom stanju, i tu generalno nema mnogo zainteresovanosti za tuđi rad, mada, ako ćemo pravo, i nema mnogo osoba koji bi mogli da se smatraju teoretičarima filma, kada uzmemo u obzir obrazovanje, naučni nivo, kontinuitet i domete u radu. Ali zadovoljan sam ukupnim prijemom moje knjige, koji je znatno bolji od očekivanog.
Čula sam i pročitala više puta da osrednjost i banalnost koje odlikuju najveći deo umetničke i kulturne produkcije danas, odnosno krizu umetnosti, objašnjavaš kao posledicu krize stvarnosti. Mada drugačijim rečima, krizu stvarnosti smo i ovde dodirnuli. Šta misliš, da li će beznačajna umetnost našeg vremena ostaviti dublje posledice na buduće generacije nego što će dubok biti trag retkih relevantnih dela? Ili, može li relevantna umetnost današnjice pomeriti nešto u perspektivi stvarnosti?
Ostaviće posledice svakako, jer loša umetnost iskrivljuje i muti našu percepciju stvarnosti i sebe samih. Ne treba potceniti moć umetnosti u tom smislu, pa ni u vremenima kad se umetnosti po pravilu ne pridaje velika moć. Ipak, dok bude čoveka biće i umetnosti, pa i one umetnosti potrebne čoveku, koja pročišćava poglede. A čoveka će svakako biti.
* Intervju je objavljen kao segment temata posvećenpg Vladimiru Kolariću u književnom časopisu „Naš trag“ (1–4/2019). Pored ovog razgovora, temat se sastoji od tri Kolarićeva teksta ranije objavljena na sajtu Teologija.net i prikaza knjige „Hrišćanstvo i film“, koje su napisali Miloš Milojević i Svetozar Poštić.