Dimitrije Mitrinović
U godinama pred Prvi svetski rat ime Dimitrija Mitrinovića (1887-1953) postalo je poznato u književnim kružocima Bosne i Hercegovine i na celom jugoslovenskom prostoru. Njegovi eseji, objavljivani u Bosanskoj vili i bečkoj Zori, doneli su mu ugled i slavu u krugovima koji su maštali o oslobođenju Bosne i Heregovine od austrougarske vlasti, o ujedinjenju sa Srbijom i o stvaranju zajedničke države Jugoslovena.
Kada je otišao u Rim 1911. godine očekivalo se da će da nastavi da radi na nacionalnoj propagandi među Srbima i drugim Južnim Slovenima u Austrougarskoj. Umesto toga susret s futurizmom i dvogodišnji boravak u Italiji ostavio je trajan pečat na njega. On ga je podstakao da krene putem unutrašnjeg preobražaja i traganju za smislom ljudskog postojanja. Počeo je da se zanima za ono što spaja i prožima različite kulture.
Odlazak u Minhen na dalje studije 1913. godine, samo ga je još više usmerio u tom pravcu. U Minhenu je došao u dodir s umetničkom grupom „Plavi jahač“. Na proleće 1914. godine, u Minhenu je pokušao da ostvari ambiciozan projekat objavljivanja jednog almanaha u kome bi se našli prilozi najpoznatijih pisaca i umetnika Evrope tog vremena, između ostalih Vasilija Kandinskog, Herberta Džordža Velsa, Anrija Begsona, Bernarda Šoa, Đovanija Papinija, Anatola Fransa i drugih. U to vreme gledao je na Berlin kao na kulturnu prestonicu sveta u kojoj bi bila centrala budućeg Godišnjaka.
Po saznanju o Sarajevskom atentatu Bio je i rešen da izbegne mobilizaciju u austrougarsku vojsku. Zato je pohitao da se domogne Britanije u koju je stigao avgusta 1914, i u njoj ostao narednih 39 godina, do smrti 1953.
U Londonu tokom Velikog rata
Kada se našao u Britaniji Mitrinović se najpre posvetio učenju engleskog jezika. U godinama 1915-1919. okupio je prve sledbenike među kojima su bili pisac Stiven Grejem i mladi teolog iz Srbije NikolajVelimirović.
Prijateljstvo s istaknutim publicistom Filipom Mereom, koji je 1917. godine postao njegov sledbenik, uvelo ga je u važne krugove. Mere je bio prigovarač savesti i pacifista i još više je pojačao Mitrinovićevo intimno opredeljenje za pacifizam. Preko Merea došao je do Oraža, izuzetne ličnosti britanske publicistike s početka 20. veka.
Mikro i makrokosmosi Oraža i Mitrinovića
Alfred Ričard Oraž [Orage se čita i kao Oraž i kao Oridž, ali je sam autor dao prednost prevom izgovoru] (1873-1934) vodio je, početkom 20. veka, Umetnički klub u Lidsu i bio pristalica teosofije. Uz pomoć Džordža Brenarda Šoa kupio je 1907. godine nedeljnik Nju ejdž, časopis pod uticajem kružoka fabijevaca, koji se zalagao za socijademokratske ideje, s nalgaskom na kulturni preporod. U ovom časopisu pojavili su se tokom i krajem Velikog rata radovi Nikolaja Velimirovića.
S potpisom „Cosmoi“ (helenski plural u značenju kosmosi) izlazili su u Nju ejdžu, od avgusta 1920. godinedo oktobra 1921, prilozi Mitrinovića pod naslovom „svetska zbivanja“. Ukupno je izašao 61 nastavak, a u prvih 15 Oraž je učestovao kao koautor i redaktor. Nejasan jezički izraz koji je Mitrinović počeo da upotrebljava još od susreta s futuristima zbunjivao je čitaoce. Sam Mitrinović tvrdio je kasnije svojim sledbenicima da je u ovim tekstovima upotrebio „naučni pristup“.
U to vreme počeo je naglo da pada tiraž ovog lista i Mitrinović se našao na vrhu spiska onih koji su se smatrali odgovorni za to. Oraž je u početku Mitrinovića smatrao za neku vrstu svog duhovnog učitelja, ali ga je susret s ruskim mistikom Uspenskim i njegovim učiteljem Gurđijevom, guruom grčko-jermenskog porekla, opredelio da krene novim stazama. Tada je Mitrinović, veoma pogođen, napustio saradnju s Oražom, ali je ostao trajno vezan za London koji je nadalje sagledavao kao kulturnu i naučnu prestonicu sveta.
Mitrinović i Alfred Adler
Opisivan kao naočit, mističan i s očima koje hipnotišu Mitrinović je od mladosti imao zapaženog uspeha kod žena. U Lodnonu je zadivio Valeri Kuper, vlasnicu baletskog studija na Blumzberiju kod koje se okupljao deo britanske književne i umetničke elite. Njegova ljubavna veza s Ajris Tri, glumicom koju je naslikao Amadeo Modiljani, a izvajao Džejkob Epstin, odigrala se početkom dvadesetih, ali pojedinosti ove veze ostale su pod velom tajne. Nesumnjivo je i da su ga i pojedine sledbenice iz narednih dvadesetak godina obožavale ne samo kao duhovnog vođu i učitelja.
Preko Oraža i Nju ejdža došao je u dodir s vodećim britanskim sledbenicima dubinske psihologije Frojda, Adlera i Junga. Na njega je navjiše uticao Alfred Adler s kojim se sastao tokom njegove posete Londonu 1926 godine. Naglašavanje individualnosti kod Adlera bilo mu je posebno blisko, a vremenom je prihvatio i delove Jungove dubinske psihologije. Na proleće 1927. godine, uspostavio je, zajednom s Filipom Mereom i Alenom Porterom, „Adlerovo društvo“ u Londonu. Sedište Društva bilo je u ulici Gauer broj 55, u neposrednoj blizini Britanskog muzeja. Na ovoj adresi nastaviće se Mitrinovićeva brojna događanja. Svakog utorka u Društvu Mitrinović je držao predavanja. U razdoblju od 1927. do 1932. godine držao je pedeset izlaganja samo o Adlerovoj psihologiji. Društvo se pod Mitrinovićem razvilo u brojnim pravcima. Postojale su filosofska, obrazovna i medicinska grupa. Ova poslednja došla je u sukob s Mitrinovićem 1930. jer nije želela da se Društvo bavi nemedicinskim pitanjima i da Adlerovu psihologiju upliće u političke sukobe. I sam Adler želeo je da izbegne progon svojih pristalica u Nemačkoj, i zato ni on nije podržavao preobražaj njegovog Društva u Londonu u neku vrstu kluba koji bi se bavio kritikom društvene stvarnosti. Dve grupe su se razdvojile 1931, a iste godine iz Alderovog društva nastala je grupa „Nova Evropa”.
Pored Adlera i Junga na Mitrinovića je naročito uticalo četvoro autora koje je nazivao „nosiocima otkrivenja.“ Oni su bili gđa Helena Blavacka (1831-1891), osnivačica teosofije, ruski filosof Vladimir Salavjov (1853-1900), Erik Gutkind (1877-1965), nemački filosof i mistik koji se kao Jevrejin izbegaotridesetih godina u SAD, te osnivač antroposofije Rudolf Štajner (1861-1925).
U pogledu slušalaca i sledbenika koje je stekao tokom delovanja Adlerovog društva on ih je raspoređivao u koncentričnim krugovima koje je zvao „sazvežđa“. Pored sledbenika, odnosno onih koji su ga doživljavali kao neku vrstu učitelja, imao je i saradnike koji su bili spremni da deluju s njim u cilju ostvarenja pojedinačnih projekata. Već u Adlerovom društvu među saradnicima se našao deo britanske kulturne i naučne elite.
Kružok kosmopolita za preobražaj sveta
Način na koji je očaravao Britance teško je danas dokučiv jer je Mitrinović spadao u usmene intelektualce koji su davali prednost živom izglaganju nad pisanom rečju. Svojim pristalicama bio je spreman da ponekad govori do zore. Snažan jezički izraz praćen usklađenom izražajnošću ostavljao je izuzetan utisak. Zabeleženo je da se obraćao „nesvesnom“. Govorio je o složenim filosofskim pitanjima osobama bez ikakvog predznanja uveren da, iako ga nisu svesno razumele, njihovo nesvesno je bilo u stanju da to primi.
Posle Prvog svetskog rata Mitrinović je postepeno zaboravljan u Jugoslaviji. Njegova poseta Beogradu i Sarajevu 1930. godine nije se završila povoljno. U tekstovima i intervjuima koje je tada objavio podržavao je jedinstvo Jugoslovena, hvalio kralja Aleksandra koji je preimenovao Kraljevinu kojom je upravljao u Kraljevina Jugoslavija i isticao britanski socijalizam kao veliku nadu čovečanstva. Političarima građanske orijentacije, a i samom kralju, Mitrinović se učinio kao zanesenjak, a levica je pogrešno protumačila njegovo isticanje kraljevog jugoslovenstva kao podršku ličnom režimu koji je uveden šestojanuarskom diktaturom 1929.godine. Odbačen u političkim i kulturnim krugovima Jugoslavije, i s leva i iz centra, a nikada blizak političkoj desnici, Mitrinović je ostao potpuno izolovan u Jugoslaviji. Po svedočenju savremenika predavanja koja je održao u Beogradu nisu izazvala ni približnu pažnju onoj koju je uživao u krugovima britanskih sledbenika. Vratio se u Englesku i do kraja života nikada više nije došao u Jugoslaviju.
U međuratnom Beogradu delovao je na kulutrnoj sceni dr Pavle Jevtić filosof, prvi stručnjak među Srbima koji je doktoriro na pitanjima hinduizma, i to u Londonu 1927. godine. On je u dnevniku Vreme 14. avgusta 1938. godine objavio veliki tekst pod naslovom „U Londonu živi jedan Jugosloven koji namerava da preporodi Veliku Britaniju.“ Jevtić je bio podstaknut prilogom u Mančester gardijanu od 23. jula iste godine,pod naslovom „Nova Evropa“, o grupi ljudi koja je nameravala da napravi novo čovečanstvo „s mnogo više humanizma i ljudske slobode, povezanih nizom slobodnih federacija, lokalnih, nacionalnih i međunarodnih.“ Mitrinović je u laburističkom dnevniku pomenut kao „glavni filosof grupe“.
Jevtić ga je opisao kao nevidljivog čoveka do koga mogu da dođu samo njemu najbliži koji se nalazi na čelu „jedne ideološko političke grupe.“ Istakao je da je Engleska primila „ovog mistika i vizionera“, i da je on tamo stvorio „svoj klub, svoju školu i čitavu plejadu ljudi koji se nadahnjuju njegovim idejama.“ Prijatelji i obožavoci su ga izuzetno cenili, a jedan uži krug ljudi bio mu je „fanatički odan“ i video u njemu proroka. Za grupu „Nova Evropa“ Jevtić je naveo da traga za novim vidicima usredsređenim na umetnost, i da prihvata ljude i Istoka i Zapada.
Posle ovog napisa nije bilo ozbiljnijeg preispitivanja Mitrinovićeve delatnosti na jugoslovenskim prostorima sve do pojave knjige Predraga Palavestre pod naslovom Dogma i utopija Dimitrija Mitrinovića (1977, drugo izdanje 2003). U njoj je on prvi predano proučio preobražaj ovog nacionalnog zaverenika i propovednika u književnog ekspresionistu i futuristu, a zatim u pristalicu utopijskog mesijanizma i apostola sutrašnjice.
Kako je tačno trebalo da izgleda željena budućnost čovečanstva prema Mitrinoviću i dalje je predmet istraživanja, ali je jasno da je evropska federacija bila važan korak u tom pravcu i da je on pripremao svoje britanske sledbenike za takvu mogućnost. Na čelu grupe „Nova Evropa“ izređali su se uticajni predsednici: Patrik Gedis (1854-1932), biolog, sociolog i pionir gradskog planiranja, Artur Kitson, inženjer i pronalazač i Frederik Sodi (1877-1956), radioheminičar i dobitnik Nobelove nagrade za hemiju 1921. godine, koji je ovu grupu predvodio i posle Drugog svetskog rata. Kratko vreme je na čelu Nove Evrope bio i socijalista S. DŽ. Hobson, a tri žene bile su glavne organizatorke Grupe: Vinifred Gordon Frejzer, Lilijen Slejd i Valeri Kuper. Hobson je opisao Mitrinovića kao „genija koji je predsedavao ovim neverovatnim skupom muškaraca i žena.“
Na engleskom govornom području Mitrinovićeva životna priča postala je dostupna preko biografije koju je napisao istoričar Endru Rigbi (1984), kao i zahvaljjući sabranim Mitrinovićevim spisima na engleskom koje je objavio jedan od njegovih sledbenika Henri Radaford (1987) pod naslovom Svakako. Budućnost!(Cetainly, Future). Mitrinović je 2008. godine ušao i u ugledan oksfordski britanski biografski rečnik odrednicom koju je napisao Rigbi.
Najpotpunije istraživanje Mitrinovićevog političkog i kulturnog programa, u pogledu koncepcija o Evropi u međuratnoj Britaniji, dala je italijanska istoričarka Lujza Paserini. Ona je zaključila da je glavni cilj grupe „Nova Evropa“, odnosno Mitrinovića, bilo uspostavljanje ujedinjene Evrope, pri čemu je odlučujuću ulogu trebalo da preuzme Britanija, a u cilju sprečavanja rata. Ovo njegovo zalaganje svakako čini Mitrinovića jednim od pionira evropske ideje, mada je on tu ideje koncipirao mnogo više na kulturnim temeljima nego što je to bio skučaj sa posleratnim evropskim integracijama koje su počele u ekonomskoj sferi.
Za preobražaj i Britanije i Evrope bio je potreban politički pokret. Upravo onda kada je „Nova Evropa“, preko pokreta „Nova Britanija“ krajem 1933. godine došla do 47 podružnica širom Britanije i dodatnih 30 u oblasti Londona i kada je njen nedeljni časopis Nju Britan dosegao tiraž od 32.000 primeraka, Mitrinović i njegov uži krug zvanično su raspustili pokret. Za Mitrinovića, u temelju preobražaja sveta bio je kulturni preporod. Smatrao je da preobražaj nije mogla da donose politika ni političke stranke. Potrebno je bilo stvoriti široko obrazovane pojedince koji bi mogli da na sebe preuzmu takvu ulogu, a na njihovom obrazovanju moralo je da se radi godinama, ako ne i desetlećima. Oni bi vodili nešto što je Mitrinović nazvao Senat. Takvih budućih senatorki i senatora, na kraju je bilo oko 40 i njima je Mitrinović posvetio svoje poslednje dve decenije života kao njihov svakodnevni učitelj.
Njegovi najbliži britanski sledbenici bile su osobe koje su u privatnom životu postigle značajne rezultate i njihovo uključenje u Mitrinovićev krug pre svega je dolazilo iz duhovnih potreba. Kada je u pitanju širi krug njegovih saradnika u Britaniji, među njima je bilo i vodećih imena britanskog kulturnog života. On se svesno opredelio za to da dâ prednost malobrojnim sledbenicima spremnim da uče o stvaranju brojnog pokreta u kome bi njegove zamisli svakako morale da se pojednostave do neprepoznatljivosti.
Od 1936. godine bio je bolestan, a posebno mu se stanje pogoršalo 1946. Upravo zato i nije stigao da dovrši sintezu svog učenja, pa su mnogi danas sačuvani tekstovi zapravo beleške s njegovih izlaganja čija je potpunost upitna. Kada je u leto 1953. godine osetio da mu se bliži kraj zatražio je da mu se donesu tri predmeta do kojih mu je bilo posebno stalo: primerak knjige Lao Cea, srpske narodne priče i hrišćanski krst.
Umro je u Ričmondu 28. avgusta 1953. godine, a njegovi sledbenici osnovali su „Fondaciju Nova Altantida“ koja i dan danas postoji kao „Fondacija Mitrinović“.
Jednu trećinu svoje biblioteke od 6.000 knjiga zaveštao je Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu koja danas čuva njegov legat, dok se glavni deo njegove zaostavštine nalazi u Biblioteci Univerziteta Bredford.
Za britanski krug njegovih sledbenika može se reći da ne samo da je odano sledio svoga učitelja tokom života već su mu ostali potpuno verni do smrti održavajući „Fondaciju Nova Atlantida“ i sećanje na Mitrinovića u Britaniji i svetu.
Napori da se razume delo i osvetli nasleđe Dimitrije Mitrinovića nastavljaju se do danas. U novije vreme u Beogradu su tim povodom održana dva naučna skupa. Prvi je održan u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ 2013. Drugi skup organizovali su Centar za britanske studije i Anglo-srpsko društvo maja 2021.
* Skraćena verzija teksta je objavljena u Politikinom zabavniku 24. septembra 2021.