Димитрије Митриновић
У годинама пред Први светски рат име Димитрија Митриновића (1887-1953) постало је познато у књижевним кружоцима Босне и Херцеговине и на целом југословенском простору. Његови есеји, објављивани у Босанској вили и бечкој Зори, донели су му углед и славу у круговима који су маштали о ослобођењу Босне и Хереговине од аустроугарске власти, о уједињењу са Србијом и о стварању заједничке државе Југословена.
Када је отишао у Рим 1911. године очекивало се да ће да настави да ради на националној пропаганди међу Србима и другим Јужним Словенима у Аустроугарској. Уместо тога сусрет с футуризмом и двогодишњи боравак у Италији оставио је трајан печат на њега. Он га је подстакaо да крене путем унутрашњег преображаја и трагању за смислом људског постојања. Почео је да се занима за оно што спаја и прожима различите културе.
Одлазак у Минхен на даље студије 1913. године, само га је још више усмерио у том правцу. У Минхену је дошао у додир с уметничком групом „Плави јахач“. На пролеће 1914. године, у Минхену је покушао да оствари амбициозан пројекат објављивања једног алманаха у коме би се нашли прилози најпознатијих писаца и уметника Европе тог времена, између осталих Василија Кандинског, Херберта Џорџа Велса, Анрија Бегсона, Бернарда Шоа, Ђованија Папинија, Анатола Франса и других. У то време гледао је на Берлин као на културну престоницу света у којој би била централа будућег Годишњака.
По сазнању о Сарајевском атентату Био је и решен да избегне мобилизацију у аустроугарску војску. Зато је похитао да се домогне Британије у коју је стигао августа 1914, и у њој остао наредних 39 година, до смрти 1953.
У Лондону током Великог рата
Када се нашао у Британији Митриновић се најпре посветио учењу енглеског језика. У годинама 1915-1919. окупио је прве следбенике међу којима су били писац Стивен Грејем и млади теолог из Србије НиколајВелимировић.
Пријатељство с истакнутим публицистом Филипом Мереом, који је 1917. године постао његов следбеник, увело га је у важне кругове. Мере је био приговарач савести и пацифиста и још више је појачао Митриновићево интимно опредељење за пацифизам. Преко Мереа дошао је до Оража, изузетне личности британске публицистике с почетка 20. века.
Микро и макрокосмоси Оража и Митриновића
Алфред Ричард Ораж [Orage се чита и као Ораж и као Ориџ, али је сам аутор дао предност превом изговору] (1873-1934) водио је, почетком 20. века, Уметнички клуб у Лидсу и био присталица теософије. Уз помоћ Џорџа Бренарда Шоа купио је 1907. године недељник Њу ејџ, часопис под утицајем кружока фабијеваца, који се залагао за социјадемократске идеје, с налгаском на културни препород. У овом часопису појавили су се током и крајем Великог рата радови Николаја Велимировића.
С потписом „Cosmoi“ (хеленски плурал у значењу космоси) излазили су у Њу ејџу, од августа 1920. годинедо октобра 1921, прилози Митриновића под насловом „светска збивања“. Укупно је изашао 61 наставак, а у првих 15 Ораж је учестовао као коаутор и редактор. Нејасан језички израз који је Митриновић почео да употребљава још од сусрета с футуристима збуњивао је читаоце. Сам Митриновић тврдио је касније својим следбеницима да је у овим текстовима употребио „научни приступ“.
У то време почео је нагло да пада тираж овог листа и Митриновић се нашао на врху списка оних који су се сматрали одговорни за то. Ораж је у почетку Митриновића сматрао за неку врсту свог духовног учитеља, али га је сусрет с руским мистиком Успенским и његовим учитељем Гурђијевом, гуруом грчко-јерменског порекла, определио да крене новим стазама. Тада је Митриновић, веома погођен, напустио сарадњу с Оражом, али је остао трајно везан за Лондон који је надаље сагледавао као културну и научну престоницу света.
Митриновић и Алфред Адлер
Описиван као наочит, мистичан и с очима које хипнотишу Митриновић је од младости имао запаженог успеха код жена. У Лоднону је задивио Валери Купер, власницу балетског студија на Блумзберију код које се окупљао део британске књижевне и уметничке елите. Његова љубавна веза с Ајрис Три, глумицом коју је насликао Амадео Модиљани, а извајао Џејкоб Епстин, одиграла се почетком двадесетих, али појединости ове везе остале су под велом тајне. Несумњиво је и да су га и поједине следбенице из наредних двадесетак година обожавале не само као духовног вођу и учитеља.
Преко Оража и Њу ејџа дошао је у додир с водећим британским следбеницима дубинске психологије Фројда, Адлера и Јунга. На њега је навјише утицао Алфред Адлер с којим се састао током његове посете Лондону 1926 године. Наглашавање индивидуалности код Адлера било му је посебно блиско, а временом је прихватио и делове Јунгове дубинске психологије. На пролеће 1927. године, успоставио је, заједном с Филипом Мереом и Аленом Портером, „Адлерово друштво“ у Лондону. Седиште Друштва билo је у улици Гауер број 55, у непосредној близини Британског музеја. На овој адреси наставиће се Митриновићевa бројнa догађања. Сваког уторка у Друштву Митриновић је држао предавања. У раздобљу од 1927. до 1932. године држао је педесет излагања само о Адлеровој психологији. Друштво се под Митриновићем развило у бројним правцима. Постојале су философска, образовна и медицинска група. Ова последња дошла је у сукоб с Митриновићем 1930. јер није желела да се Друштво бави немедицинским питањима и да Адлерову психологију уплиће у политичке сукобе. И сам Адлер желео је да избегне прогон својих присталица у Немачкој, и зато ни он није подржавао преображај његовог Друштва у Лондону у неку врсту клуба који би се бавио критиком друштвене стварности. Две групе су се раздвојиле 1931, а исте године из Алдеровог друштва настала је група „Нова Европа”.
Поред Адлeра и Јунга на Митриновића је нарочито утицало четворо аутора које је називао „носиоцима откривења.“ Они су били гђа Хелена Блавацкa (1831-1891), оснивачица теософије, руски философ Владимир Салавјов (1853-1900), Ерик Гуткинд (1877-1965), немачки философ и мистик који се као Јеврејин избегаотридесетих година у САД, те оснивач антропософије Рудолф Штајнер (1861-1925).
У погледу слушалаца и следбеника које је стекао током деловања Адлеровог друштва он их је распоређивао у концентричним круговима које је звао „сазвежђа“. Поред следбеника, односно оних који су га доживљавали као неку врсту учитеља, имао је и сараднике који су били спремни да делују с њим у циљу остварења појединачних пројеката. Већ у Адлеровом друштву међу сарадницима се нашао део британске културне и научне елите.
Кружок космополита за преображај света
Начин на који је очаравао Британце тешко је данас докучив јер је Митриновић спадао у усмене интелектуалце који су давали предност живом изглагању над писаном речју. Својим присталицама био је спреман да понекад говори до зоре. Снажан језички израз праћен усклађеном изражајношћу остављао је изузетан утисак. Забележено је да се обраћао „несвесном“. Говорио је о сложеним философским питањима особама без икаквог предзнања уверен да, иако га нису свесно разумеле, њихово несвесно је било у стању да то прими.
После Првог светског рата Митриновић је постепено заборављан у Југославији. Његова посета Београду и Сарајеву 1930. године није се завршила повољно. У текстовима и интервјуима које је тада објавио подржавао је јединство Југословена, хвалио краља Александра који је преименовао Краљевину којом је управљао у Краљевина Југославија и истицао британски социјализам као велику наду човечанства. Политичарима грађанске оријентације, а и самом краљу, Митриновић се учинио као занесењак, а левица је погрешно протумачила његово истицање краљевог југословенства као подршку личном режиму који је уведен шестојануарском диктатуром 1929.године. Одбачен у политичким и културним круговима Југославије, и с лева и из центра, а никада близак политичкој десници, Митриновић је остао потпуно изолован у Југославији. По сведочењу савременика предавања која је одржао у Београду нису изазвала ни приближну пажњу оној коју је уживао у круговима британских следбеника. Вратио се у Енглеску и до краја живота никада више није дошао у Југославију.
У међуратном Београду деловао је на кулутрној сцени др Павле Јевтић философ, први стручњак међу Србима који је докториро на питањима хиндуизма, и то у Лондону 1927. године. Он је у дневнику Време 14. августа 1938. године објавио велики текст под насловом „У Лондону живи један Југословен који намерава да препороди Велику Британију.“ Јевтић је био подстакнут прилогом у Манчестер гардијану од 23. јула исте године,под насловом „Нова Европа“, о групи људи која је намеравала да направи ново човечанство „с много више хуманизма и људске слободе, повезаних низом слободних федерација, локалних, националних и међународних.“ Митриновић је у лабуристичком дневнику поменут као „главни философ групе“.
Јевтић га је описао као невидљивог човека до кога могу да дођу само њему најближи који се налази на челу „једне идеолошко политичке групе.“ Истакао је да је Енглеска примила „овог мистика и визионера“, и да је он тамо створио „свој клуб, своју школу и читаву плејаду људи који се надахњују његовим идејама.“ Пријатељи и обожавоци су га изузетно ценили, а један ужи круг људи био му је „фанатички одан“ и видео у њему пророка. За групу „Нова Европа“ Јевтић је навео да трага за новим видицима усредсређеним на уметност, и да прихвата људе и Истока и Запада.
После овог написа није било озбиљнијег преиспитивања Митриновићеве делатности на југословенским просторима све до појаве књиге Предрага Палавестре под насловом Догма и утопија Димитрија Митриновића (1977, друго издање 2003). У њој је он први предано проучио преображај овог националног завереника и проповедника у књижевног експресионисту и футуристу, а затим у присталицу утопијског месијанизма и апостола сутрашњице.
Како је тачно требало да изгледа жељена будућност човечанства према Митриновићу и даље је предмет истраживања, али је јасно да је европска федерација била важан корак у том правцу и да је он припремао своје британске следбенике за такву могућност. На челу групе „Нова Европа“ изређали су се утицајни председници: Патрик Гедис (1854-1932), биолог, социолог и пионир градског планирања, Артур Китсон, инжењер и проналазач и Фредерик Соди (1877-1956), радиохеминичар и добитник Нобелове награде за хемију 1921. године, који је ову групу предводио и после Другог светског рата. Кратко време је на челу Нове Европе био и социјалиста С. Џ. Хобсон, а три жене биле су главне организаторке Групе: Винифред Гордон Фрејзер, Лилијен Слејд и Валери Купер. Хобсон је описао Митриновића као „генија који је председавао овим невероватним скупом мушкараца и жена.“
На енглеском говорном подручју Митриновићева животна прича постала је доступна преко биографије коју је написао историчар Ендру Ригби (1984), као и захваљјући сабраним Митриновићевим списима на енглеском које је објавио један од његових следбеника Хенри Радафорд (1987) под насловом Свакако. Будућност!(Cetainly, Future). Митриновић је 2008. године ушао и у угледан оксфордски британски биографски речник одредницом коју је написао Ригби.
Најпотпунијe истраживање Митриновићевог политичког и културног програма, у погледу концепција о Европи у међуратној Британији, дала је италијанска историчарка Лујза Пасерини. Она је закључила да је главни циљ групе „Нова Европа“, односно Митриновића, било успостављање уједињене Европе, при чему је одлучујућу улогу требало да преузме Британија, а у циљу спречавања рата. Овo његовo залагање свакако чини Митриновића једним од пионира европске идеје, мада је он ту идеје конципирао много више на културним темељима него што је то био скучај са послератним европским интеграцијама које су почеле у економској сфери.
За преображај и Британије и Европе био је потребан политички покрет. Управо онда када је „Нова Европа“, преко покрета „Нова Британија“ крајем 1933. године дошла до 47 подружница широм Британије и додатних 30 у области Лондона и када је њен недељни часопис Њу Британ досегао тираж од 32.000 примерака, Митриновић и његов ужи круг званично су распустили покрет. За Митриновића, у темељу преображаја света био је културни препород. Сматрао је да преображај није могла да доносе политика ни политичке странке. Потребно је било створити широко образоване појединце који би могли да на себе преузму такву улогу, а на њиховом образовању морало је да се ради годинама, ако не и десетлећима. Они би водили нешто што је Митриновић назвао Сенат. Таквих будућих сенаторки и сенатора, на крају је било око 40 и њима је Митриновић посветио своје последње две деценије живота као њихов свакодневни учитељ.
Његови најближи британски следбеници биле су особе које су у приватном животу постигле значајне резултате и њихово укључење у Митриновићев круг пре свега је долазило из духовних потреба. Када је у питању шири круг његових сарадника у Британији, међу њима је било и водећих имена британског културног живота. Он се свесно определио за то да дâ предност малобројним следбеницима спремним да уче o стварању бројног покрета у коме би његове замисли свакако морале да се поједноставе до непрепознатљивости.
Од 1936. године био је болестан, а посебно му се стање погоршало 1946. Управо зато и није стигао да доврши синтезу свог учења, па су многи данас сачувани текстови заправо белешке с његових излагања чија је потпуност упитна. Када је у лето 1953. године осетио да му се ближи крај затражио је да му се донесу три предмета до којих му је било посебно стало: примерак књиге Лао Цеа, српске народне приче и хришћански крст.
Умро је у Ричмонду 28. августа 1953. године, а његови следбеници основали су „Фондацију Нова Алтантида“ која и дан данас постоји као „Фондација Митриновић“.
Једну трећину своје библиотеке од 6.000 књига завештао је Универзитетској библиотеци у Београду која данас чува његов легат, док се главни део његове заоставштине налази у Библиотеци Универзитета Бредфорд.
За британски круг његових следбеника може се рећи да не само да је одано следио свога учитеља током живота већ су му остали потпуно верни до смрти одржавајући „Фондацију Нова Атлантида“ и сећање на Митриновића у Британији и свету.
Напори да се разуме дело и осветли наслеђе Димитрије Митриновића настављају се до данас. У новије време у Београду су тим поводом одржана два научна скупа. Први је одржан у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ 2013. Други скуп организовали су Центар за британске студије и Англо-српско друштво маја 2021.
* Скраћена верзија текста је објављена у Политикином забавнику 24. септембра 2021.