Gejl Vološek
Gejl Vološek je američka naučnica pravoslavne veroispovesti. Radi kao profesor bioetike (odsek za radiologiju) na Medicinskom Fakultetu Fajnberg na Univerzitetu Nortvestern. Takođe, radi kao profesor pri Luteranskoj bogoslovskoj školi u Čikagu. Doktorirala je na Medicinskom fakultetu u Ohaju, i to iz oblasti biomedicinskih nauka sa specijalizacijom u imunologiji/mikrobiologiji. Obavila je postdoktorsku obuku na Klinici Majo u oblasti molekularne imunologije. Njena laboratorijska istraživanja uključuju molekularnu biologiju, biologiju zračenja i nano-biotehnologiju, dok njena naučno-religijska interesovanja zalaze u oblasti biološke evolucije, istraživanje matičnih ćelija i ekologije. Savremeni naučnici i teolozi često sukobljavaju odnos vere i nauke. Ovaj intervju je urađen sa namerom da prikaže odnos vere i nauke iz ugla jedne emeinentne naučnice i profesorke koja je istovremeno i aktivni pravoslavni vernik.
Zbirka Vaših eseja pod nazivom Vera, nauka, tajna izašla je 2018. godine, u izdanju Zapadnoameričke eparhije SPC. Teme u toj knjizi su od naročite važnosti za hrišćane koji žive u savremenom svetu. Napredak tehnologije i nauke utiču na moderno društvo i svi ti uticaji donose nove izazove za hrišćane. Da li možete da nam kažete kako bi hrišćani (posebno pravoslavni) trebalo da gledaju na odnos izmeću nauke i vere? Koja je uloga Pravoslavne crkve u dijalogu izmeću nauke i vere?
Većina sveta na Zapadu smatra da postoji izvestan rat između nauke i vere, ali mislim da za pravoslavne pravi sukob ne postoji. U danima ranih crkvenih otaca, npr. u vreme Sv. Vasilija Velikog, crkva je bila povezana sa naukama, bavila se istim problemima i sa naučnog i sa teološkog aspekta. Sv. Maksim Ispovednik, recimo, smatrao je sukob nemogućim govoreći da je Bog svega istovremeno i Bog prirode, i da stoga ono što primećujemo u prirodi ne možemo odvojiti od našeg bogoslovlja. Moje iskustvo u vezi sa dijalogom između vere i nauke u Evropi je ograničeno. U Americi sam ipak u taj dijalog uključena decenijama. Među svim drugim verama, pravoslavlje donosi za sto nešto autentično u tim vrstama rasprava, dok su mnoge druge verske tradicije prikočene bukvalnim tumačenjem Svetog Pisma ili imaju veoma rigidan pogled na odnose između Boga i prirodnog sveta; pravoslavni poseduju veću otvorenost za te teme i zato mogu da donesu drugačiju perspektivu dijalogu. U Americi kao i među nepravoslavnim hrišćanima u Evropi pravoslavni pogledi su često dobrodošli i čak lepo prihvaćeni. U tradicionalno pravoslavnim zemljama poput Srbije ili Grčke, čini se da je dijalog više usmeren na pravoslavna gledišta i stoga preuzima novu perspektivu – njegov osnovni impuls je da poveže veru i nauku na načine koji su drugačiji od njihovih tradicionalnih uloga. Ovo je naročito važno za mlade ljude koji su pod velikim uticajem savremenog naučnog mišljenja gde je sukob između nauke i crkve često neprimereno naglašen.
Možete li iz svog iskustva da nam kažete kako je to biti naučnik koji je istovremeno i pravoslavni hrišćanin?
Mislim da je drugačije iskustvo biti naučnik i pravoslavan u pravoslavnim i nepravoslavnim zemljama. U Americi, polovina svih naučnika potvrđuje verovanje u višu silu, dok druga polovina izražava ateističko viđenje. To čini naučno okruženje na neki način neprijateljskim prema verujućim i naročito prema tradicionalnim oblicima hrišćanstva. Većina naučnika ne govori o svojim verskim ubeđenjima na svom poslu. Primetila sam izvesne predrasude prema verujućim naučnicima u nekoliko različitih situacija, a moji studenti su pričali sa mnom o sličnim iskustvima. Istovremeno, nalazim da u Americi predrasude nisu možda toliko jake ukoliko naučnik potiče iz većinski pravoslavne zemlje. Ne mogu da govorim o tome kakav je slučaj u Srbiji, na primer, pošto su versko-kulturni milje i istorija potpuno drugačiji.
Kako vi kao naučnik i pravoslavni hrišćanin posmatrate teoriju evolucije u poređenju sa biblijskom pričom o stvaranju sveta?
Bavila sam se podrobno teorijom evolucije i to iz oba ugla, kao naučnik i sa stanovišta teologije, i rezultate svojih istraživanja sam objavila u nekoliko radova. Ne shvatam zbog čega bi ma kom pravoslavnom hrišćanu bilo teško da pomiri teoriju evolucije sa teološkim pogledom o postanku ljudi. U načelu, pravoslavlje ne prihvata Knjigu Postanja kao bukvalnu istinu – mi prihvatamo poruke te priče, ali ona nikada nije bila namenjena tome da bude naučni tekst o postanju ljudi. Poruka Postanja jeste da je stvoreni svet dobar, da je postao „veoma dobar“ kada je stvoren čovek, da su ljudi stvoreni „po liku i obličju Božijem“ itd. Štaviše, i ako bismo rešili da prihvatimo Knjigu Postanja kao bukvalni opis stvaranja – koju od priča iz Starog Zaveta bismo izabrali? Onu iz prvog poglavlja Postanja ili onu iz drugog poglavlja te knjige, onu koja se može naći u Pričama Solomonovim, ili u Psalamima, ili u Knjizi o Jovu? Svi ti tekstovi se razlikuju i upravo tu raznovrsnost koristi biblijska književnost da bi prenela prenela duboke istine o čovečanstvu, našem odnosu sa Bogom i jednih sa drugima. Biblijski tekstovi nisu napisani sa namerom da prenesu naučne istine.
Kakvo posmatrate današnje ekološke probleme u poređenju sa shvatanjem crkvenih otaca? Šta crkveni oci i teologija kažu o (zlo)upotrebi sveta, možemo li prinaći neke reference koje nam mogu biti korisne u rešavanju aktuelnih ekoloških problema?
U današnjoj popularnoj literaturi, pojedinci iznose stavove da se za sve ekološke probleme može okriviti crkva, navodno zbog toga što je hrišćanstvo podržavalo eksploataciju prirodnih bogatstava i to za dobrobit čoveka. Ova neistina je delom zasnovana na tome da crkva pridaje poseban značaj čoveku, dok je ostatak prirode namenjen da mu služi. Moje lično mišljenje je da je ovo problem modernog zapadnog hrišćanstva koje je usvojilo stav eksploatacije da bi podržalo industrijsku i postindustrijsku kulturu. Takva zlupotreba prirodne sredine nije deo drevnih hrišćanskih svetonazora. U tekstovima Sv. Maksima Ispovednika, na primer, vidimo duboko poštovanje prema prirodi kao deo njegovih teoloških razmišljanja o ljudskim odnosima, ličnosti i ulozi čovečanstva u svetu. Pravoslavni manastiri već stolećima koriste poljoprivredu koja ne iskorišćava prirodnu sredinu. Vaseljenski partijarh Varotlomej postao je jedan od svetskih lidera u očuvanju prirodne sredine i u naporima na osnivanju programa za zaštitu prirode. To je deo naše pravoslavne tradicije i ono što mi kao pravoslavni možemo da ponudimo ostatku sveta.
Kako razumevate bioetičke probleme u svetlu pravoslavnog hrišćanstva? Vantelesna oplodnja, surogat materinstvo, kloniranje, matične ćelije, nanotehnologija su deo modernog života. S obzirom na navedeno, da li tehnološki razvoj treba da bude ograničen ili zaustavljen? Kako nauka utiče na oblikovanje hrišćanske etike?
Verujem da Pravoslavna crkva nije protiv razvoja tehnologije. Tehnologija je još jedno od sredstava koji su se vremenom razvili kako bi olakšali svakodnevne živote, poput zdravstvene nege, automobila ili mašine za pranje odeće. Smatram da pravoslavlje tehnologiju ne posmatra ni kao dobru ni kao lošu per se, već je procenjuje na osnovu toga kako je mi koristimo. Sv. Vasilije Veliki je u svoje vreme primetio da ljudi ne treba da zanemaruju savete lekara i upotrebu lekova. Danas imamo lekove koje koristimo da bismo olakšali bol nakon hirurške intervencije, ali iste te lekove možemo upotrebiti i za ubijanje bolesnika koji su na samrti. Koju od ove dve upotrebe bi crkva podržala? Jasno je da crkva nema problem kada je u pitanju upotreba lekova za ublažavanje bola, ali da ne bi podržala korišćenje tih istih lekova u svrhu eutanazije. Svaka posebna primena tehnologije treba da se izmeri pojedinačno i vrlo pažljivo.
Kako shvatate jedinstvenost ljudske ličnosti u odnosu na teološki i biološki koncept?
Prema mom mišljenju, nije moguće razdvojiti ljudsku osobu od njene biologije. Mi smo ujedno biološka i duhovna bića, i mi pravoslavni oboje shvatamo (biološko i duhovno biće) kao dobro. Ako pratimo logičku postavku da je bogoslov onaj koji se moli i da su svi pozvani da postanu bogoslovi, ljudsko biće koje je fizičko (biološko) i koji se moli, jeste prava osoba. Ako svako od nas ima jedinstvenu biologiju, veza između tog izvora jedinstvenosti i života kroz molitvu doprinosi našoj duhovnoj jedinstvenosti. Biće interesantno da se istraži kako naša biologija utiče na svakog od nas kao ličnost, ali to je nešto što zahteva veliki rad i naročitu razboritost.
Da li imate neku poruku za pravoslavne hrišćane koji se suočavaju sa svim ovim izazovima?
Najvažnija poruka koju želim da podelim jeste da mi pravoslavni hrišćani ne smemo da se plašimo da diskutujemo o problemima koji se tiču odnosa nauke i religije, čak i kada su komplikovani i predstavljaju izazov. Moramo da shvatimo da na mnoga pitanja ne postoje očigledni odgovori i da će biti neophodno mnogo diskusija i razgovora kako bismo do njih došli, uz otvorenost prema novim idejama i gledištima zasnovanim na našoj ljubavi prema bližnjima.
