Teofanis Tasis
Ostvarenje besmrtnosti posredstvom digitalne tehnologije predstavlja novu viziju koja stoji u nadmetanju sa vizijama tradicionalnih religija. Teofanis Tasis, profesor filozofije informacije na Odseku za umetnost zvuka i slike Jonskog univerzitet i autor knjige Digitalni humanizam: Veštačka inteligencija i umetnost života (Armos, 2025), objašnjava u listu „Vima“ kako u transhumanizmu razlikovanje softvera i hardvera zamenjuje nekadašnju razliku između duše i tela.
On razvija sopstvenu filozofiju o međusobnoj povezanosti psihičke i telesne dimenzije čoveka, kao i o pojmu mere preuzetom iz grčke mudrosti, koji nam omogućava da postavimo granice kao način da zaista budemo slobodni.
Koja se filozofska antropologija podrazumeva u vizijama digitalne besmrtnosti?
– Tehnološki transhumanizam, koji zastupa stvaranje veštačke superinteligencije kao misije ljudske vrste, smatra da je „učitavanje“ svesti jedna od etapa ka tom cilju. Naravno, ne pripadaju svi koji podržavaju ovu ideju istom pravcu, ali se ona uglavnom javlja u okviru ovog misaonog toka. Lično, ja to pre svega razumem kao pokušaj postizanja besmrtnosti koji ne prolazi kroz tradicionalne religije, već se ostvaruje posredstvom tehnike. Alternativni put ka besmrtnosti kroz tehniku jeste i „unapređenje“ čoveka.
Digitalna besmrtnost polazi od modela dvojne suštine: hardvera i softvera. Telo je hardver, dok je svest ili duša softver koji može da „radi“ na bilo kojoj podlozi, ne nužno biološkoj. Zato se govori o velikom prelasku sa čoveka ugljenika (biološke osnove) na čoveka silicijuma (tehnološke osnove). Ako se čovek može potpuno razdvojiti na ova dva dela — na biološku osnovu, koja nije od presudnog značaja, i na softver koji sadrži sve u vidu podataka — onda se smatra da je „učitavanje“ svesti moguće.
U tom pravcu kreću se i ličnosti kao što su Ilon Mask i Demis Hasabis, polazeći od pretpostavke da se ljudski mozak može u potpunosti razumeti kroz njegovu rekonstrukciju i da u suštini nije ništa drugo do veoma složen računar. Tako se besmrtnost posredstvom tehnike, iako još daleko, smatra teorijski mogućom i praktično dostižnom.
Ovaj cilj postaje razumljiviji ako se setimo da mi možemo opaziti samo mali deo stvarnosti — čula nam hvataju ograničen spektar — dok um može zamisliti dodatne dimenzije ili fiziku crne rupe. Za zagovornike ove ideje, biološka ograničenja su dokaz da je „softver“ važniji od „hardvera“ i da ga treba osloboditi tih ograničenja. Istorija čoveka se, po njima, može tumačiti kao nadmoć duha nad telom.
U čemu se sastoji vaša filozofska kritika?
– Ja ne vidim čoveka kao računar. Ne smatram da se psihičko može odvojiti od biološke osnove. Za mene, čovek je nedeljivo jedinstvo: psihičko i telesno se međusobno oblikuju na načine koji nisu uvek jasni, ali su opipljivi. Crvenimo se kada se stidimo, osećamo „leptiriće u stomaku“ kada se zaljubimo, a postajemo razdražljivi kada nas boli zub. Odnos tela i duše nije jednostavan niti jednosmeran.
Ljudski mozak ima plastičnost: dok govorimo i primamo nadražaje, stvaraju se nove neuronske veze, dok druge nestaju. Samo mišljenje menja biološku osnovu — i obrnuto. Zato nije moguće jednostavno „izvući“ psihičko iz biološkog.
Dok transhumanisti sve svode na podatke, ja ne verujem da su misaoni procesi — a još manje nesvesno, snovi, strasti i strahovi — kvantitativno merljivi ili algoritmizovani. Čak i da bismo mogli razdvojiti ove nivoe, ne bismo mogli da ih svedemo na algoritme.
Smatram da je „učitavanje“ svesti nemoguće, sledeći i liniju Rodžer Penrouz i Stjuart Hamerof, koji tvrde da su misaoni procesi nealgoritmizujući. Prema teoremi nepotpunosti Kurt Gedel, u svakom logičkom sistemu postoje istine koje se unutar njega ne mogu dokazati — ali ih svest može shvatiti. Računar, kao formalni sistem, ne može funkcionisati kao svest.
Zanimljivo je da, kao što je u doba industrijske revolucije postojao mit o Frankenštajnu i razmišljalo se u kategorijama pare i elektriciteta, danas dominira model računara. To je metafora ograničene vrednosti — kao kada srce posmatramo kao pumpu.
Neuronske mreže oponašaju mozak, ali ga ne dosežu, jer postoji kvalitativna razlika u odnosu biološkog i psihičkog. Ova metafora je privlačna jer želimo da osmislimo sopstveno postojanje, ali ne možemo da se suočimo sa sopstvenom smrtnošću. Savremena kultura, od industrijske modernosti naovamo, zasniva se na potiskivanju smrti i na priči o beskonačnom napretku. Smrt se posmatra kao problem koji treba rešiti.
Tako nastaje praznina smisla. Danas sami osmišljavamo svoj život, ali moramo priznati i granicu života kao uslov punine. Pošto ne prihvatamo smrtnost, sanjamo o besmrtnosti koju obećava tehnika.
Da li je moguće postaviti granice naučnom istraživanju?
– Smatram da je neophodno vratiti se etosu samograničenja. Taj etos preuzimam iz antičke Grčke — iz pojma hibrisa i mere. Moramo znati da kažemo „dosta“, i u negativnom smislu („dokle ovde“), i u pozitivnom („zadovoljan sam“).
Danas nam se neprestano nude tehničke inovacije koje obećavaju više vremena, ali ga u stvari imamo sve manje. Istraživanja pokazuju da su ljudi u srednjem veku radili manje nego mi danas. Problem nije samo ko poseduje sredstva proizvodnje, već i kako i zašto radimo.
Moramo reći „dosta“ i kao pojedinci — ne želim digitalnog asistenta ili AI partnera — ali i kao društvo. Neophodno je postaviti granice naučnom istraživanju. To zvuči zastrašujuće, ali je nužno, jer se približavamo stvaranju veštačke opšte inteligencije (AGI).
Kao što smo ograničili intervencije u ljudskom genomu ili razvoj biološkog i nuklearnog oružja, tako moramo ograničiti i istraživanja u oblasti veštačke superinteligencije i tehnološkog unapređenja čoveka. Potrebno je razlikovati koje istraživanje i koje primene želimo da dopustimo.
Jer — odsustvo granica znači i odsustvo slobode.
Izvor: Θεοφάνης Τάσης: Η ψηφιακή αθανασία και ο άνθρωπος του πυριτίου, tovima.gr, 17.4.2026.
