Mihalis Marioras
Da li islam ugrožava evropsku civilizaciju, da li je moguć suživot muslimana i hrišćana, koji je smisao ponovnog pretvaranja Svete Sofije u džamiju i sličnim pitanjima razgovarali smo s Mihalisom Mariorasom, uglednim profesorom Atinskog univerziteta. On je religiolog i ekspert za islam, na univerzitetu predaje Islam, Istoriju religija, Uporednu religiologiju i Drevnu helensku religiju. Obrazovanje je sticao na Univerzitetima u Atini, Ženevi, Frajburgu i Marburgu. Do sada je objavio Dijalog Zapadne i muslimanske islamologije o sharīʿa: I. Prorok i Zakon u islamu, II. Tradicija i Zakon u islamu: sunna i sharīʿa (2014); Na stazama islama; muslimanski pristupi (2014); Preislamske religije Arapskog poluostrva: očekivano i nepredviđeno (2015). A nedavno su iz štampe izašle još dve njegove knjige, Islam: tražeći načine ophođenja prema muslimanima (2019) i Islamski fundamentalizam: istorijski i teološki preduslovi džihada (2020). To je bio i neposredni povod da s njim porazgovaramo, ali, s obzirom da je susret hrišćanskog sveta sa islamom već dugo aktuelna tema, neposredni povod nam i nije bio neophodan.
Pre nego što je proglašena pandemija novog korona virusa, udarna vest na svim domaćim i većini svetskih medija bila je nasilni pokušaj ulaska velikog broja migranata u Grčku preko kopnene granice sa Turskom. Posle dugogodišnjeg, sporadičnog ali konstantnog prelaska migranata iz Afrike i Azije na Evropski kontinent, bila je to najintenzivnija i nedvosmisleno politički izmanipulisana operacija, koja je kod mnogih podstakla osećanje straha. Ponovo se postavilo pitanje da li je Evropa u opasnosti od islama, da li će doseljenici iz Afrike i Azije radikalno izmeniti postojeću strukturu stanovništva, te da li ćemo postati žrtve islamskih fundamentalista. Koje je Vaše viđenje ove situacije?
Pre svega bih želeo da istaknem da ne treba čekati da pandemija prođe pa da se ova tema vrati u političke agende. Postoje pitanja kojima se treba konstantno i sistematski baviti, a jedno od njih je odnos evropske i islamske civilizacije. Njihova interakcija nije nova pojava. U postkolonijalističkoj Evropi imamo velike grupacije muslimana, poput Turaka u Nemačkoj ili onih iz zemalja Magreba u Francuskoj, a čiji broj nije zanemarljiv. Samo u Grčkoj muslimani čine 10% stanovništva. Dakle, pitanje muslimanskog stanovništva u Evropi nije ni novo ni prolazno ni zanemarljivo, i zbog toga mu treba pristupati temeljno i sistematski.
Izbeglička kriza i veliki priliv migranata mahom muslimanske veroispovesti u Evropu, s jedne strane, i terorističke akcije u ime Alaha, s druge strane, kod običnih ljudi opravdano izazivaju strah koji prelazi u islamofobiju. Međutim, pravi uzrok tog straha jeste opšte nepoznavanje islamske religije. O muslimanima, kojih je skoro 2 milijarde na svetskom nivou, i dalje preovladavaju predrasude i stereotipna mišljenja. To nam potvrđuje i sve veća podrška koju u Evropi imaju populističke partije sa antimigrantskom retorikom.
Ali teroristički napadi stoje kao činjenica.
Naravno. Kada pišem i govorim o islamu, ne pokušavam ni u kom slučaju da opravdam zločine. Nastojim da, s jedne strane, prikažem islam onako kako ga sami muslimani shvataju, dok, s druge strane, odvajam pojavu terorizma i istražujem njene stvarne uzroke. Islamski radikalizam i terorizam zaokupljaju međunarodnu javnost na mnogim nivoima, ali nisu nastali 11. septembra 2001. Na ovakav razvoj događaja su uticali mnogi faktori, religijski, filosofski, etički i politički. Najpre je to način na koji su tumači Kurana svojim teološkim govorom opravdali islamski radikalizam i ozakonili dejstva džihadista. Zatim su tu i značajne organizacije, poput Muslimanskog bratstva, koje su na različite načine podsticale radikalizaciju muslimana.
Treba imati u vidu i motive koji pokreću džihadiste koji su rođeni i odrasli u Evropi, a koji uglavnom nisu verskog karaktera. Značajan uticaj su imala politička kretanja tokom Hladnog rata kada su se velike sile, pre svega, SAD i SSSR, uplitale u unutrašnja pitanja muslimanskih zemalja, ne samo na diplomatskom nivou, nego i delatno, opremajući ih najsavremenijim oružjem. Tako su na primer Sovjeti podržavali Egipćane i Sirijce, a Amerikanci Izraelce. Time je nacionalno-religijski arapsko-izraelski sukob produbljen i intenziviran i na međunarodnom političkom planu.
Međutim, glavni uzrok radikalizacije muslimana počiva u političkim sistemima vlasti u islamskom svetu, koji nisu uspeli da se emancipuju i oslobode nepotizma i drugih loših osobina. Politička, i najčešće i religijska elita, radi sopstvenog interesa održavaju u životu potpuno izvitoperene režime, nauštrb celokupnog društva. Upravo iz tog razloga, sa islamskim radikalizmom i džihadistima će se s uspehom suočiti jedino sami muslimani. Samo islamsko buđenje može dovesti do uništavanja islamskog ekstremizma. Pitanje je samo da li islamska duhovna, religijska i politička elita mogu muslimanima da predlože neku viziju i duhovnu alaternativu, naročito mladima.
Teroristički napadi ili snimak Džihadi Džona koji seče glave, s razlogom ulivaju strah Evropljanima i to su slike koje je teško prevazići. Međutim, nije dobro ni to što je osnovna reakcija zapadnih zemalja upotreba oružja. Kada neki predsednik SAD ima problema na unutrašnjem planu, olako napadne neku istočnu zemlju ne bi li podigao svoj rejting. Ali nasilje ni na kom nivou ne rešava problem. Za to je potreban dugotrajan i sinhronizovan napor obe strane, i u tom procesu obrazovanje igra najznačajniju ulogu. Terorističke akcije su politika, a ne religija, i stoga je potrebno da sami vernici ograniče ekstremiste. Istina je da su fanatični muslimani manjina u odnosu na one razborite. Ali upravo ti razboriti treba sami da reše problem fanatika unutar svoje veroispovesti.
Da li to znači da islam, po svojoj prirodi, nije agresivan?
Uopšteno govoreći, religije ublažavaju ljudske strasti. Kada se islam pojavio, početkom 7. veka, svi odrasli muškarci su nosili oružje. Tako u Kuranu piše da silom treba osvajati teritorije ili kažnjavati nevernike. Međutim, danas je važan način tumačenja i upotrebe ovakvih i sličnih odlomaka. Jevreji Cionisti, na primer, prihvataju upotrebu sile u osvajanju teritorija koje im je Bog podario, pozivajući se na Knjigu ponovljenih zakona. Ali, ako u to veruješ 2020, onda nešto nije u redu.
Isto tako su i muslimani koji žele doslovnu primenu agresivne retorike Kurana, promašili epohu. Opet, dok ISIS svoju retoriku opravdava Kuranom, s druge strane prodaje deo po deo Palmire na crnoj berzi starina i zgrće novac trgovinom nafte, što je praksa koja sa Kuranom nema nikakve veze.
Jedan od osnovnih argumenta protivnika islama jeste uverenje da će talasi migranata poništiti nacionalne i evropske društvene karakteristike. Šta Vi mislite o tome?
To je mahom retorika današnjih populističkih partija koje svoje pristalice stiču pothranjivanjem islamofobije kod Evropljana. Zalažu se za sekularnu državu upravo da bi osporavali verska prava muslimanima, a političke poene stiču širenjem straha i predrasuda. Početkom 2010-ih, Nikola Sarkozi je postavio pitanje: „Ko je današnji Francuz?“ Isto pitanje se može postaviti i za Evropljane. Na njega treba da odgovori svako za sebe. Ako uzmemo na primer Grčku, generacija naših roditelja i predaka bi odgovorila prevashodnim isticanjem hrišćanskog i pravoslavnog identiteta. Ali možemo li mi da damo isti odgovor?
Treba da se zapitamo kakvu Evropu želimo u budućnosti. Kažemo da je naš identitet hrišćanski. Dobro, zašto onda ne odlazimo u crkve? Muslimani nas u tome sprečavaju? Oni nas udaljavaju od sopstvenog identiteta, običaja, predanja? Smeta nam što se Hasan pored nas moli Bogu pet puta na dan. A šta mi radimo? Ko je zapravo kriv i do koga je?
Hrišćanski i judeo-hrišćanski identitet na koji se pozivaju populisti ne spada u religijske kategorije, nego je postavljen kao civilizacijska odlika Evropljana nasuprot islamskom identitetu. Evropa je nekada izražavala viziju koja je nadilazila ekonomski nivo. Da li je i danas tako i da li se današnja vizija Evrope može i sme zasnivati na identitetu koji nije sam po sebi pozitivan nego se određuje kao protivan drugom i drugačijem?
A koji bi odgovor na pitanje identiteta mogli da daju migranti?
Pogledajmo najpre način odevanja muslimana koji se nalaze u Grčkoj. Većina žena ne pokriva glavu, kao što i većina muškaraca ne nosi tradicionalnu nošnju, niti nose bradu a briju brkove, što je simbol fanatizma. U izbegličkim i migrantskim kampovima ne vidimo takav, nego naprotiv, zapadnoevropski način oblačenja. U velikoj većini, ovi ljudi nisu fanatične pristalice islama i prema njihovom stilu života možemo zaključiti da njihov identitet nije toliko udaljen od zapadno-evropskog.
Vi, dakle, ne vidite neku posebnu opasnost od migranata?
Kao što rekoh, treba najpre da sagledamo da li su Grčka i Evropa u opasnosti od sopstvenih negativnosti. Kada se postavlja pitanje da li je Evropa hrišćanska i da li će takva ostati, treba da uzmemo u obzir činjenicu da su crkve u Evropi sve praznije zbog toga što su ljudi sve sekularizovaniji. S druge strane, u nekim oblastima Engleske, Nemačke, ili čak u centru Atine, broj migranata je poražavajući. Sabiraju se toliko brojne grupe stanovništva da formiraju geto.
Kada je došlo do velikih sukoba u predgrađima Pariza, 2011–2012. godine, mislili smo da je reč o sukobu između Francuza i muslimana. Međutim, pokazalo se da su ti sukobi imali druge, društveno-ekonomske kriterijume i uzroke. U njima su učestvovala i deca migranata koja su bila marginalizovana u društvu. Mnogi od novoradikalizovanih muslimana su gurnuti u radikalizam pod izgovorom njihovog islamskog identiteta. Rođeni su u evropskim zemljama, prošli su evropski obrazovni sistem, i u nekom trenutku su pošli putem islamskog terorizma. Dakle, celu situaciju treba sagledati sa svih društvenih aspekata. Postoje brojne opasnosti i rizici, ali oni nisu isključivo religijske prirode.
Da li je po Vama moguć suživot sa muslimanima?
Da, ali pod uslovom da svako učini korak ka zajedničkom životu. Migranti treba da shvate da se nalaze u drugačijoj sredini, i da se u skladu sa tim ponašaju. S jedne strane, nedopustivo je iskorištavanje tih ljudi, kao što smo na primer u Grčkoj 1990-ih iskorištavali radnike iz Albanije. Ali i doseljenici treba da se potrude da se uklope u novo društvo. U Grčkoj imate Pakistance i Avganistance koji su ovde već deset godina i ne govore grčki jezik. Niko ne traži da prestanu da budu muslimani, ali je potrebno da se uključe u društvo.
Dobar primer suživota na evropskom nivou jesu muslimani u Trakiji, u severoistočnoj Grčkoj, koji slede svoje tradicije, ali su i uklopljeni u društvo. Isto tako, u Grčkoj imamo i migrante koji su došli pre tridesetak godina da studiraju ili rade. Njihova deca su muslimani, ali su se rodili ovde, govore grčki jezik i obrazovanje su stekli u ovoj zemlji. Osim po religiji, ni po čemu drugom se ne razlikuju od svojih vršnjaka i školskih drugova. Dakle, pitanje suživota se ne tiče samo volje konkretne društvene zajednice da prihvati migrante, nego zavisi i od njih samih i njihovog nastojanja da se uklope u društvo u kojem žive.
I prvi migranti iz Grčke u Nemačku ili Ameriku, bili su prosti radnici koji nisu govorili nemački ili engleski jezik, a sav zarađen novac su slali i trošili u svojoj domovini. Međutim, njihova deca su danas ravnopravni učesnici nemačkog ili američkog društva, učestvuju aktivno u kulturnom i političkom životu, a razlikuju se samo po tome što su pravoslavne veroispovesti. Verujem da je isti slučaj i sa migrantima koji su iz Srbije otišli u zemlje Zapadne Evrope, i njihovim potomcima.
U slučajevima koje navodite, matične zemlje imigranata i one u koje su se nastanili pripadaju istom civilizacijskom miljeu. Kada je reč o ljudima iz muslimanskih zemalja, razlike u mentalitetima su nekada mnogo dublje, i naročito se ispoljavaju u odnosu prema ženama i njihovom položaju u društvu. Kako se postaviti prema tim problemima?
Zahtev islamske neoradikalizacije, koja je sve prisutnija na Zapadu, naročito među mladim Evropljanima, jeste preovladavanje islama kroz globalno uspostavljanje islamske umma i sveobuhvatnu primenu sharīʿa. To bi, međutim, značilo da se položaj žene muslimanke u Evropi stavlja pod određena ograničenja koja drastično umanjuju njena prava u poređenju sa ostalim ženama zapadnog sveta. Jasno je da se u evropskim zemljama ni u kom slučaju ne može prihvatiti paralelni pravni sistem islamske sharīʿa kojim bi se dopuštalo ponižavanje ženske ličnosti, retorika netolerancije bilo koje vrste, ili pak i najmanja redukcija osnovnih principa zapadnog društva.
Najvažniji zadatak za sve, bilo da su muslimani ili ne, jeste očuvanje tradicije, istorijske svesti i kontinuiteta, ali uz istovremeno obezbeđivanje održive i plodonosne koegzistencije zasnovane na principima pravne države, ljudskih prava i civilizacijskih dostignuća.
Kako u tom kontekstu komentarišete odluku turskog predsednika da Svetu Sofiju preinači u džamiju?
Turska je ovim činom nedvosmisleno odabrala ponovno usmeravanje, kako svoje spoljašnje politike tako i svojih suštinskih stavova, na svakom nivou, sa evropskih tokova prema evroazijskom frontu, onakvom kakav se formirao u današnje vreme. Turski predsednik je time direktno osporio ključne izbore laicističkog vizionara i „oca Turaka“ Kemala Ataturka, usvajajući najkonzervativnije, anahronične i verski fanatične stavove ekstremnih islamističkih krugova Turske, koji pripadaju širem ideološkom okviru Adnana Mederesa, Turguta Ozala i drugih. Zbog toga bi institucije i organizacije posvećene zaštiti ljudskih prava, očuvanju svetske kulturne baštine i naročito slobode veroispovesti, trebalo da preduzmu odlučnu, sinhronizovanu i višeslojnu akciju protiv ove očigledne nepravde nauštrb svetske istorije i civilizacije, koja je za svaku osudu.
