U mnogim pričama i bajkama javlja se motiv razbijenog ogledala. Darko Tanasković lepo primećuje da ogledalo po pravilu razbijaju oni koji nisu zadovoljni likom, koji im ono verno i nepotkupljivo prikazuje. Sećamo se svi bajke kada je zla kraljica razbila ogledalo, samo zato što joj je ono reklo istinu: da je sirota Snežana lepša od nje. Narodna mudrost nas, kroz ovakve priče i bajke, uči da razbijanje ogledala nikako nije način da se poništi istina, koju ono verno prenosi. Još manje da se ulepša sopstveni lik. Nijedan razbijač ogledala nije doživeo srećan kraj.
Takve narodne umotvorine se nikako ne odnose samo na izmišljeni svet. Mnogo toga je opominjuće u takvim pričama. Za početak, budimo barem oprezni sa „ogledalima“. Ne pokušavajmo ih razbiti ili potpuno ignorisati verodostojnost koju nam neprestano prenose. Njihova istina uvek će zračiti onima koji (žele da) vide, pogotovo ako je reč o ogledalima duhovnim i večnim.
U ovom tekstu ćemo govoriti o nedostatku zdrave i iskrene komunikacije u savremenom društvu, sa posebnim akcentom na situaciju u Crkvi. Videćemo kako hijerarhijski pristup sa nedovoljno komunikacije može imati negativan uticaj.
Počnimo od činjenice da se u savremenom sekularnom svetu veoma lako može uočiti sve veća razlika između proizvođača i korisnika. Postaće jasno zašto o tome govorim. Nasim Taleb u svojoj knjizi „Koža u igri“ pruža ilustrativne primere. On, recimo, kaže da mu je više od deset godina bilo potrebno da shvati zašto je njemu kao govorniku, kao i mnogim drugim govornicima, neprijatno na sceni. Najzad je shvatio da je razlog u tome što scensko svetlo bije govorniku direktno u oči i samim tim remeti koncentraciju. Setimo se samo da su tako nekada izvođena ispitivanja osumnjičenih: na osumnjičenog se uperi svetlosni snop i čeka se da „propeva“. Međutim, usred predavanja govornici ne mogu da identifikuju problem, pa gubitak koncentracije pripisuju naprosto tome što su na bini. I tako se praksa nastavlja. Zašto? Zato što oni koji predaju brojnoj publici ne rade na osvetljenju, a inženjeri rasvete ne predaju brojnoj publici.
Evo još jednog primera razvoja odozgo naniže. U severnom metrou, železnici između Njujorka i njegovog severnog predgrađa, izvršili su kompletan remont vozova. Vozovi izgledaju modernije, urednije i svetlijih su boja. Ali, uz ivicu sedišta, pored zida, nekada je bio ravan ispust gde se mogla spustiti šolja jutarnje kafe. Teško je čitati knjigu s kafom u ruci. Dizajner (koji se ne vozi vozom, ili ako se vozi, ne pije kafu dok čita), misleći da će unaprediti estetiku, taj ispust je malkice iskosio, tako da je sada nemoguće spustiti šolju na njega.
Ovi primeri nas dovode do mnogo ozbiljnijih problema. Nije naš najveći problem to što arhitekti danas projektuju tako da zadive druge arhitekte, a nama (nepovratno) ostaju nakaradne građevine i predmeti koji ne zadovoljavaju potrebe korisnika. Strašnije od toga je to što će neki stručnjak u nekoj još ozbiljnijoj životnoj oblasti napraviti nešto slično onom nakošenom ispustu, kao poboljšanje – ali na mnogo višem nivou. Samo zato što ne poznaje potrebe onog „malog“ korisnika, a nema ko da mu ih iskreno (!) predoči. Samim tim će i cena koju plaćamo biti drastično veća. To je kada se rad razdvoji od svojih plodova…Dobijamo situaciju gde je pojedinac zgodno odvojen od posledica vlastitih postupaka. Ispaštaće neko drugi umesto njega.
U ozbiljniju životnu oblast definitivno spada ona koja se tiče naših duša. Posledice u toj oblasti možda nisu u prvi mah uočljive, ali su definitivno izrazito dalekosežne. Osvrnimo se samo na problem koji je, u našoj pomesnoj Crkvi, veoma lako uočiti – veliki broj praznih hramova na bogosluženjima. Čak i u primerima pojedinih dobro popunjenih hramova, pogled na ukupan broj stanovnika je svakako poražavajući. Uglavnom je procenat ljudi koji redovno idu u crkvu ne viši od 1%. Može li to bolje?
Zasigurno bi moglo biti mnogo bolje, ako bi postojala zdravija komunikacija od episkopâ, preko sveštenikâ i đakonâ, do svakog vernika ponaosob. Komunikacija u oba pravca. Za početak, sveštenici bi mogli pomoći episkopima da stvore realn(ij)u sliku o duhovnom stanju naroda. Krivci za to što nemamo bolji pogled u ogledalo, smo uglavnom mi sveštenici. Mi razbijamo ogledala, da bi episkopima pružili idiličnu sliku, koja svima nama (trenutno) odgovara. Sliku, nalik onoj koju je zla kraljica želela da vidi u ogledalu. Evo i na koji način.
Setimo se samo arhijerejske Liturgije u bilo kom mestu. Sveštenik danima ranije poziva (da ne kažem tera) narod da dođe toga dana, veroučitelji (samo tada) dovode školsku decu, okupljaju se folklorne igračke grupe, pevački ansambli, čuvari Hristovog groba, kola srpskih sestara, bajkeri itd. Sprema se ručak sa pregršt kulinarskih inovacija i rariteta. Predsednik opštine stoji ležerno zavaljen u levoj pevnici.
Da se razumemo, ovo je divna slika – kada bi bila spontana. Niko dobronameran ne bi bio protiv takve slike. Jedino što bih češće da vidim predsednika opštine u pevnici. Idealno bi bilo da sveštenik nikoga ne forsira da dođe na arhijerejsku Liturgiju. Dobro bi bilo da takvu Liturgiju posebno ni ne najavi, kako bi episkop mogao da vidi kakva je tu situacija svake nedelje. Da sa nama podeli realnost i svakodnevicu. Tako se problem identifikuje. Tako se problem rešava. To je pogled u ogledalo. Jer, u protivnom, on može pomisliti kako su nam crkve prepune, trpeze bogate, veroučitelji posvećeni, političari pobožni… Desiće se onda da se episkop, sa punim pravom, čudi kako lokalni sveštenik ne uspeva da postigne mnogo više – a ima takav narod oko sebe.
I kao po pravilu, kada se završi proslavljanje crkvene slave, ili neko osvećenje, ako se domaćinu svešteniku postavi pitanje kako je bilo, najčešći odgovor će biti: „Dobro je, vladika je baš zadovoljan.“ Vladika je zadovoljan jer smo mu na ogledalu okrenuli onu stranu koja uvećava, pa ga tako ubedili da je to naša realnost. A nije. U krajnjoj liniji, pita li neko taj narod da li je zadovoljan?
Licemeran odnos je, nažalost, postao način komunikacije sveštenika sa svojim episkopom. To je uglavnom govor prepun okolišanja, pri čemu mi sveštenici uveliko demonstriramo vrline koje ne posedujemo i osećanja koja ne osećamo. Upravo zbog ovog proračunatog pristupa, prekomernim dodvoravanjem i same nadređene dovodimo u situaciju da im bude neugodno, a još strašnije – da budu u zabludi po mnogim pitanjima. Čak i pojedini, na prvi pogled, dobri gestovi su licemerni i nosi u sebi ogromnu dozu obmane. Otišlo se korak dalje. Na primer, na pomenutim bogatim trpezama se ponegde može uočiti kako domaćin iznosi potpuno drugačiju i značajno bolju hranu za „glavni sto“, a najbolje od najboljeg pred episkopa. Nijedan vladika to, ubeđen sam, nije zahtevao. Pritom mi to i dalje šablonski nazivamo zajedničkom trpezom ljubavi?! Ili je pogodniji naziv trpeza bezukusnog dodvoravanja i licemerja…
Imajmo u vidu da je licemerje greh koji je naročito protivan poznanju Hrista. Za mene je licemerje odsustvo ljubavi. Lično nikada ne bih voleo da me neko blizak i drag obmanjuje. Ne bih voleo da me u zabludu dovodi onaj koga volim i u koga imam poverenja. Ako sam u zabludi, to znači da me je neko izdao…
Stoga, mislim da je jedino rešenje da ne obmanjujemo ni sebe ni druge. Rešenje je da sveštenici prekinu sa praksom stvaranja lažne slike, u cilju dodvoravanja svojim nadređenima. Kako bi bilo da „običan“ vernik kaže meni šta ga muči, a ja da kažem svome episkopu šta istinski muči i tog vernika i mene? A zašto ne, i episkop nama da kaže ako ima nekih poteškoća? Na taj način bi se razlika između „proizvođača i korisnika“ sa početka teksta, polako – ali sigurno – istopila. Jer, da je neko komunikaciju podigao na viši nivo, pa onom dizajneru rekao da se na taj ispust u praksi spušta kafa, verujem da ga on ne bi iskosio.
Samo naivni i neupućeni mogu da pomisle da je sve idealno. Budimo realni, fizički je neizvodljivo da episkop bude uvek na svakom mestu i da dopre do svakog vernika. Iz tog razloga i postavlja nas. Naše je samo da budemo iskreni prema svom duhovnom ocu. Ako ne budemo iskreni, nećemo hoditi kroz život na „veru nepostidnu, ljubav nelicemernu, na ispunjenje premudrošću“.
